Мисао да старе штете радије треба трпети него у невреме лечити нема свој корен у древном свету антике, него је реч о немачкој пословици за коју влада грчког премијера Алексиса Ципраса уопште не хаје.

Стављајући на дневни ред своје политике и ратну штету причињену од стране Немачке у окупираној Грчкој током Другог светског рата, нови грчки премијер Ципрас показује уверење да старе штете не треба трпети и да није невреме за њихово лечење, ма какву буру то изазвало на релацији Атина–Берлин.

Запљуснувши и овдашњу јавност, ова бура не само да је оживела сећања на ратна страдања Србије, него су подстакнуте и наде да би и Београд можда могао нешто да учини и да обнови питање ратне одштете учињене током НАТО агресије 1999. године или због страдања у Другом светском рату. Историчари нас подсећају да су се у историјским ковитлацима загубиле и репарације које су следовале Краљевини Југославији после Првог светског рата.

Као правни институт ратне репарације су први пут установљене Хашком конвенцијом о законима и обичајима рата на копну из 1907. која је ступила на снагу 26. јануара 1910. године. Ратне репарације значе да побеђена држава плаћа причињену ратну штету држави победници, што се прецизира потписаним споразумима и мировним уговорима. Наплатом ратних репарација не само да се кажњава губитник, него се њима економски, али и политички, снажи победник. Захваљујући ратним репарацијама он пребацује своје ратне трошкове на пораженог, чиме такође бива умањена привредна и финансијска снага губитника.

Својевремено су процене о штети начињеној СР Југославији у НАТО агресији ишле и преко 100 милијарди долара, да би у јавности касније најчешће била помињана сума од око 30 милијарди долара. Израчунавања у ствари никада нису изведена до краја. Уз остало, поменута процена у себи не садржи вредност отете, колосално вредне имовине Србије на Косову и Метохији, вредност тамошње инфраструктуре, индустрије, рудних и минералних богатстава. Томе треба придодати и финансијска улагања Србије у КиМ која су током пола века достигла суму од близу 40 милијарди долара. Све у свему, самопроглашеном независношћу Косова 2008. штета начињена Србији процењује се на око 300 милијарди долара, у шта није укључена директна штета причињена у НАТО агресији 1999. године.

Разуме се да је у протеклих 15 година било могуће извођење прецизније и поузданије статистике, макар у академске сврхе, али се ни то није догодило јер је нова власт после 2000. године третирала Кумановски споразум као капитулацију или тежак пораз због чега је и, вероватно, сматрала да је беспредметно постављати питање ратне одштете. Део српске јавности, међутим, остао је уверен да би Србија морала стално да поставља питање ратне одштете, подсећајући да су се и у ранијим ратовима, у којима смо били на победничкој страни, наше власти односиле немарно према истом питању. А Ципрас је само поново отворио старе расправе.

Зато и подсећамо да је Југословенска државна комисија за ратну штету саопштила у пролеће 1947. коначне податке о размерама разарања и пљачке у периоду окупације.

У тој документацији читамо да је уништено и опљачкано 36,5 одсто вредности индустрије, 57,2 одсто вредности хемијске индустрије, 53,4 одсто текстилне индустрије, 22 одсто прехрамбене индустрије, 30,2 одсто електропривреде, 17,5 одсто грађевина, 52 одсто пруга нормалног и 33 одсто уског колосека, 23,4 одсто локомотива и 16,1 одсто вагона. Укупно су уништена или делимично оштећена 223 рудника.

Проблем ратне штете дуго ће оптерећивати политичке односе Југославије и Немачке да би наводно био скинут с дневног реда Брионским споразумом Јосипа Броза Тита и Вилија Бранта. Споразум између Владе СФРЈ и Владе СР Немачке о одобравању кредита потписан је 10. децембра 1974. а ратификован у Савезној скупштини 26. децембра исте године.

Слободан Кљакић

—————————————–

Уместо 9 милијарди 36 милиона долара

Ратом разорена и опљачкана Југославија показала је после 1945. интересовање да на име репарација добије индустријску опрему. „Планом о репарацијама и нивоу послератне немачке индустрије” из 1946. било је предвиђено да у Немачкој буде демонтирано 1.800 фабрика, али је после три године њихов број сведен на 667. Југославија је добила 66 већих и 43 мање фабрике, поједину опрему за 242 фабрике, у вредности од око 181 милион рајхсмарака. Укупан износ репарација Немачке у периоду од 1947. до 1949. године према Југославији износио је 36 милиона долара, по курсу из 1938. године.

Било је то само 0,3 одсто од оних 9,1 милијарду долара, које су као репарациона сума одређене за Југославију на Париској конференцији 1945. године.

Захуктавање хладног рата учинило је своје.

Политика

Фото Д. Јевремовић