Случај гласања поводом покушаја Косова да уђе у Унеско поново је покренуо питање односа Србије са суседима, при чему су посебно занимљива бивша југословенска „браћа”. Само онај ко не познаје историју двадесетог века и правце деловања великих сила на овим просторима може да се ишчуђава над овим, нажалост, потпуно логичним потезима. Садашња Црна Гора и БЈР Македонија (како гласи међународно прихваћен назив ове земље) имају континуитет антисрпских потеза, где је овај последњи случај само један у низу. Оно што је овде нелогично јесу настојања наше администрације да о њима говори као о „пријатељима”.
Но то је цена погрешног „европског” пута, где је Србији један од основних услова у процесу евроинтеграција побољшање односа у региону. То практично значи да ми треба да трпимо свакакве провокације, преваре, двоструке стандарде и понижења у односима са околним владама, које нам све време раде о глави, а да се при томе правимо блесави, трпимо њихову некоректност и причамо о некаквом помирењу и побољшању односа! И треба, наравно, да затварамо очи над систематском дискриминацијом српског становништва у тим земљама и никако да не покрећемо питање права тог становништва. Разумљиво и да прихватимо процес институционалне дерогације Републике Српске.
Када ми под западним уценама прихватимо такав модел односа, онда није ни чудо што околне земље до крајњих граница експлоатишу нашу меку спољну политику и дозвољавају себи свашта. Овде ћу се посебно усмерити на случај нашег јужног суседа чија влада управо спроводи нови демонстративни антисрпски заокрет у својој политици.
Наша јавност зна само за случај гласања у Унеску и УН, али постоји и читав низ сродних потеза. Крајем новембра начелник генералштаба македонске војске примио је у званичну посету начелника „војске Косова”. Током сусрета који су македонски медији сложно прећутали, обећана је обука кадрова, размена искустава и омогућавање војсци Косова да за потребе обуке користи познати полигон Криволак. Напоменимо да је наша војска више пута тражила могућност коришћења Криволака, а да су се Македонци оглушили о те захтеве. У овом контексту треба разумети и некакав протест против табле са путоказом за БЈР Македонију која се налази на нашем аутопуту. У питању је званичан назив под којим је ова држава међународно призната и овај протест се може тумачити као обичан безобразлук усмерен ка подстицању национализма код својих бирача и ка јачању антисрпског сентимента. Ништа од тога није случајно.
Пре само пола године са територије Косова изведен је терористички упад на Гошинце, а затим и код Куманова. Влада Николе Груевског је била под заједничким ударом домаће опозиције (афера с прислушкивањем) и косовских терориста, а по њиховим тврдњама иза свега су стајали Американци. Након бурног пролећа Груевски се потпуно предао и ушао у процес преговора током ког је са Западом договорио читав пакет решења који укључује смену кључних људи у влади, превремене изборе, његово повлачење из владе три месеца пред изборе итд. Но део пакета је и удаљавање од Србије и вештачко погоршавање односа између две земље. Народ у Македонији добро зна да је Србија једина заиста пријатељска држава у окружењу која нема претензија према њима. Грчка не признаје ни нацију, ни државу ни језик. Бугарска признаје државу, али не нацију и језик. Влада Албаније на својим седницама маше картама „велике Албаније”, у коју спада више од трећине БЈР Македоније. Да би се на вештачки начин направила симетрија, највеће западне државе на силу одржавају црквени спор између Београда и Скопља.
Током пролећних дешавања, када је Груевски под западним ударима тражио помоћ из Русије и Србије, ова тема је покренута са мртве тачке, владика Јован је пуштен из затвора и договорено је да почну преговори СПЦ и МПЦ. Но сада Груевски под западним притиском унапред опструира преговоре, вршећи преко својих гласноговорника бруталан притисак на владике МПЦ, које знају да је канонски пут једини начин да се проблем реши. Да би умилостивио Запад и остао на власти, Груевски данас минира преговоре и гура ову тему у јавност, подстичући антисрпски сентимент и ширећи причу о „српском хегемонизму”. Најгоре је што они очекују да ми „разумемо њихову ситуацију” и да се не љутимо!
Године 2001. Србија им је дала огромну логистичку и конкретну помоћ у одбрани државе. Захвалили су се тиме што су зауставили већ потписан нишки договор између СПЦ и МПЦ, а затим су признали Косово. У пролеће ове године Груевски је тражио и добио велику помоћ из Србије. Захваљује нам се свим овим антисрпским потезима и појачаним обавештајним деловањем према нашој земљи. Паметном доста.
Без обзира на то што већина народа у тој земљи осећа Србију као блиску државу, влада отворено делује непријатељски према нама. Руководство Македоније мисли да ће себе и државу сачувати тако што нама забија нож у леђа, док у исто време јача снаге које сутра могу да им одвоје трећину територије. Србију дакле само војно, безбедносно, економско и демографско јачање може да заштити од атака суседа који ће се под страним навођењем несумњиво и даље наставити. Свако попуштање се сматра тек знаком слабости.
Аутор: Мишa Ђурковић, Политика
Научни саветник у Институту за европске студије
Се надевав дека тој што го пишувал овој текст имал малку историско памтење…За жал не.Македонија колку е мала и слаба никогаш на Србија не и удрила нож во грб.Бараа од неа втор фронт 1992 година Македонија неприфати.Србија беше во блокада,Македонија не ја прифати.На Србите во Македонија никој не им оспори ниедно право .Додека Српските националисти дивееа во Србија Македонија остана мирна,Милошевиќ сакаше да ја подели Македонија и таа пак остана мирна.А за Српската православна црква и не треба да се зборува.Историската штета што ја направи палејки го национализмот во Србија и Југославија го плати српскиот народ,а она што го прави со Грчката православна црква против Македонија и да не се зборува.Но Македонците према Српскиот народ секогаш се однесувале со почит и со солидарност.Се надевам и дека српскиот народ така ке се однесува.На голема жалост најслаба карика се политичарите.Со нивното незнаење и лоша политика можат да направат непоправлива штета,која после со генерации неможе да се поправи.
Aleksandre, očigledno je da mnogo toga ne poznaješ o odnosima srpskog i makedonskog naroda, pa tumačiš stvari onako kako su ti bugaraši i komunjare isprali mozak. Pravoslavlje je u Makedoniji pod Turcima opstalo zahvaljujući srpskom, grčkom i bugarskom narodu. Iz mešavine ova tri naroda, čije države su se borile za prevlast nad celom Makedonijom, a ne samo za deo teritorije gde su živeli pripadnici njihovog naroda, nastala je nova nacija koju su Titove komunjare proglasile MAKEDONSKOM NACIJOM, da ne bi preovladala srpska opcija, koja je tada bila najjaća. Titova politika, i uopšte Kominterska, je u osnovi bila antisrpska i svodila se na razbijanje srpskog nacionalnog korpusa na razne novokomponovane nacije, pa su pored Crnogoraca, stvoreni i Makedonci, a ogroman broj Srba je bio prisiljen da živi u Hrvatskoj i iHiB, Davne 1966. godine pod uticajem Tita i njegovih komunjara, stvorena je na divljački način tzv Makedonska pravoslavna crkva. Veći su razlozi postojali da se katolička crkva u Jugoslaviji odvoji od Vatikana, koja je u saradnji sa fašistima i papom izvršila stravične zločine nad srpskim narodom, koja je vršila genocid, nasilno pokrštavanje i etničko čišćenje Srba na teritoriji NDH. Titu i njegovim najbližim saradnicima, banditima Kardelju i Bakariću, smetala je verska povezanost pravoslavnih u Jugoslaviji. Nešto najsramnije što sam čuo, bilo je to od strane Kire Gligorova, bugaraša, koji je u predizbornoj kampanji 2001. godine izjavio da Makedoncima ne preti nikakva opasnost od Šiptara, jer su oni prijatelji i saveznici, JER SU IMALI ZAJEDNIČKOG NEPRIJATELJA I OKUPATORA SRBE, PROTIV KOJIH SU SE VEKOVIMA BORILI. Toliko o tome, šta Bugaraši i arnauti rade i misle o Srbima. Sve ovo napred izneto, ne odnosi se ns Srbe koji su asimilirani, ni na one Srbe, koji su sačuvali nacionalni identitet, ali imaju manja prava u Makedoniji od Cigana.
Све су то банана републике којима владају западни амбасадори. То укључује и Србију због свих издајничких влада после 5 октобра.