Србија дала 4 милиона евра инвеститору из Непала да у Руми направи фабрику резанаца

Well, не уме свако да помеша брашно и воду и направи нудле.

У праву је твитераш  @PuruJarvi кад тако коментарише најновију инвестицију у фабрику нудли у Руми која је данима била председнички привредни ПР хит, док нису нагрнуле турске инвестиције пристигле са Ердоганом, па потиснуле нудле у други план.

Поменути твитераш има и додатно питање – за овај know how, како да помешате брашно и воду и направите нудле, држава Србија уложила је 4 (четири) милиона евра; паковање нудли кошта 40 центи; колико векова нам треба да нам се инвестиција врати?

Иначе, пре ових инвестиција, а и пре Кунг Фу панде који их је обилато јео, овај изум називали смо резанцима. Нису их правиле само наше баке, него је то умело и свако дете, кад му дају да се игра. Освојен је чак и знатно сложенији степен обраде брашна и воде, познат као српске штрудле.

А онда је дошао непалски инвеститор и налетео на власт државе Србије која му је за тај посао из државног буџета истресла субвенцију од 4 (четири) милиона евра. Непалска компанија ” CG Foods Europe” која послује у оквиру ” Chaudhary Group” улаже још пет милиона евра. Власник ове непалске компаније је милијардер Бинод Чаудри који се на Форбсовој листи најбогатијих људи света налази међу првих 50. Поред хране производи и челик, цигарете, техничке уређаје, струју, бави се грађевинарством и хотелијерством.

Како нас извештава њихова ПР служба, а није председник који све чешће преузима те послове, у Србију су решили да дођу јер има добру воду и добро брашно на дохват руке, у Војводини, затим добру радну снагу и повољан географски положај па јој је лако да извози на европско тржиште 80 одсто своје производње.

Посао чист, инвеститор делује кредибилно, наши радници ће да производе нудле и примају плате, председник се опет испромовисао за све паре…

Е, али проблем су управо паре. Нама је објашњавано да се субвенције дају инвеститорима који доносе кноw хов, нове технологије, иновације, нешто што ми не умемо да радимо, па плаћамо да научимо. То би још и имало неког смисла. Али да се то претвори у поклањање новца фирмама које наморавају каблове, зашивају рукаве или праве нудле, то нема никаквог смисла.

Која је рачуница да се из буџета одвоји четири милиона евра новца пореских обвезника да би се подстакла инвестиција једног од 50 најбогатијих људи света у производњу која је све само не иновативна, кад он сам каже како су му овде најповољнији услови? Није га, ваљда, преломило тих четири милиона евра? Или јесте? Зашто, најзад, да не узме овај великодушан поклон кад му се већ даје.

Њему се, дакле, ништа не може замерити. Али зато итекако може држави која уместо да уведе правну сигурност, она је руши; уместо да јача владавину права, она је сваког дана компромитује; уместо да уведе једнаке услове пословања за све, она уводи тоталну партијску сегрегацију – ко је са нама добиће све без обзира на закон, ко није тај нам је непријатељ и нека цркне; уместо да инсистира на образовању, компетенцији и тиме на вишој цени своје радне снаге, она нас рекламира као најјефтиније најамнике у Европи. Може се набрајати у недоглед.

Кад би се ишло нормалним путем, који је сасвим супротан од овог којим власт води ову земљу, инвеститори би сами долазили. Не би их требало потплаћивати, подмићивати, стимулисати, како год то назвали. Тада би се можда и неки домаћи поштени инвеститор охрабрио да отвори фабрику резанаца у Војводини, сигурно му је неки рецепт остао од бабе. Тешко да има куће која тај рецепт са брашном и водом нема стотинама година уназад. Али како ће, ако није друг члан, а није ни страни инвеститор, да улази у ледену воду пуну гладних ајкула. Па кад га нападну, нека преживи ако може. Е зато морамо да плаћамо странцима.

Биљана Степановић, Новаекономија.рс