Србија је један од великих полигона за медицинске експерименте над становништвом: Јефтинији смо од кунића

Вакцина за обавезну вакцинацију најугроженијих слојева становништва, као што су то медицински радници, нема, јер се властодршцима не исплати њихов увоз. Са друге стране безобзирно се спроводи принудна имунизација деце, чак и против болести које се добијају сексуалним путем, јер се тако, сматрају упућени, узима нови данак у крви. Србија је постала велика лабораторија, а Срби заморчићи на којима се испитују делотворност и штетност неког медицинског препарата, на првом месту вакцина.

Закон предвиђа да сваки грађанин Србије до своје 14- године живота прими осам различитих вакциналних коктела за преко 20 различитих обољења. Већ по самом рођењу примају се две вакцине које су обавезне: БСГ (популарно бе-се-же, коју су и наши родитељи добијали), као и прва против хепатитиса Б. Ова потоња је скоро уведена као обавезна и одмах привукла пажњу стручне јавности, јер се хепатитис Б добија искључиво преко крви, односно сексуалним контактом са зараженоим.

Овај облик хепатитиса сличи ХИВ-у од кога је 50 до 100 пута заразнији, иако није ни близу тако опасан. Обе болести се добијају само ако наша слузокожа или крвоток дођу у директан контакт са крвљу, односно телесним излучевинама зараженог, што ће рећи да обе заразе могу да се добију искључиво сексуалним путем или примањем заражене крви. Kолика је вероватноћа да ће новорођенче бити заражено сексуалним путем?!

Овде није крај идиотизмима нашег законодавца. ХБ вакцина се добија укупно четири пута до навршене 14. године, јер је после обавезне вакцинације одмах по рођењу потребно извршити још три ревакинације. Произвођачи вакцине тврде како она може да изазове следећа обољења: немогућност заустављања крварења, парализу, запаљење нерава уз пратећу парализу екстремитета, запаљење мозга, дегенеративно оштећење мозга, упалу мембране око мозга, грчеве и многе друге нежељене болести.

По тврдњама произвођача, нека од ових нежељених нус-појава се дешава у једном од 10.000 случајева, што је већ само по себи веома висока стопа ризика, посебно ако се узме у обзир да је вероватноћа да неко без ступања у сексуалне односе добије поменуту болест – један према неколико милиона. Међутим, пошто се на вакцинисање против хепатитиса Б иде четири пута у животу, шанса да било ко од нас оболи смањује се на само један према 2.500 случајева.

Да принудна вакцинација мање служи да се сузбије нека зараза, а далеко више да би се постигли неки други циљеви, види се из многобројних примера. Најпознатији је, свакако, онај са заразом малих богиња. До ове године је владала права хистерија у вези тога, а онда су се сви, као по команди, утишали. У међувремену упркос (или управо захваљујући) високој стопи вакцинације у свету влада највећа епидемија ове болести од Другог светског рата на овамо. Америчко Министарство спољних послова (Стате Департмент) објавило је упозорење онима који путују у Србију да се обавезно вакцинишу против малих богиња, јер овде наводно влада епидемија коју само чиновници у Вашингтону виде.

Наше власти и фармацеутски лоби, који је увек на услузи, сада упорно ћуте, за разлику од ранијих периода када су најављивали епидемију библијских размера. Разлог за то је што у Србији нема довољно вакцина за одрасле, већ само оне за децу. Вероватно се властодршцима није исплатило да их увозе, због чега се у медијима не води онако бесомучна кампања за имунизацију одраслих, као што је био случај са пропагандом за вакцинисање деце.

Одрасли ову вакцину могу у ретким случајевима да добију у неком од Завода за јавно здравље и то ако се процени да им је она заиста неопходна и ако плате око 12 евра. У приватним клиникама она кошта и до 70 евра (урачунат и трошак обавезног прегледа од стране имунолога), док је у домовима здравља нема. Закон је, да подсетимо, увео обавезно вакцинисање угрожених категорија становништва, као што су медицински радници, али од тога за сада нема ништа, јер нема довољно вакцина.

Због чега је то тако, објашњава др Зоран Радовановић, неизбежни заговорник вакцинисања свега што се креће против свих болести које постоје. У једном интервјуу телевизији Ал-Џезира он је објаснио: „Тек ако би се прогласила епидемија од већег епидемиолошког значаја, онда би се предузеле посебне мере. Онда би могло да се иде на директну набавку вакцина без тендера.”

Разлог је, дакле, што власт не жели да распише јавну набавку у коју би свако могао да има увида, већ чека прилику да све одради у четири ока, како нико не би сазнао колике су провизије отишле у приватне џепове. Све се, да подсетимо, плаћа из републичког буџета.

Због вакцинашког лобија на мала врата је поново уведен вербални деликт као кривично дело. Прво је једна група наводно забринутих наводних стручњака предвођена Владимиром Цимерманом (нема никакво медицинско образовање) поднела низ пријава против оних који су се супротстављали обавезној имунизацији вакцинама чији се ни садржај не зна. Ни једна од тих пријава није процесуирана, јер је и полицији и тужилаштву било јасно да се ради о обичној маркетиншкој кампањи.

Након што је др Маријан Ивануша, заступик Светске здравствене организације у Србији, изнео обавезујуће мишљење како лекари који се противе обавезној вакцинацији треба да изгубе лиценцу, кренуо је талас пријава Српској лекарској комори. Једна од особа које су се одмах нашле на удару фармацеутске мафије, била је и др Јована Стојковић, којој није први пут да трпи нападе фармакомафије. У образложењу пријаве против ње написано је и да је недопустиво да један лекар износи мишљење о опасности обавезне вакцинације (?!?), али и како је она својим наступима нарушила јединство Kоморе , будући да је њен директор др Милан Динић у име свих чланова (који нису ни били питани) прихватио став о потреби обавезне вакцинације деце против малих богиња. Текст као да је писан у неком обласном комитету педесетих година прошлог века.

Са друге стране, лекари који приморавају родитеље да вакцинишу своју децу (на шта их закон обавезује) чине прекршај из члана 46 Закона о правима пацијената, јер су дужни да опсежно обавесте пацијента (односно родитеља) о свим ризицима које са собом носи имунизација. То они, међутим, не могу да обаве, јер се тачан састав, као и нека друга својства ММР вакцине крију као службена тајна.

Агенција за лекове и медицинска средства (АЛИМС) одбила је својим решењем од 24. априла 2018. да заинтересованој др Стојковићки на увид стави документацију о ММР вакцини, проглашавајући је службеном тајном. Госпођа Станојла Мандић из канцеларије повереника грађана за приступ информацијама од јавног значаја укинула је ово решење и предмет вратила АЛИМС-у на поновно одучивање. До тренутка настанка овог чланка др Стојковићки није још увек одобрен увид у поменуту документацију.

Држава је, дакле, под претњом казне обавезала родитеље да своју децу воде на имунизацију, али им је истовремено ускартила право да се детаљно информишу о ономе шта њихова деца примају. Не треба заборавити да су недавно у Пакистану бесни родитељи запалили дом здравља и линчовали лекаре након што су им деца умрла после примљене вакцине. У Сједињеним Америчким Државама на сваку продату вакцину плаћа се такса од 0,75 долара, а тако сакупљен новац одлази у фонд из кога се исплаћује одштета пацијентима код којих је дошло до нежељених реакција. У Србији чак не сме да се изврши увид у документацију о вакцинама, како не би дошло до узнемиравања јавности.

Због чега се у најстрожој тајности држе подаци о вакцинама, док се истовремено води опасна кампања против оних који се противе обавезној вакцинацији?

Не мора сваки тип вируса да буде опасан за сваку расу, сматрају епидемиолози. Kао прво, вирус није живо биће и настаје као део одбране самог организма од различитих нечистоћа које га нападају. После низа мутација од нечега што је корисно, или бар није опасно, настаје претња по човеково здравље. Пошто различите расе различито реагују на различите мутације истог вируса потребна су опсежна истраживања не само у вези делотворности вакцине, већ и њене могуће штетности.

Србија је један од великих полигона за експерименте над становништвом у Европи, будући да имамо исте гене као и остали Европљани. Да би се добили што је могуће прецизнији резултати потребно је испитивања спровести на што је могуће већем броју људи, због чега је уведена обавезна вакцинација. Па ко преживи.

Игор Милановић, Таблоид