Србија је фактички чланица НАТО — са обавезама, али без права

У БРИСЕЛУ се висока представница ЕУ за спољну политику – Федерика Могерини – срела да премијерима шест балканских земаља, од којих би једну било правилније звати квазидржавном творевином.

Vis-à-vis Могерини били су шефови влада Црне Горе, Србије, Албаније, Босне и Херцеговине, такозвани мандатар за формирање нове владе Македоније, као и одлазећи шеф владе самопроглашене „Републике Косово“, која и јесте квазидржава.

Како је саопштено, теме –прво билатералних преговора премијера са Могерини, а затим њиховог разговора за радним ручком – биле су регионална безбедност, економски развој и сарадња, а такође евроинтеграције држава западног Балкана.

Непријатељи за истим столом

Официјелно саопштење о сусрету Могерини са представницима западнобалканских народа не разоткрива реалну суштину тог догађаја. Као прво, свим тим земљама је висока представница ЕУ, сликовито речено, поново показала шаргарепу у виду њиховог будућег чланства у Европској унији. Али, то уопште није главно.

Као друго, а то је главно, Могерини је посадила за исти сто премијера Србије Александра Вучића, који је недавно избаран за председника Србије, и шефа владе Косова Ису Мустафу. За ЕУ је то нови пробој на плану добијања међународног признања независности Косова и отимања те покрајине од стране Србије, која га, као и раније, сматра својом неодвојивом територијом.

Ретуширана статистика

Признање независности Косова је главни услов за улазак Србије у Европску унију. Премијер Вучић, који је и „без пет минута“ председник Србије (преузеће функцију почетком јуна), више пута је говорио да не види руги пут за Србију осим пута у ЕУ.

Према анкетама, за чланство земље у ЕУ залаже се 47,7% Срба. Против је 39%, а неопредељених — 13,3%. То јест, у сваком случају је за ЕУ — мање од половине.

Колико се може веровати тим истраживањима?

Тешко је рећи. Јер, по тим истим анкетама, против чланства земље у НАТО изјашњава се 79,4% Срба, који нису заборавили натовска бомбардовања Београда и других градова своје земље 1999. године.

У свести Срба су та два појма — НАТО и ЕУ — практично идентични јер све земље старе Европе, са малим изузетком, улазе у обе те структуре. А обе те структуре су основа заједнице под именом „колективни Запад“, која је за све несреће на територији бивше Југославије кривцима прогласила Србе.

Зато није баш сасвим схватљиво како се међусобно односе они статистички подаци — 79,4% против НАТО и 47,7 % за ЕУ. Српски евроскептици сматрају да су подаци о односу Срба према ЕУ веома улепшани.

То мишљење треба имати у виду у контексту бројних оптужби на Вучићев рачун да држи под својом контролом све медије и да и манипулише јавним мњењем.

Видљиво задовољни су Еди Рама, Душко Марковић и Зоран Заев

ЕУ врши притисак на Србију

Али, вратимо се бриселском сусрету.

Није први пут да је руководство Србије принуђено да општи са лидерима Косова. И, сваки пут се то догађа при посредовању — тачније, под принудом — Европске уније.

У августу 2015. Србе су „позвали“ у Брисел и посадили за преговарачки сто са косовским Албанцима. Резултат су закључена четири споразума који су се тицали обезбеђења нормалног живота у српским енклавама на Косову. Тада је безбедност Срба на Косову официјелном Београду могла да послужи као оправдање за сусрете са Албанцима.

Али, сам факат преговора официјелних српских представника са Албанцима и закључивање са њима ма каквих споразума – у Србији је био дочекан, меко говорећи, различито. Најоштрији Вучићеви критичари га назвају издајником који је – у замену за чланство Србије у ЕУ – наводно спреман да жртвује право Србије на своју историјску колевку, на Косово.

У октобру 2015. године су се у Бриселу опет срели Вучић и Мустафа. Уз посредовање Могерини је разматрана примена споразума из августа. Неопходност тог сусрета Вучић-Мустафа уопште није била очевидна. Више је личио на покушај ЕУ да у масовној свести учврсти чињеницу да је Србија пошла на преговоре са лидерима Косова, што значи – да се предаје.

Мртва петља

Управо у овом светлу треба гледати на последње сусрете у Бриселу и на заједнички радни ручак Вучића са Мустафом и Могерини. Званични Београд, чије је лице последњих година искључиво Александар Вучић, са увереношћу се поставља у орбиту интереса колективног Запада, и то на два правца – по линији Европске уније и по НАТО-линији.

После преговора сс Могерини, премијер Црне Горе Душко Марковић изјавио је да су се лидери балканских земаља договорили да сложно раде на европској и евроатлантској интеграцији региона.

Те две линије у се одавно помешале и сплеле у мртву петљу, на западу Балкана – у сваком случају.

НАТО и ЕУ журе да тај регион чврсто узму под своју контролу и већ су над њим истакли своје заставе.

Хрватска и Словенија (као и Бугарска) већ су и у ЕУ и у НАТО. Албанија је чланица НАТО. Црна Гора ће официјелно постати чланица НАТО почетком јуна, а у ЕУ – по речима њеног премијера Марковића – може ући кроз 4-5 година.

Кандидати за улазак у НАТО су Македонија и Босна и Херцеговина – њих такође чекају у ЕУ. То јест, све побројане земље се овако или онако врте око „газде“. Само се Србија – са претензијама њеног народа на Косово – заноси ко зна куда.

Хоризонт постао јаснији

Заправо, да ли је то уопште непознаница?

После сусрета са Могерини, хоризонт односа између НАТО и Србије постао је јаснији. Томе је помогао црногорски премијер Марковић, који је, под утиском сусрета са Могерини, био брбљив.

Он се фактички излануо, рекавши: „Србија је заузела позицију војног неутралитета, али су руководство и влада Србије у сваком моменту подржавали владу Црне Горе на путу у НАТО“.

Ово је веома индикативно. Нико ни у Србији, ни у Црној Гори на званичном нивоу није тако директно говорио о српској подршци ступању Црне Горе у НАТО. Марковић је осветлио прави однос Вучића према Северноатлантској алијанси.

Судећи по свему, Вучић би одавно повео своју земљу у НАТО – чак и упркос расположењу Срба – да није живо покољење које је на својој кожи осетило натовска бомбардовања 1999-те.

Управо тако је, без обазирања на мишљење народа, деловао Мило Ђукановић који је наизменично био час председник час премијер Црне Горе. Он прво одвојио Црну Гору од Србије (на референдуму одржаном 2006. године), а потом је учланио у НАТО. Уосталом, како су ми говорили Срби, Ђукановић и Вучић су пријтељи. А то у Србији говори о много чему.

Срби, куда сте навалили?

У овом контексту треба изнова подсетити на то да је српски парламент 2015. – готово тајно, без јавне расправе и саопштења за медије – ратификовао споразум са НАТО, познат као СОФА (Status of Forces Agreement) који је био потписан годину дана раније.

Тако је Србија, иако није члан НАТО, преузела на себе обавезе које имају пуноправни чланови НАТО у складу са оснивачким споразумима Северноатлантске алијансе из 1949-те, 1951-ве и 1952-ге године. Де факто, Србија је постала чланица НАТО — са обавезама, али без права.

Исте године је министар одбране Србије потписао споразум познат под називом ИПАП који предвиђа сарадњу Србије и НАТО у свим сферама војних активности.

ЕУ и НАТО плански раде над увлачењем у своју орбиту свих западнобалканских земаља које су засад „без присмотре“. Првенствено се ради о Србији чији народ тежи Русији. По социолошким истраживањима, 65,7% Срба је за „савез Србије са Русијом“. Али, власти Србије, судећи по свему, плове другим бродом и у другом правцу.

Ко овде има срећно лице?

Занимљив детаљ

У интервјуу српској телевизији уочи сусрета у Бриселу, Александар Вучић је изјавио да зна да ће премијер непризнатог Косова ускоро постати Рамуш Харадинај. То је лидер оружаних формација косовских Албанаца, који је био оптужен за масовна убиства косовских Срба за време етничких чистки, али је га је потпуно оправдао хашки Међународни трибунал за ратне злочине у бившој Југославији. По свих 37 тачака оптужнице.

Србија је покушала да га позове на одговорност за масовна убиства Срба и расписала је за њим потерницу, по којој је Харадинај у јануару ове године био ухапшен у Француској. А у априлу је француски суд одбио захтев Србије да јој изручи Харадинаја и ослободио га.

Ето, са тим човеком ће Александар Вучић морати да иде на нове сусрете под окриљем Европске уније.

„То ће створити тешкоће на плану безбедности. То ће створити проблеме, о којима чак не треба посебно ни говорити“, — изавио је Вучић поводом изгледа да Харадинај буде премијер Косова.

На ово је један од читалаца српског информативног портала „Факти“, који се представио Драгослав Бајагић, написао: „Вучићу! Ти су највећи проблем Србије!“ А други, са ником Cigla, додао: „Мене занима како ће уопште имати посла са тим зликовцем Харадинајом на будућим преговорима и како ће то представити — као да је све у реду…“

Биће то заиста занимљиво.

Пише: Игор ПШЕЊИЧНИКОВ, за РИА Новости

Факти