Србија и Европска унија (1)

Двадесет и првог јануара 2014. г. званично је отпочео процес преговора Србије (тј. њених територијалних остатака) са Бриселом о учлањивању ове прве у Европску Унију. Тим поводом су се и наши домаћи еурофанови начичкали испред домаћих мас-медија да још једном једногласно потврде „не скретање с правога пута“ ка идеалном друштву (комунизам) у новој Титославији која се у континенталним димензијама одазива на име „Европска Унија“. И није ни чудо што су и пре шездесетак година као и данас највећи заговорници и прве и друге Титославије управо „пасиваши“ – наша домаћа балканска раја која је сишла са високопланинских пасивних предела у плодне жупе где је од политичких комесара чула да у комунизму све пада са неба само треба да се узме пушка у руке и освоји власт уз истеривање „жуплјана“ из својих домова (колективизација), увођења командне економије задругарског карактера (совховизација) и уништавања економске базе контрареволуционарних петоколонаша (национализација). Тако смо тренутно у ситуацији да нас у ново идеално вишенационално комунистичко друштво угуравају и штапом и канапом трећегенерацијски потомци „Шесте личке“ стим што су сада у игри „неисцрпни структурални фондови Европске Уније“ уместо мегаломанских новчаних поклона и кредита од СССР-а (до 1948. г.), Запада и ММФ-а које је добијао и подизао друг Тито, а нација требала да отплаћује након његове смрти. На крају ће то све ипак „народ позлатити“, а принцип је исти све су остало нијансе. [1]

Српски народ је у својој модерној повести (од 1804. г. до данас) живео укупно у осам (8) мултиетничких политичких творевина од којих му се свака разлупала о главу тонући заједно са њиховим олупинама на дно мора. Да се укратко потсетимо о којим Титаник/Титоник лађама се радило:

1. Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца од 1918. г. до 1929. г.,
2. Краљевина Југославија од 1929. г. до 1941. г.,
3. Демократска Федеративна Југославија 1945. г.,
4. Федеративна Народна Република Југославија 1945. г. до 1963. г.,
5. Социјалистичка Федеративна Република Југославија од 1963. г. до             1991. г.,[2]
6. Крња Социјалистичка Федеративна Република Југославија од 1991. г. до 1992. г.,
7. Савезна Република Југославија од 1992. г. до 2003. г. и
8. Државна Заједница Србије и Црне Горе од 2003. г. до 2006. г.

Дакле осам Титаника/Титоника и осам потапања након очајног мултиетничког и вишенационалног заједничког кормиларења („крмчијања“) и коначног насукавања на санте леда и разне Сциле и Харибде. У вези са горе споменутим, три су упечатлјива повесна куриозитета:

1. Ни у једном једином од горе споменутих осам случајева није никада одржан општенародни српски референдум о уласку у заједничко мулти- етничко/национално/конфесионално/језичко/културолошко… политичко заједништво са осталом јужнословенском (и нејужнословенском) „братијом“. Дакле, у свим овим случајевима се радило о политичкој волји „одозго“, али су деблји крај при потонућима Титаник-Титоника извлачили управо они „одоздо“, тј. широке народне масе које се нису ни питале да ли желе да живе у оваквим крпа-заједницама скуплјеним и с конца и с конопца.
2. Исто тако, ни у једном од наведених горњих случајева није никада расписан општесрпски плебисцит са цилјем провере народне и националне волје за далји останак у оваквим „мулти“ творевинама за разлику од неких других нам „братских“ компатриота. Иначе, да се потсетимо, основна демократска процедура и ред подразумевају да се периодично на сваких 4, 5, 7… година проверава волја бирача по питању састава Парламента и избора Председника. Не постоји ни један једини рационални разлог зашто се не би по тако међународно демократски утврђеном тајмингу проверавала и волја бирача (тј. нације) по питању далјег останка и опстанка у „мулти“ наднационалним политичким творевинама, тј. државама.
3. Ни у једном једином од горе споменутих осам случајева владар Србије (тј. над Србијом) није рођен на њеној територији почевши од Кралја Александра који је рођен на Цетињу, преко Тита рођеног у Кумровцу и Слободана Милошевића рођеног врло вероватно у Љевој Ријеци у Црној Гори па до Сарајлије Бориса Тадића. По овом питању Устав Сједињених Америчких Држава је крајње децидан: кандидат за Председника САД-а мора да буде и рођен на њеној територији! И то с разлогом: ко год је положио испит из предмета „Педагогија“ (нпр. они који се спремају да сутра буду предавачи неког наставног предмета у основним и/или средњим школама) научили су од писаца одговарајућих уџбеника да се код човека најупечатлјивије животне слике из детињства формирају до око 10-те године живота – тј. до око 10-те године живота можемо говорити о човековим психолошким КОРЕНИМА! Корени се не заборавлјају (као ни матерњи језик) а једина искрена лјубав од колевке па до гроба јесте управо она према КОРЕНИМА! Као пример можемо навести случај Мехмеда Паше Соколовића који никада није заборавио своје српске корене иако је потурчен („данак у крви“) у својој 9-ој години живота. Другим речима, зашто би нпр. тамо неком Сарајлији (нпр. од оца ОЗНА-ша Црногорца и матере Хрватице од усташке обителји Францетића) имало стало за Дечане, Грачаницу, Газиместан… кад их се из детињства уопште и не сећа (било директно или преко обителјско-школског едукативног система). То су за њега и њему сличнима тзв. „шпанска села“ која могу да буду и са ове и са оне стране државне границе под условом да он седи у Старом двору у Улици Кралја Милана у Београду. С друге стране, применом овог тзв. иус соли (права землје) како за доделјивање државлјанства тако и за вршење државничке службе засноване на том истом државлјанству примењује се морално оправдан принцип директне физичке припадности одређеној просторној заједници која се стога сматра својом самим актом рођења у њој уз очекивање да ће се управо према оваквој заједници исполјити највећи степен солидарности и лојалности од стране припадника рођеној у њој.[3]

Уколико горње редове преточимо у дневнополитичку стварност Остатака пречанске херцегбосанске и црногорске Србије није тешко заклјучити зашто нас разноразни „Тадићијевци“ упорно покушавају превести жедне преко косметске бистре српске и србијанске воде испирајући нам мозак да су нам Отаџбина Париз, Берлин, Хелсинки, Порто… а не Пећ, Приштина, Гњилане… (сутра можда Единбург уместо Ниша, Братислава уместо Новог Сада, Минхен уместо Фрушке Горе, а Ротердам уместо Пријеполја). Коме још од Срба треба ДЕВЕТА Југославија са главним градом у Бриселу!? Валјда још само онима који иду на комеморативне скупове својим землјацима у Поточаре (на левој обали Дрине) али Горажде (на десној обали Дрине) заобилазе као киша око Крагујевца. Свака тица своме јату лети!

У којој држави живи један просечан Србин, која би требало да му буде тзв. Отаџбина, односно национална држава, уверавамо се сви приликом обележавања тзв. „Ослобођења Београда“ из 1944. г. За разлику од свих бивших источноевропских нација и земалја које су или већ изашле из транзиционог периода или су у најгорем случају почеле да се мрдају у том смеру, Србија још увек живи у времену битака на Неретви и Сутјесци, а њоме влада један од највећих монструма у европској повести и то веровали или не – право из гроба. У многим, ако не и свим, другим сличним случајевима би се лешина овог психопатолошког (србомрзачко-србождерског) Монструма одавно нашла у градској канализацији или на првој оближњој ђубришној депонији. Једино је још у Србији могуће да такве монструозне типове још увек, и то након пуне три деценије од цркавања, сви Београдски режими држе у маузолеју као звезду водилју с чијег пута се не сме скренути – „Друже Монструме ми ти се кунемо да са твог крваво-србождерског пута ни случајно не скренемо!“[4] Прошле године су му придодали и последњу супругу која као ни он није рођена у Србији, али јесте сахрањена на елитној локацији у Београду.

Напомене:

[1] О првих десет година стварања идеалног друштва у Титославији од стране Брозових полуписмених револуционара и прекодринских „ослободилаца“ видети у: Алекс Н. Драгнић,Титова обећана земља Југославија, Београд: Чигоја Штампа, 2004. Драгнић у овој књизи истиче да су Титоисти на власт дошли захваљујући следећим разлозима: имали су јасну идеологију и чврсту намеру, дисциплиновану организацију, мудру пропаганду, револуционарне јединице су им се кретале у оквирима запоседнутих стратешких положаја у централном брдовитом делу земље, добили су круцијалну помоћ са запада и обезбедили у одлучном тренутку директну војну потпору Стаљинове Црвене Армије у октобру 1944. г. окупирајући тако прво Београд и Србију, а затим и остатак земље (Ибид., стр. 60−67).