Србија добила „замену“ за чланство у ЕУ – поцепане шиптарске гаће из Брисела

Коментаришући план Брисела за подстицањем дугорочног, зеленог друштвено-економског опоравка и конкурентности овог региона, саговорник Спутњика напомиње да је ово што ЕУ нуди заправо рециклирана идеја, односно програм који је Европска комисија усвојила још пре годину дана.

„Пошто нису могли да изађу на такозвани самит Европске уније и Западног Балкана са идејом „ми нисмо комплетни без вас“, а без ичега што би било опипљиво у најави за државе које конкуришу да постану чланице ЕУ, онда су се досетили да би било добро медијски пласирати као ново – нешто што је усвојено пре годину дана. Притом, структура тих 30 милијарди о којима се говори састоји се из два дела, при чему је један део 9 милијарди које ће Европска комисија обезбедити у виду грантова за различите пројекте, а код преосталог дела, дакле још око очекиваних 20 милијарди, рачуна се на инвестиције, кредитне линије и тако даље, за које ће Европска комисија обезбедити гарантну шему која би требало да обори камате на та задужења државама Западног Балкана, односно да им буду повољнији кредити. Дакле, повољност је у наводно могућој нижој камати“, објашњава Павловић.

У том смислу, додаје Павловић, ми заправо говоримо о 9 милијарди евра које ЕУ даје државама Западног Балкана у периоду од наредних седам година, док се за преостале инвестиције рачуна да би могле бити око 20 милијарди у периоду од десет година.

„Када је реч о ових девет милијарди, ту сигурно има добрих ствари и то не треба одбацивати, јер није спорно да је државама Западног Балкана потребна боља инфарструктура, нити да су нам потребне инвестиције у мање загађивање ваздуха или боље управљање отпадом. Тако да ту постоји значајан део ствари које су добре, али читав тај пакет грантова је настао из страха да ће Кина попунити читав тај простор и заправо потиснути привреде Европске уније. Наиме, када ЕУ даје грантове, наравно да ће њене компаније бити носиоци свих тих пројеката. Држава ће конкурисати пројектима, али ће онда кроз тендерске, консултантске и друге процедуре заправо носиоци извођења тих послова бити земље из Европске уније, тако да ти грантови за Европску комисију представљају одличну врсту прикривене субвенције сопствене привреде“, указује Павловић.

Како додаје, Србија може очекивати да повуче трећину средстава, те да то треба паметно искористити.

„Треба добро осмислити те пројекте и ту има простора да се усагласе интереси носећих привреда Европске уније са нашим, српским интересима. Не кажем, дакле, да ту нема користи за Србију, али је димензија те користи на нивоу 400 или 500 милиона годишње у периоду од седам година, а идеја није нова и сасвим сигурно не може довести ни до каквог преокрета у привредном развоју Србије“, сматра Павловић.

На питање да ли предвиђена средства представљају довољну компензацију за одсуство гаранција да ће државе Западног Балкана једног дана постати чланице Европске уније, Бранко Павловић је јасан:

„То никада не би ни могло да буде довољно и јасно је да је то само „смоквин лист”, тим пре јер они заправо у тим својим програмима говоре о политичком условљавању. Прво говоре како је то све дивно, али онда кажу да све то зависи од поштовања реформи, па је јасно да то нису безусловна средства. Она су формално безусловна, али суштински, у реализацији, неће бити безусловна. Другим речима, имали смо делимичну срећу да се Европска унија уплашила Кине као конкурента на овим просторима, па је уопште морала нечим да реагује, при чему Европска комисија, следећи своју логику, увек задржава могућност политичког условљавања што, на пример, не постоји код кинеских или руских инвестиција. Тако да су заправо морали нечим да зачине самит у Словенији, јер би он у супротном био потпуни фијаско.“

Економским и инвестиционим планом Брисела, како се наводи, може се „подржати зелена и дигитална транзиција региона и подстаћи одржива повезаност, регионална интеграција и трговина“, а од партнера са Западног Балкана се захтева да одлучно предузму економске и социјалне реформе, као и да ојачају владавину права.