Србија и архитектура “Четвртог рајха”

Ана ФИЛИМОНОВА | 30.10.2012

Више дипломатских извора је 26. октобра конкретизовало немачки план за север Косова, који појашњава и прецизира одредбе “Немачког ултиматума у 7 тачака”. Нова немачка формула за север Косова и Метохије односи се на децентрализацију севера Космета: српске општине ће самостално убирати порезе и таксе и саме ће располагати тим средствима. Као “противуслугу”, представници српских општина са севера покрајине мораће да узму учешће у раду владе и парламента “Републике Косово”. План обезбеђења финансијске аутономије за север покрајине полази од претпоставке да је север покрајине саставни део независног Косова. Варијанта “Две Немачке” која се нуди Србима, по којој две државе узајамно сарађују не признајући једна другој независност, одговора погледима Берлина.

Седам тачака немачког ултиматума који је донела група парламентараца Бундестага из ХДС/ХСС укључује тачку са писменом обавезом на добросуседске односе. Исту линију “угњетавања” спроводи и Кетрин Ештон, Високи представник ЕУ за спољну политику и безбедност, која је то у више наврата демонстрирала српским властима, и старим и новим. Штавише, Берлин изводи на чистац њене покушаје да прикрије информисаност о захтевима Немачке: “Наводно чуђење српске власти да она није ништа знала о позицијама ХДС/ХСС није оригинално”.¹ Како наводе извори из Берлина, Александар Вучић је неколико пута посећивао Берлин и немачким званичницима обећао да ће Србија учинити све како би наставила пут ка ЕУ, но власти у Берлину желе да буду сигурне да ће државно руководство у Београду заиста и учинити кораке у правцу нормализације односа са Приштином, посебно када је реч о северу покрајине.² Из кабинета Министра иностраних послова Немачке стигло је јасно упозорење, да Србија неће добити у децембрудатум за почетак преговора о ступању у ЕУ, који могу да се одуже много година. Осим тога, у Немачкој на пролеће 2013. године почиње изборна кампања за парламент (избори ће се одржати у септембру 2013. године) и ни један немачки политичар неће радити на проширењу ЕУ.³

И тако, намере Запада су провидне – Србија мора да преда Косово са све севером, а некаква “финансијска аутономија” је пуко замазивање очију (после тога би неминовно уследило исељавање српског становништва) и да се у потпуности препусти на милост победника. У нади да ће он дати средства да продуже живот – да не говоримо о земљама, овде су циљеви наднационалних финансијско-олигархијских структура директно супротстављени – но рецимо владајуће групације. Но, победник се никада није односио и никада се неће односити према Србији као према равноправној страни. Напротив, сва дејства, само за последња два десетљећа (да не улазимо дубље у историју) указују на типичан покушај да се од Србије направи полуколонија (формално независна држава са неразвијеном привредом, контролисана иностраним капиталом, чија се спољна и унутрашња политика налази под потпуном спољном управом и контролом).

Али како ће се заиста остваривати управљање и контролисање, каква ће бити архитектура нове ЕУ која сада улази у завршну фазу свог формирања (до 2020), каква је судбина земаља југо-источне Европе – то су све питања на која се већ сад виде одговори. Лишивши се великог дела производње, владе европских земаља су се лишиле великог прилива у буџет, покривајући ту разлику на рачун позајмљених средстава. Смањење дохотка националних буџета услед пада индустријске производње, као снежна лавина доводи до смањења прилива у буџет и повећања исплата социјалних расхода, а новца за те сврхе нема и ускоро га уопште неће бити. Почетком године појавиле су се прогнозе о преласку Немачке на агресивну привредну експанзију, са циљем да потчине и експлоатишу пале привреде сиромашних земаља Југо-Источне Европе, чиме би додатно ојачали своју привреду. У јуну 2012. године, немачки канцелар Ангела Меркел је поводом европске финансијске кризе рекла “док сам ја жива, Европа неће сносити колективну одговорност за дугове свих”⁴ не желећи да немачка привреда надомешта туђе дугове, већ штавише, Немачка у условима пропадања Европе, тежи да ојача не само своју привреду, него и свој политички утицај. На пример, Грчка свој дуг треба да врати пре свега немачким банкама. Као што је говорио Сорош: “У време кризе, кредитори узимају волан у руке”… И Немачка има доста снаге да диктира своја правила игре, створивши због тога Фискални буџетски савез, који је са своје стране немогућ без Европског политичког савеза, савеза у коме би водећа улога припадала Берлину. Време ће показати како ће на ове чињенице реаговати друге чланице ЕУ, које су се буквално нашле на коленима за време кризе у еврозони (дуг Холандије је износио 249% БНД, у Ирској – 202%, Великој Британији – 149%, Шпанији – 124%). Но, криза се тек захуктава.

У јулу је А. Меркел изјавила да ЕУ мора постати политички савез који мора имати већи утицај на своје чланове и који мора дисциплиновати оне који крше правила. Канцеларка је такође изјавила да “спасавање” земаља еврозоне није безусловно. Те земље морају бити под већом контролом евроинституција. На тај начин А. Меркел је почела да припрема публику за предстојеће промене.

Тако је на пример, почетком лета почео процес трансформације ЕУ у смеру формирања наднационалне, мондијалистичке структуре. Нова структура ће имати мало тога заједничког са данас постојећом Унијом. У овом тренутку над новим пројектом раде четворица “евроархитеката” – председник Европске комисије Хозе Мануел Барозо, председник Европског парламента Херман ван Ромпеј, шеф Еврогрупе Жан Клод Џанкер и шеф Европске централне банке Марио Драги (да напоменемо да Централне банке земаља ЕУ нису националне банке, то јест не припадају својим владама, не одговарају за дуг државе и оне су самосталне банке. Ту мину са успореним дејством поставиле су финансијске власти САД целом свету, укључујући и саме САД). Та четворка планира да девизни савез трансформише и рашири до граница политичког савеза. Из тог процеса треба да се појави нека нова Европа, у којој ће земље-чланице одустати од значајног дела свог суверенитета, стављајући га под спољну управу евроинституција.⁵ Немачкој би се дала улога некаквог “генералног управника”.

Суштина проблема не огледа се у државном дугу појединих земаља – Грчке, Шпаније, Италије и других, него у међународном банкарском систему. Целокупна привреда Европе у последњих 20 година, формирана је растом потражње, која је кредитирана од банака – кредитора и управо су оне сада узеле волан привреде и политике земаља Европе и САД. Сада ЕЦБ иде на још једно повећање капитализације крупних банака Европе, уз истовремено смањење финансирања националних влада ЕУ, терајући их на издавање државних облигација ради испуњења својих социјалних функција. ЕЦБ је европски “сабрат” ФРС САД и делује на истом принципу – одржавања ниских каматних стопа и повећања капитализације банака, чиме се привреда било које земље доводи у стање рецесије и пада потрошње, уз истовремену редукцију социјалних давања. Због тога привредне мере на којима инсистира ЕУ и посебно Немачка – за Грчку, Шпанију и друге слабије привреде југа Европе – у принципу не могу бити средство за решавање кризе. Незапосленост у Шпанији само расте: укупни показатељ стигао је до 25%, а незапосленост међу младима достигла је невероватних 52%.⁶ Мере које су наметнуте Грчкој, нимало нису омогућиле оздрављење стања њене привреде. Од маја 2010. године, када је Грчка први пут затражила пакет финансијске помоћи у износу од 110 милијарди евра, није успела чак ни за јоту да побољша свој положај. “Странци су одлучили да окупирају нашу земљу и сада је они купују по јефтиној тарифи” – каже Нотис Мариас, посланик парламента Грчке из партије “Независна Грчка”. И ето обриса “Нове Европе”, где приватизација постаје темељ “нове економске политике”. Грчка је приступила потпуној, без преседана, распродаји државне имовине – продају се острва, краљевске резиденције, дипломатска представништва, аеродроми, луке, државне нафтне компаније, поште (на списак је доспело 19 државних компанија – 7 предузећа и 12 крупних морских лука. Највеће размере достигла је одлука о приватизацији ЕLТА – државне поштанске службе, држава даје приватницима и ОРАР – корпорацију за игре на лутрији, грчка влада је одлучила да изађе из капитала грчке нафтне компаније Hellenic Petroleum и великог електроенергетског концерна DEI. Приватизација лука обухватила је и најкрупније – Солун, Волос, Александрополис, Пиреј и Ираклион).⁷ Но, процес не проходи само у Грчкој, он је утицао и на све остале чланице еврозоне, које тону у пропаст. У Португалији државна авио-компанија и пошта иду на аукцију, почела је продаја Кини електроенергетског сектора, државни гасовод прелази у Кинеско-Оманско власништво. Ирска продаје део државног електроенергетског сектора и део својих шума. Шпанија продаје туристичке објекте, компаније за превоз, око 100 хиљада пословних центара. Свеопшта распродаја није заобишла ни Италију. Влада Марија Монтија и Ђорђија Наполитанија је практично владавина “Голдман Сакс” која управља земљом. Италија ће бити јефтино продата, под изговором оздрављења привреде смањиће се пензије, плате људима, доћи ће до смањења државних и приватних службеника, смањења болница. школа, свих социјалних служби. Сада земља продаје државну имовину у укупној вредности од 10 милијарди евра.⁸

Узимајући у обзир несмањену пажњу и политички притисак Немачке на Србију, може се констатовати успостављање “посебног немачког патроната”. Србија спада у зону, условно речено немачког утицаја (но, у суштини наднационалних банкарско-финансијских структура, пошто ће глобална операција на уништењу националних елита Европе и САД, исто као и националних држава, бити настављена). Очигледно да Немци ситуацију у Србији виде као погодну шансу да се за мале паре добије много. Никаквог противљења, чак ни вербалног, Београд не показује. Нова владајућа коалиција са лакоћом и без принуде започиње нову рунду преговора између Београда и Приштине састанком са Хашимом Тачијем – ситуација која је била незамислива чак и за Бориса Тадића. Север покрајине је препуштен на заклање и на том плану је започета активна пропагандна припрема. Владајућа групација спремно прихвата сваку западну догму, неумитно попут “шагринске коже”⁹ сужава се простор за спољну или унутрашњу самосталност земље.

1 http://www.vesti-online.com/Vesti/Srbija/264714/Nemacka-ponuda-Finansijska-autonomija-za-sever-KiM

2 http://www.nspm.rs/hronika/danas-nemacka-bila-protiv-zalaganja-za-qteritorijalni-integritetq-kosova.html

3 http://www.vesti-online.com/Vesti/Srbija/264714/Nemacka-ponuda-Finansijska-autonomija-za-sever-KiM

4 http://www.advance.hr/vijesti/merkel-pokopala-euro-obveznice-dok-sam-ja-ziva-europa-nece-kolektivno-snositi-odgovornost-za-dugove/

5 http://www.advance.hr/vijesti/analiza-kako-izgleda-europa-buducnosti-iz-perspektive-vladajucih-elita-velikim-koracima-prema-sjedinjenim-europskim-drzavama/

6 http://www.advance.hr/vijesti/william-engdahl-mjere-koje-njemacka-danas-namece-dovele-su-do-treceg-rajha/

7 http://www.fontanka.ru/2012/09/07/129/

8 http://www.advance.hr/vijesti/krece-najveca-privatizacija-u-povijesti-europe-grcka-prodaje-sve-sto-moze-ukljucujuci-diplomatske-nekretnine-od-londona-do-beograda/

9 Фигуративан израз у Русији за некакву тврдњу која уопште није категорички императив за нешто, некакав пакт са ђаволом који се тужно завршава, без истинске алтернативе. Израз настао по мотивима романа Оноре де Балзака – прим. преводиоца

Фонд Стратешке Културе