Невреме и град какви се не памте овог пролећа похарали су српске воћњаке и обрали воће. Комисије су на терену, а само у општини Топола процењена је штета од 20 милиона евра. Кад се заврши процена у свим локалним заједницама штета ће бити увећана за десет до двадесет пута.
И како је то већ уобичајено у Србији тек када нам сунце спржи сву летину, поплаве однесу засаде или град обере воће поведе се прича како нам је аграр у катастрофалном стању: нема довољно система за наводњавање, нити довољно насипа када нам стигну поплаве, увек је некако мањак противградних ракета.
Процене су да сваке године Србија због суше изгуби десет милијарди динара. Свака мало већа поплава односи десетине милиона евра. А катастрофалне суше и поплаве поједу читаву милијарду евра.
Слађи кромпир из Немачке
Још је горко сећање ивањичких сељака који су морали да бацају кромпир због прекомерног увоза из Немачке, а да не причамо о гневу српских сточара који не успевају да продају товљенике, али зато не мањка свињских полутки из делеке Аргентине и Бразила.
Истовремено на увоз хране из белог света годишње потрошимо 1,2 милијарде долара.
Та ситуација ће, кажу стручњаци потрајати све док српски сељак више буде зависио од погледа у небо него што држава буде водила рачуна о заштити пољопривредних култура.
Србија додуше има услове за наводњавање око 1,5 милиона хектара пољопривредних површина, а тренутно се правим системима наводњава свега 25.000 хектара, што нашу земљу сврстава међу земље са најгорим системима наводњавања.
У односу на 3,6 милиона хектара обрадиве пољопривредне површине, наводњаване површине у Србији не обухватају ни један одсто, док се у развијеним земљама наводњава око 17 одсто обрадивог земљишта.
Према речима Милана Пространа проблем је у томе што 20 година нико није улагао у развој ових система, док су постојећи капацитети пропадали.
Као илустрацију стања, Простран наводи да су по распрострањености наводњавања испред Србије чак и земље попут Македоније, Грчке и Турске док је Албанија по томе увек била испред нас.
Слична ситуација је и са поплавама, јер немамо адекватне системе одбране, а град готово редовно бере воће. Противградних система нема, а и оно мало што ради мучи проблем са ангажовањем стрелаца јер су мизерно плаћени.
На тај начин Србија од пољопривредне силе каква би могла да буде постаје зависна од увозних производа. Тако парадајз увозимо из Македоније, пасуљ из Аргентине, а бели лук из Кине.
Простран каже да је у време бивше СФРЈ, Србија била позната по узгоју пасуља који је подмиривао потребе моћне ЈНА.
– Надалеко чувени је био војнички пасуљ, а данас ову махунарку увозимо из Киргистана и Пољске – казује Простран.
Због немара према аграру последице не сносе само сељаци него и грађани Србије који не само што више новца троше на храну него и далеко се неквалитетније хране.
Две сетве само сан
– Србија би улагањем у већ постојеће системе за наводњавање, али и изградњом нових, могла да има већи принос, повећану производњу пољопривредних култура прве класе које су извозно оријентисане, али и могућност две до три сетве у току године појединих пољопривредних култура – наводи др Миладин Шеварлић.
Н. С. Прерадовић – Вести
