Србија: Чудотворни планински извори

Ужице – Из дубина земље у каквој забити избијају и здравље болесном враћају, уморног подижу, жедног освежавају. Понегде топлином и усред најљућег мраза греју, каткад народна веровања о чудесима рађају. Ови планински извори одвајкада су поуздан лек за организам и душу. Док све око њих пролази и мења се, те воде лековите вековима одолевају.

Зна од давнина народ у планинама који извори оболелом помажу, од чега лече, у којим купања годе, па и где ноћу „виле играју“. Истражују те изворе у новије време и стручњаци, анализирају воде и тумаче својства. Мало их се, међутим, одлучило да целу једну регију тим истраживањима обухвати, читав сплет извора и бања повеже у једну целину.

Истражујући воде на ширем подручју југозападне Србије у минуле две године, уз подршку Министарства културе, то су урадили стручњаци Народног музеја из Ужица и Етнографског из Београда. Пројекат којим је руководио Марко Стојановић, виши кустос Етнографског музеја, назван је „Лековити и чудотворни извори“ и имао за циљ да теренским радом анализира и протумачи феномен лековитих и чудотворних извора. Ових дана су, изложбом „Извор вода извирала“ отвореном у ужичком музеју, представљени резултати тог пројекта.

Током теренског рада истражено је више од 20 планинских извора, већином лековитих. Од мокрогорске Беле воде, топлих бања код Прибоја и ариљског села Висока, Савиног извора у Овчарско-кабларској клисури и Савине воде у Хисарџику, па до Јованове воде на Јеловој гори, Стапарске бање, сплета извора на пријепољској Каменој гори и других.

– Сви ти извори и данас живе, људи их посећују без обзира каква им је приступачност. И верују у лековитост тих вода, па их користе за очи, кожна, кардиоваскуларна, коштана, нервна и разна друга обољења. Најчешће су извори посвећени мушким свецима, и то најпре Светом Сави и Светом Јовану Крститељу. Ту су и веровања у трансценденталну, божанску моћ исцељења на тим изворима. Посматрано вредносним системима данашње медицине, таква веровања у лековите и чудотворне изворе укључују савремени став да већина болести уистину има психосоматски извор, те да је ефекат једнако вредан резултат у лечењу – наводе, уз остало, истраживачи, додајући да сва та корисна својства ових вода могу и те како бити од користи за развој туризма.

Трагајући за изворима у забити, стручњаци су разговарали и с многим мештанима. Тако им је у селу Висока, крај чувене Височке бање где је температура воде 27 степени, старица Радослава Марић испричала да од своје ране младости овде редовно долази, те да ова вода смирује живце, поправља вид и лечи кожне болести. У Каменој гори изнад Пријепоља, познатом селу стогодишњака где постоји чак 125 регистрованих извора бистре и пијаће воде, мештанин Милојко Глушчевић им је показао брдо испод кога избија 26 извора.

– Легенда каже да је ту била лепа девојка, вила каменогорска, чију су наклоност хтели да придобију тројица момака. Али сукобили су се крај једног извора и остали мртви, па се он назива Тројан, а испод њега је други, Крвавац, по проливеној крви. Од девојачких силних суза појавило се мноштво осталих извора, а сва та вода понире и, по народном веровању, избија негде код Пљеваља – испричао им је Глушчевић.

У топлим изворима Прибојске бање (37 степени) од давнина се многи лече од разних обољења, а недовољно коришћена Тошина бања у златиборском селу Рожанству „лечи девет болести“. Кад реума стегне ту је Стапарска бања у самој близини Ужица, у чијем невеликом отвореном базену се и у октобру купају. Извор у бањи Роге сматра се лековитим још од доба Турака, који су, по легенди, на њему оставили шугаво магаре и оно је једно време ту лежало, а онда нагло оздравило.

Народ у златиборском крају је веровао да се код извора у Голову појављују натприродна бића и ноћу се клонио те воде. Постоји веровање да извор Лађевац на бајинобаштанској реци Рачи помаже и нероткињама, а корисно дејство мокрогорске Беле воде за вид и кожне болести научно је потврђено.