Србија и НАТО, или хотел за бубашвабе

Когнитивна дисонанса дефинише се као истовремено испољавање два опречна става. „Пацови у лавиринту“ је сликовит и беспрекорно тачан опис стања и менталитета беспомоћних отуђеника од стварности, заробљених у раљама животног ритма западне потрошачке и псеудодемократске идеологије. Дугујемо га проницљивом уму госпође Миле Алечковић Николић.

Пре неки дан, добили смо потврду степена когнитивне дисонансе која влада у редовима пацова у српском лавиринту.  Представљени су резултати једног испитивања јавног мњења које је спровела фирма Ипсос стратеџик маркетинг (ваљда Ipsos Strategic Marketing). [1]

Према резултатима те анкете,[2] 53 одсто грађана Србије подржава улазак у Европску унију, док само 13 одсто подржава придруживање Србије НАТО пакту. Дисонанса коју желимо да истакнемо не лежи само у поприличном статистичком раскораку у исказаним ставовима према овим двема установама, него у другом детаљу.

Појединост која привлачи посебну пажњу овој условно прихваћеној анкетној причи је онај део резултата где стоји да су „за придруживање НАТО углавном млади до 30 година и високообразовани, и чешће мушкарци него жене.“ Против су углавном грађани старији од 60 година.

Уколико је анкета веродостојна, оваква структура изјашњавања  врло је интересантна. Без претераног генералисања, могло би се рећи да се узорак грађана који наводно највише подржавају придруживање НАТО пакту – једном међународном војном савезу који већ скоро две деценије води непрекидне ратове – састоји углавном од  високообразованих мушкараца испод 30 година старости који, вероватно, не би примили са одушевљењем позив да оружјем бране Србију. Зашто је ово занимљиво? Зато што чланство у НАТО пакту подразумева учешће у војним операцијама и то, како из ажуриране војне доктрине те организације сазнајемо, широм света. По  природи ствари, у тим би се операцијама у првом реду користили млади људи до 30 година старости, а не старији од 60 који се у значајном проценту иначе противе придруживању НАТО-у. Дакле, ово  је политика коју највише подржава онај слој друштва који би њеним усвајањем и применом био највише оштећен. У НАТО ратовима, гинули би и враћали би се осакаћени млади људи, а не пензионери.

Ово је школски пример когнитивне дисонансе. Небитно је како те „високообразоване“ младе особе у својим главама рационализују избор који им приписује фирма Ипсос. Али он јесте унутрашње противречан. Ако сте против учешћа у оружаним сукобима када је у питању ваша земља, очекивало би се да би били довољно доследни да бар испољавате исти став и када страни војни савези настоје да вас увуку у ратне сукобе.  

Госпођа Алечковић Николић је компетентнија да нам објасни дубље разлоге за ову располућеност. Али вратимо се њеној метафори пацова у лавиринту. При том, треба да буде јасно да ни она ни ја те младе људе не посматрамо са ниподаштавањем као пацове. Метафора  само описује ниво свести коју им је животни амбијент ван њихове контроле у великој мери успешно наметнуо. То није вредносни суд о њима и њиховим стварним капацитетима, него је клиничка констатација положаја у коме се фактички налазе. Шта је, дакле, то што мотивише жељу високообразованих, војноспособних пацова да се њихова земља придружи НАТО пакту?

Ту има неколико фактора које би – без обзира на узраст – свако ко размишља ван лавиринта требало да има у виду. Као прво, придруживање НАТО пакту врло је скуп луксуз за земљу која то чини. У најмању руку, она ће бити принуђена да из складишта западних сила, по нимало повољној цени, купује наоружање које јој није потребно  али  јесте компатибилно са оружјем које алијанса користи. То је стандардна пракса. Да ли Србија – а то значи њени порески обвезници, што обухвата и младе људе који подржавају ову опцију – располаже сувишним средствима за такву врсту арчења?

Друго, једно од најважнијих својстава суверености – контрола над одбранбеном политиком – морало би се жртвовати. Србија би изгубила могућност да дефинише своје пријатеље и непријатеље и да према њима заузима став у складу са сопственим интересима. Те одлуке доносили би други, у структурама алијансе, а Србија на  њих не би имала осетан утицај и на крају би увек морала да се покори политици коју обликују други, без обзира слагала се са тиме или не. Ако би неко одговорио да је Србија мала земља и да би у сваком случају морала да се равна према жељама већих и моћнијих, нека само одговори на питање зашто Израел није чланица НАТО-а, нити ће то икада бити.

Треће, губитак суверености неће се одразити само апстрактно, на државном нивоу. На личном нивоу, погодиће посебно сурово управо  старосну групу за коју се тврди да је највише наклоњена оваквом решењу. Млади људи који су несклони да ишта ризикују или жртвују за Србију, биће принуђени да своје животе, и делове свога тела, у обилатим количинама полажу на жртвенике империјалних авантура широм света. Нико их неће убеђивати, ни питати. Добиће наређење, и биће безцеремонијално отпремљени на следећу кланицу.

Ако можемо да за тренутак променимо метафору, у Америци има  један популаран производ за борбу против инсеката који се зове The Roach Motel, или мотел за буба швабе. Девиза феноменално успешне рекламне кампање за ово средство гласи:   “Roaches check in, but they don’t check out!” (Када једном одседну, буба швабе никада више не одлазе). Наоко пријатан амбијент у клопци обложен је лепљивом супстанцом. Онеспособљене у свом удобном „мотелу“, гошће напокон угину.

Имају ли присталице придруживања стратегију извлачења? Чари припадности НАТО-у, као и ЕУ уосталом, гарниране  су помодарским аргументима и слабо обавештеним и критички неангажованим секторима друштва сервиране су као етапа која се подразумева у напредовању  према магловито схваћеним интеграцијама. Са киме, и у шта? Реч није само о томе имају ли те интеграције алтернативу, него, још важније, постоји ли излаз у случају да се последице  разликују од очекивања. То је основно питање које би у сваком политички зрелом друштву постављали сви, не само пензионери или пољопривредници, него најсвесније и најперспективније снаге, а то се у првом реду односи на високообразовану омладину.

Бирајте метафору која вам највише одговара, моју – америчку, или француску. Порука је иста. Како ствари сада стоје, пројекат „интеграција,“ бар што се НАТО пакта тиче, у узнемирујућој мери подсећа на гостопримство у хотелу за бубашвабе. Или на изгубљеност пацова који махнито јуре тамо-амо у свом лавиринту, без наде да ће икада потрефити излаз.