Руководство ЕУ полако али сигурно Србију претвара у “санитарни кордон” – или уколико хоћете још прецизније, у “бараку за губаве” у којој се намерно изолују непожељне придошлице из Северне Африке и Блиског Истока. Током сусрета министара иностраних послова земаља-чланица ЕУ који је завршен ових дана у Бриселу, земље “Шенгенске зоне” су постигле прелиминарни договор да затворе границе Србији са Словенијом и Аустријом. О принципијелној спремности да се пође на аналоган корак изјаснила се и Хрватска, па чак и Македонија која се налази на прагу уласка у ЕУ.

Званичну позицију у ЕУ по овом питању изнео је министар иностраних послова Словеније Карл Ерјавец. Он је изјавио (http://www.rts.rs/page/stories/ci/story/1/%D0%9F%D0%BE%D0%BB%D0%B8%D1%82%D0%B8%D0%BA%D0%B0/2107028) да иако “миграција” и “тероризам” формално представљају различите теме, у садашњим условима оне су “на жалост, испреплетене”. Ова испреплетеност по његовим речима огледа се у томе да је један од осумњичених за извршење терористичких напада у Паризу, прешао пут у Француску из Грче, заједно са избеглицама. Према расположивим подацима, непосредно од Француске је потекла иницијатива за привремено прекидање важења шенгенског режима и затварања спољних граница ЕУ.

По свему судећи, ови догађаји су срспке власти затекле неспремним. Александар Вулин, министар за рад, запошљавање и социјалну политику у влади Србије (http://www.rts.rs/page/stories/ci/story/124/Друштво/2108231/%22Границе+отворене%2C+Србију+напустило+око+5.000+миграната%22.html) пожурио је да увери јавност да су српске границе још увек отворене и током само једног од последњих дана Србију је могло да напусти без проблема отприлике 5 хиљада људи – пристиглих у земљу углавном преко прешевског коридора, а српске власти пажљиво остварују процедуру регистрације транзитних избеглица и миграната.

Међутим, у насталој ситуацији од владе Србије реално не зависи ништа. Она је лишена могућности како утицаја на приток избеглица из Грчке и Македоније, тако и усаглашеног решавања питања њиховог пролаза у земље ЕУ. Штавише, “суспендовано” стање српског захтева за пријем у ЕУ и очуване евроилузије у владајућој елити земље, дозвољавају Бриселу, Паризу и Берлину да практично манипулишу државом Србијом у сопственим интересима. И данас се главни такав интерес огледа у тежњи да се максимално очува лице организације – на речима не одбацивати принципе отворености граница пред свим “страдалницима”, али на делу покушати максимално себе обезбедити на рачун пребацивања одговорности на своје суседе.

У суштини се по први пут у новијој европској историји пред нашим очима ствара тај сами систем “санитарних коридора” о којима се раније (посебно у периоду између 1920 и 1930. године) углавном говорило у преносном политичком смислу. Сада се ти антитерористички и противепидемиолошки кордони изграђују у земљама са сувереном државношћу без икакве њихове сагласности, а сама ЕУ добија обрисе тог самог “Капитола” из популарног филмског серијала у коме се савремена аристократија спасава од гладних становника радничких дистрикта.

Да ли су аутори идеје “уједињене Европе” претпостављали да ће њихови планови претрпети тако радикалне промене и да ће се европски континент претворити у комбинацију “земаља високог друштва” и елементарних “земаља-шахтова” у какву Брисел жели да претвори ту исту Србију. Управо ће Срби у наредним годинама плаћати због политичких експеримената САД и ЕУ у Сирији, Ираку и Северној Африци. Притом то плаћање није само финансијско, него ставља под удар и сопствену националну безбедност. А како може бити другачије – ако ће у земљи остати десетине хиљада нелегалних имиграната који су из овог или оног разлога “непожељни” за Немце, Французе или Италијане.

Како су показали терористички акти из Париза, тероризам представља глобалну претњу – и борити се против тероризма не треба путем изградње “кордона”, већ стварањем истинске антитерористичке коалиције са учешћем свих заинтересованих земаља. У супротном случају, никакве “тампон зоне” и “антишенгени” неће спасити Европу од нових терористичких акција.