Србија је данас ближе банкроту него 2012. Због високе инфлације номинални БДП је прецењен, а удео јавног дуга потцењен

Од доласка на власт, напредњаци инсистирају на томе да би држава још 2012. банкротирала да они нису преузели кормило и фискалном консолидацијом спасили јавне финансије. Неретко подсећају на законску одредбу по којој јавни дуг не би смео да буде већи од 45 од сто бруто домаћег производа, а да га је бивша власт повећала на 80 одсто БДП-а и да је због тога неко требало кривично да одговара, те да актуелна власт први пут смањује јавни дуг. Сва је прилика да се овај наратив успешно примио код бирачког тела, јер да није, питам се да ли би пензионери пристали да им држава, кроз ретроактивно смањење пензија, отме више од 600 милиона евра, почиње своју анализу за најновији НИН професор Филозофског факултета у Београду Огњен Радоњић.

За анализу учинка актуелне и би вше власти на пољу јавних финансија ваљало би подсетити заборавне да је претходна власт наследила распалу државу, уништену санкцијама, криминалом и ратовима и да су се током њеног мандата десила два снажна рецесиона екстерна шока – 2008. светска финансијска криза и 2009. криза сувереног дуга у еврозони. А и у периоду садашње власти су се, такође, десила два снажна спољна рецесиона шока – 2020. је избила пандемија вируса корона, а 2022. рат у Украјини, који је за последицу имао узлет цена енергената и распламсавање инфлације.

Јавни дуг настаје када су приходи државе мањи од њених расхода. Буџетски дефицит претходне власти од 2001. до 2012. износио је у просеку 1,9 одсто БДП-а годишње, док је ова власт од 2012. до 2022. правила за преко шездесет одсто већи минус у државној каси од 3,1 одсто БДП-а, а толики би био и ако се у рачуницу укључе пројектовани буџетски дефи цит за ову и наредну годину.

Такође, за време претходне власти, буџет је био у суфициту два пута – 2004. и 2005, док је за манда та ове власти у плусу био три пута – 2017, 2018. и 2019. То, међутим, није нимало сметало министру финансија Синиши Малом да у јануару 2020, на Пинку изјави да је „буџет у суфициту четврту годину заредом, што се није догодило никада у историји“. Заправо и није. На страну што је за само три године, од почетка 2020. до краја 2022. укупни дефицит буџета достигао 998 милијарди динара или 8,5 милијарди евра, а и ове године се очекује минус у државној каси од 1,9 милијарди евра. И док власт убеђује грађане да су јавне финансије земље у одличном стању и да има новца за све, расходи држа ве само у последње четири године за чак 10,4 милијарде евра премашили су приходе буџета.

За време претходне власти, до тада највећи, рекордни дефицит од 5,6 одсто БДП-а забележен је 2012. Но, пошто је владу Мирка Цветковића у јулу те године наследила влада Ивице Дачића, одговорност за тај дефицит мора се расподелити на равне части са садашњом влашћу. Опет, у време два снажна рецесиона шока, 2008. и 2009. дефицит буџета Србије није прешао 3,8 одсто БДП-а. С друге стране, у време актуелне власти 2020, у години избијања пандемије вируса корона, дефицит је достигао рекордних 8,3 одсто БДП-а или 3,9 милијарди евра.

Као лице у огледалу кретања дефицита буџета, може се сагледати кретање јавног дуга. Претходна власт је у 2000. наследила јавни дуг од 191,4 одсто БДП-а и већ у првој години владавине га је преполовила на 92,5 одсто БДП-а. У просеку, у периоду од 2001. до 2012. јавни дуг је износио 47,3 одсто БДП-а и – не рачунајући први део владавине, који је био фокусиран на стабилизацију јавних финансија – рекордан ниво достиже 2012, када је износио 52,9 одсто БДП-а. Ипак, и у овом случају се мора узети у обзир да је претходна власт била на положају до јула 2012. када је јавни дуг износио 15,5 милијарди евра, односно око 47 одсто БДП-а. У периоду од 2012. до августа 2023. јавни дуг у просеку износи 58 одсто БДП-а и рекорде достиже након што су предузете мере фискалне консолидације – на крају 2015. био је 70 одсто, а годину дана касније 67,7 одсто БДП-а.

При томе у члану 27 Закона о буџетском систему, који ступа на снагу 2025, дословно се прописује да „уколико је дуг сектора државе између 45 и 55 одсто БДП-а фискални дефицит износи највише 1,5 одсто БДП-а.“ А недавно усвојеним ребалансом буџета за ову годину, планиран је фискални дефицит од 2,8 одсто БДП-а, скоро дупло већи од будућег дозвољеног максимума. Очито је да се о овом новом фискалном правилу није много мислило ни када је прављен буџет за наредну годину, у којем је планиран минус од 2,2 одсто БДП-а.

Такође, отрежњујући је и поглед на кретање апсолутног износа јавног дуга. Претходна власт је наследила јавни дуг од 14,2 милијарде евра и до краја свог мандата, до јула 2012, повећала га је за 1,3 милијарде евра или за 9,2 одсто, на 15,5 милијарди евра. С друге стране, садашња власт је од јула 2012. до августа ове године затечени јавни дуг повећала за 19,7 милијарди, на 35,2 милијарде евра.

У том периоду дуг је повећан 127 процената, 15 пута више него у периоду од 2001. до јула 2012. У овој фази се посебно издвајају два циклуса убрзаног раста јавног дуга. Током првог, од јула 2012. до краја 2015, у периоду учвршћивања актуелне власти, дуг је повећан за скоро 10 милијарди евра, а други, који може да се окарактерише као период настојања да се сачува власт, започео је 2018. и још траје, а за тих пет и по година јавни дуг додатно је повећан за више од 12 милијарди евра.

Не мање важно, Фискални савет опомиње да у наредној години Србија мора да се задужи под неповољним условима за додатних 6,5 милијарди евра – 1,7 милијарди за финансирање буџетског дефицита и приближно 4,8 милијарде евра за отплату дела дугова који доспевају на наплату – као и то да је буџетом предвиђено задуживање од 9,3 милијарде евра. За овај буџет је министар финансија Мали изјавио да је развојни и да је „једна мала Србија економски много стабилнија од много јачих и већих земаља“ и да је његова „порука грађанима Србије да су јавне финансије изузетно стабилне и да је јавни дуг под апсолутном контролом“.

У сваком случају, динамичан раст јавног дуга значи и раст државних расхода за отплату обавеза по основу камата за раније позајмљени новац. У буџетима за ову и наредну годину само за те намене планирано је више од 1,2 милијарде евра, или скоро два одсто БДП-а. Обавезе по основу камата сада су значајно веће него пре више од једне деценије. Поређења ради, трошак камата 2013. био је 89,3 милијарде динара, а за следећу годину за те намене планирано је 148,8 милијарди динара.

Многи занемарују чињеницу да сам удео у БДП-у не говори довољно о томе да ли је јавни дуг одржив или није. На пример, на крају прошле године удео јавног дуга у БДП-у у 11 бивших транзиционих земаља централне и источне Европе, које су данас чланице ЕУ, био је у просеку 48,8 одсто БДП-а, дакле много нижи од 55,1 одсто, колико је био у Србији. Појединачно посматрано, већи удео јавног дуга у БДП-у од Србије имале су четири земље, Мађарска, Словенија, Хрватска и Словачка, док их је седам имало мањи дуг од Србије – Пољска, Румунија, Чешка, Летонија, Литванија, Бугарска и Естонија. Поређења ради, у Естонији је јавни дуг био 18,8 одсто, три пута нижи него у Србији.

За процену о одрживости јавног дуга неопходна је и информација о трошковима задуживања. У супро тном неко би могао погрешно да закључи да је Белгија, чији је јавни дуг прошле године износио 104,3 одсто БДП-а и био скоро дупло већи од Србије, у озбиљном дужничком проблему. Ипак, то је далеко од истине, јер је у просеку лане просечна каматна стопа на белгијски јавни дуг износила свега 1,4 одсто (просечна каматна стопа добија се тако што се удео трошкова за камате у БДП-у по дели са уделом јавног дуга у БДП-у).

Србију је, ипак, примереније пореди ти са земљама централне и источне Европе, него са Белгијом, али и у том случају бројке не иду нама у прилог. Иако и међу тих 11 земаља постоје упадљиве разлике, у просеку је ка матна стопа на јавни дуг свих земаља тог региона била два одсто, значајно мања од 2,7 одсто, колика је била цена српског јавног дуга. Три од ових земаља лане су се неповољније задуживале од Србије – Мађарска уз камату од 3,8 одсто, Румунија 3,2 и Пољска три одсто.

Иако је у Хрватској, Словенији и Словачкој удео јавног дуга у БДП-у (од 57,8 до 72,3 одсто) већи него у Србији, то не значи да су њихове јавне финансије угроженије од српских, јер је просечна каматна стопа на њихов дуг значајно нижа – у Хрватској 2,1 одсто, Словачкој 1,7 и Словенији 1,5 одсто. А Фискални савет упозорава да „актуелна кретања на међународним финансијским тржиштима указују на то да би се Србија могла задуживати по каматним стопама од шест-седам процената (при чему су ове године узимани неки још скупљи кредити, с каматном сто пом од осам-девет одсто)“. Уз то, у анализи Фискалног савета се наводи да су „трошкови новог задуживања порасли за све европске земље, али Србија остаје при врху Европе по новим, већим каматним стопама“.

У светлу тог упозорења, важно је нагласити да дужничка замка наступа када трошкови за отплату каматних обавеза расту значајно брже од номиналног БДП-а. У нашем случају, ове дивергенције су забрињавајуће. Од 2011. до 2022, наиме, номинални БДП Србије кумулативно је порастао за 96,3 одсто, док су трошкови за отплату камата порасли скоро дупло брже – за 161,5 одсто. Уколико у обзир узмемо и пројектовани раст номиналног БДП-а и трошкова за камате у 2023. и 2024, овај однос се не мења – од 2011. до краја 2024. номинални БДП ће кумулативно порасти 143,6 одсто, а трошкови за отплату камата 269,2 процента.

Да би слика стања јавних финансија била потпунија, мора се имати у виду да је због високе инфлације номинални БДП Србије прецењен, па је самим тим и удео јавног дуга у годишњој производњи потцењен. Додатно, дуг је потцењен и због прецењеног динара па је апсолутни ниво дуга, изражен у еврима, нижи него што би био да је девизни курс реалан.

Економска теорија, наиме, каже да би реални девизни курс требало да одсликава различите куповне моћи валута како би економски агрегати били упоредиви. Реални девизни курс се одређује на основу паритета куповне моћи (purchasing power parity) тако да валуте имају подједнаку куповну моћ.

Примера ради, ако иста корпа добара и услуга у еврозони кошта 100 евра, а у Србији 14.000 динара, девизни курс на основу паритета куповне моћи би требало да буде 140 динара за један евро. Да би се израчунао реални девизни курс потребно је узети у обзир разлике у инфлацији између посматраних земаља. С обзиром на то да је, на пример, 2022. инфлација у еврозони износила 9,2 одсто, а Србији 15,1 одсто, динар је у тој години требало да ослаби за разлику у стопи инфлације, конкретно за 5,9 одсто.

На графикону су представљени реални девизни курсеви за евро и амерички долар у периоду од 2012. до 2023. С обзиром на то да би, уз уважавање разлика између ниже стопе инфлације у еврозони и више у Србији у претходних 12 и по година, реални девизни курс евра требало да буде 141,7 динара, а да је ових дана званични средњи курс евра 117,2 динара, то значи да је динар тренутно прецењен за 21 одсто. Или је толико евро потцењен.

Са америчким доларом ситуација је потпуно обрнута, јер би реални девизни курс долара требало да буде 101,8 динара, док је крајем прошле недеље његов званични средњи курс био 109,6 динара. Другим речима, долар је прецењен или динар потцењен за 7,1 одсто.

Према последњим званичним подацима, у августу ове године јавни дуг Србије био је 35,2 милијарде евра, од чега је 58,4 одсто деноминовано у еврима, а 13,5 одсто у доларима. Пошто је динар у односу на евро прецењен за 21 одсто, то у пракси значи да би применом реалног девизног курса део нашег јавног дуга номинованог у тој валути аутоматски порастао за 4,32 милијарде евра, са 20,55 на 24,87 милијарди евра. С друге стране, пошто је, према реалном девизном курсу, динар у односу на долар потцењен за 7,1 одсто, то у пракси значи да би на основу реалног девизног курса јавни дуг у доларима, који је тренутно 5,1 милијарду долара или 4,8 милијарди евра требало да буде нижи за 362 милиона долара или 341 милион евра.

Све у свему, у нето износу, уз реални девизни курс, наш јавни дуг би преко ноћи порастао за 3,98 милијарди евра и у августу ове године достигао 39,2 милијарде евра, односно 56,6 одсто БДП-а.

За крај, поводом тврдњи актуелне власти да нас је претходна власт довела до ивице банкрота, ваља се подсетити неких чланова друге владе Мирка Марјановића, од 24. марта 1998. до 25. октобра 2000, која нам је оставила јавни дуг до 191,4 одсто БДП-а. У њој је Томислав Николић, први председник СНС-а и бивши председник Србије био потпредседник, актуелна гувернерка НБС Јоргованка Табаковић била је министарка за економску и власничку трансформацију, садашњи председник државе Александар Вучић био је министар за информисање, а потпредседница одлазеће владе и министарка културе Маја Гојковић и тада је била министарка, само без портфеља.