Прича о мигрантима из Африке и Блиског истока, наравно, не почиње убиством Либије мада то јесте почетак новог рата и доказ је да неко све може. Може да се сруши Триполи који је старији од Рима, може да се ритуално убије Гадафи и да се то сними, може да се мобилише радикализована „опозиција“ што је у овом случају врхунски цинизам када имамо у виду шта је та „опозиција“ која је рушила овог тиранина.
Али, како не бисмо ишли детаљно у прошлост – требало би само поменути причу о колонијама и најезди колонизованих у државе-колонизаторе (да ли се неко сећа нереда у Француској који су били расни и социјални; да ли ико мисли да мигранте који желе у сличне државе тамо чека ишта боље од азила који личе на логоре и, у бољем случају, гета – предграђа, где ће живети у беди, радећи најпрљавије и мало плаћене послове, неће се дружити с белцима и неће бити безбедни јер тамо полиција залази само када пламен прети да дође до бољих делова градова – горео је и Лондон не тако давно); о, касније, Трећем свету, који је једно време био (није био али то волимо да чујемо) заштићен именом „несврстани“ – и тако стигли до закључка да ни ове, како их већ увелико називају светски медији, „велике сеобе“, нису ништа ново, јер бисмо тако изгубили сваки разлог да се тиме бавимо –бавићемо се временом садашњим.
Неразумљиве вести
„Ово није ништа ново“, тачан је одговор који се да чути од оних несклоних паници и упућених у историју – ништа ново под капом небеском. И то је уједно лош одговор јер затвара врата, ако то не би звучало хладно, свакој радозналости.
Медији, дакле, панично извештавају о, чини се, споредним, пропратним појавама, никако наивним али споредним и често нејасним, или не желе тиме да се баве како не би били прости, сензационалистички, паничарски. Читајући многе написе о мигрантима, у ситуацији смо да не разумемо вести, изјаве, не схватамо написано јер имамо пред собом гомилу података које нико не објашњава, где се све „подразумева“ и чије значење читалац не може да разуме.
„Међу мигрантима има криминалаца и безбедносно интересантних лица“ – једна од изјава. И? Таква „вест“ заиста обесмишљава бављење темом јер по себи не значи ништа. Криминалаца и безбедносно интересантних лица има и међу домицилним становништвом. Од тих ратова беже људи који су имали борбено искуство и стога су потенцијално опасни. Истина, имали смо искуство с нашим људима из ратом захваћених подручја и, мада се није извештавало на тај начин, грађани Србије „која није била у рату“ осећали су бојазан од „тих с ратишта“.
Шта је циљ европске политике
Овде бих се задржала на час. Наравно да постоји извесна разлика између тих зазирања. Зазор од, нама мало познатог, „можда-ратника“ који бежи из радикализоване исламске републике и не треба занемарити податак да, међу новим регрутима за тај рат, има света који овде постаје „Алахов роб“ или неки сличан послушник који преко Интернета добија инструкције, новац, постаје индоктриниран и ми не знамо могуће последице тог тренда и, онај старији али који је тешко заборавити, зазор од оног нашег „с ратишта“ (макар био само с ратом захваћеног подручја), избеглице или – чиме су неки правдали нашу негостољубивост – неког ко је дошао из, рецимо, Лике и сада је можда луд као темпирана бомба. Тај наш нам је био познат, наш страх нас је више избрукао него што се показао оправданим.
Овај данашњи страх, међутим, има – поред атавистичког страха од човека који долази из рата – и своје упориште у могућим опасностима, колико год био, када видимо слике босих, изнемоглих и одасвуд тераних људи, благо речено ружан у својим манифестацијама где и ми личимо на тај „цивилизовани свет“ који неће у својој близини две врсте људи. Сиромашне и тамнопуте. У оба случаја разлози су економски и безбедносни, нису без основа али не дају лепу слику.
Оно што је овде заиста опасно, јесте пружање озбиљних разлога за мржњу према западном, белом, хришћанском и од презрених придошлица прави лаке мете оних који регрутују и позивају на рат против неверника. Реторика тих који позивају је опасна јер се служи елементима социјалне идеологије, антиимперијалистичке, антикорпорацијске, готово да је преписана из Марксовог Капитала. Други део реторике ослања се на повређеност омрзнутог који је непожељан јер није бео. Све то заједно, поткрепљено бираним и на опасан начин тумаченим цитатима из Курана, не може а да не пробуди језу код оног који то слуша, а мета је ове (можда врло оправдане) мржње.
Европа то решава разматрањем војних акција на Медитерану где ће, наводно, спречити кријумчаре уз незнатну колатералну штету у виду много мртвих са тих бродова који покушавају да се домогну Италије и Француске. Решава и жицом, као што је мађарски зид, симболичан али мртав озбиљан у свом значењу. Шта је циљ?
Такође, никакве војне акције на Медитерану не могу да спрече џихадисте да несметано путују светом. Једино што може да се догоди јесте да они преузму посао кријумчара што звучи опасније. По све. И оне који улазе на те палубе и оне који их са стрепњом ишчекују у својим цивилизованим и уређеним државама. Шта је циљ? Мини-ратови на приобаљу Европе? Или Запад заиста не зна шта да ради и онда, тако делује, постоји решење, договор о томе да се од неких – рецимо Србија – малих и неважних држава направе резервати.
Србија – остава
И сад стижемо до оног што највише брине нашу јавност, хуману и вољну да се овим новим избеглицама нађе у невољи и ону другу, уплашену и негостољубиву која каже: „Е, само нам ови фале“.
Србија је још пре неколико година узела извесне донације да се бави збрињавањем тражилаца азила. То су Београдски центар, то је Комесаријат за избеглице, то је МУП, бројна владина и невладина тела и тога је све више, сразмерно рапидном порасту броја пристиглих.
Од подизања мађарског зида Србија је морала узети новац за два посла. Покушај задржавања миграната на њиховом путу ка ЕУ и покушај да се они како тако збрину у Србији. Идеја је дакле да остану овде, што није у складу с њиховим плановима али и ти планови се мењају у ходу.
Нешто живљи мигрантски коридор Србија је постала откако је зимус око 230 Албанаца с Косова, легално ушавши у Србију, нелегално из ње изашло у правцу западне Европе. Пре тога, чешћа рута била је Албанија-Италија па оданде даље. Много година, деценија Италијани траже помоћ и покушавају да се спрече нелегалне уласке на своју територију. У том смислу може да се каже да су им косовски Албанци скорашњим симулираним сеобама помогли, једнократно, онолико колико су помогли и Србији која ће – на име тога да се од транзита претвара у државу која ће покушати да на све начине задржи што већи број миграната – узимати новац, чинећи Европи још један уступак, овај пут мало опаснији од досадашњих.
Мађарски зид, колико год смешан и лак за покидати га маказама, ипак буди ону стару, о томе да је граница Европе Аустроуграска, овде Угарска, да је тако било одувек, да је Беч био циљ многим Балканцима који су желели да се тамо образују и постану део европске елите и био је циљ Истамбулу који није успео да пређе ту границу – то је Угарска.
Мађари као стари кербери било какве, макар и Хитлерове, Европе овде нису толико озбиљан зид колико је озбиљан чин и, ма колико се љутили на њих, они само раде свој посао чувања империје која се распада и без миграната.
Оно што је наша улога у овој подели личи на стварање гета за непожељне у широком свету, у које спадамо и ми. Предуго смо били лоши момци, историја нам се тенденциозно ревидира до тога да смо започели Први светски рат, о чему пишу историчари које цитира Меркелова (попут оног Кларка који је писао о Принципу и сарајевском атентату), и да све има везе, своје циљеве, метод, последице које још не можемо да сагледамо али оно што се намеће јесте реч – остава. Србија у овој причи постаје једна остава за све оне које фин свет неће у кући али треба их негде задржати јер могу да затребају.
Грађани Србије не треба да паниче читајући о томе како ћемо бити гладни због тих избеглица. Нећемо. Ако будемо гладни то ће бити због мера штедње на које је, као и на све уосталом пристала наша влада. На избеглицама ће зарађивати они који се тиме баве, у следећем кораку они који буду остали почеће да купују земљу, некретнине, да се баве својим пословима, неки ће се интегрисати, неки неће, неки ће (мржња рађа мржњу) отићи у радикализоване, али ми нећемо бити њихов циљ. Таква застрашивања само скрећу пажњу с главног питања. Јесмо ли управо постали нека врста шпајза, гето који је ионако предуго био изолован и не баш пожељан, деценијама ограђен разним врстама жица и навикнут на такав третман од стране Европе.
Ана Радмиловић, Балкан магазин
