Србија је по “одливу мозгова“ у самом европском врху. У последњих двадесетак година, како се процењује, отишло је 40.000 високообразованих људи.

Ако се неки од њих и врате, у Србији их одбацују као “страно тело“.

Мирко Даутовић завршио је мастер из међународних студија на Кембриџу, а затим четири месеца стажирао у Лондону. Тренутно у Србији зарађује као преводилац и предавач.

Тај 32-годишњи стручњак за Дојче веле каже да људе попут њега систем “одбацује као страна тела“, јер је главни адут за успех припадност политичкој странци.

Даутовић је у више наврата покушао да се запосли као државни службеник, укључујући и у Министарству спољних послова. Без успеха. Чак ни његови покушаји са разним политичарима на власти нису уродили плодом:

“Осећаш да си вишак, ниси упућен. Желиш да радиш нешто, али не за њих лично, већ за функцију на којој су они. Нисам желео да радим за Бориса Тадића, већ за председника Србије“, објашњава Мирко. “Моје вредности и моји интереси потпуно су другачији од њихових.“

За разлику од Велике Британије, у Србији се, каже, не исплати мислити својом главом: “Важно је не таласати. Нисам гадљив на политику, али не могу да уведем неку самоцензуру себи у главу. Зато се осећам као страно тело, јер ја не припадам ту.“

Ситуација није боља ни када је реч о проналажења посла у академском сектору. Велики број професора се осећа угроженим ако се млади стручњаци покажу способнији од њих, каже Мирко. У таквој ситуацији, високообразовани повратници из иностранства немају шта да траже. “Углавном су људи дошли, видели да им нема места и поново отишли.“

Јована Кокир из Београда ствари види на сличан начин. Након што је дипломирала међународне студије у Србији, добила је стипендију Европске комисије за мастер у Немачкој и Холандији и стручно се усавршавала у Њујорку. После повратка у своју земљу, покушала је да нађе посао код неколико великих фирми. Више пута је стизала до самог финала у процесу селекције, али није имала среће.

“За посао ти је једина препорука – веза, било да је она партијска, рођачка, кумовска, земљачка, љубавничка, свеједно“, тврди Јована, “Иако се сви међу политичком елитом јавно залажу за ту такозвану ‘департизацију’ и запошљавање без веза, мислим да је ситуација гора него икада. Не постоји ни трачак наде да се ситуација може променити“.

Уместо да реагују, људи се једноставно мире са таким стањем ствари и препуштају апатији, подвлачи та 27-годишњакиња. Због тога, Јована планира да поново напустити земљу и већ се припрема за стажирање у Варшави:

“Наравно, у случају да овде успем да пронађем посао у својој струци, радо бих остала. Овде су ми пријатељи, породица, моја земља, град у коме сам рођена и место у коме би највише волела да живим. Али, уколико је то немогуће, а за сад делује да је тако, наравно да бих се поново окушала у иностранству.“

Ипак, има и позитивних примера. У Србији делују бројне организације чији циљ је да помогну младима да стекну квалификације у иностранству и да их затим врате у земљу и тиме подрже њен развој. Матилда Шмит је регионални координатор програма стипендија фондације “Зоран Ђинђић“, који већ десет година шаље младе на стручно усавршавање у Немачку, али и у друге западне земље. Она указује да алумнисти те организације, поготово стручњаци за информационе технологије и инжењери, имају велику предност при запошљавању

“Немачка се у Србији веома поштује, има посебну вредност. Ако вам у биографији стоји да сте шест месеци радили у немачком предузећу, за вас је далеко лакше да нађете посао у Србији“, каже та Немица која живи у Београду. “Велики део наших стипендиста већ након шест месеци пронађе посао, и у српским и у међународним фирмама.“

У оквиру програма „Зоран Ђинђић“ постоји и база података са радним биографијама алумниста, повезана са предузећима које су заинтересована за стручњаке одређеног профила. Ту ‘веза’ не игра улогу, каже Матилда.

Дојче веле