Србија као Пакистан или ко је убио Милорада Николића

Ко никад није опсовао власт, нека први баци камен.

Постоји земља у којој се људи осуђују на смртну казну ако на „Фејсбуку“ прокоментаришу пророка Мухамеда у неподобном контексту. То је једна далека фундаментална исламска држава Пакистан.

Постоји земља у којој се човек због поруке у којој у негативном контексту спомиње председника владе прогласи лудим, стрпа у затворску болницу и доведе до смрти. То је једна европска држава Србија.

У првом случају, тридесетогодишњи Пакистанац Тајмор Раза „ударио“ је на божјег месију у ортодоксној исламској држави, тако што је на Фејсбуку ушао у полемику о исламу са саговорником за кога се испоставило да је функционер за контратероризам. Раза је лоциран, ухапшен, затворен, осуђен на смрт због богохуљења и сад чека исход жалбе вишем суду.

У другом случају, четрдесетпетогодишњи Милорад Николић из Црвенке у Србији, „ударио“ је на тадашњег премијера Александра Вучића и министра Небојшу Стефановића у приватној „смс“ преписци са својим комшијом Данком Батанићем.

„Вучићу спаси Србију, пусти мртви нека је воде“, „Иди убиј 5. октобра неког полицајца. Да виде Срби да државе нема. Убио сам два војника. Радиће Срби за кору хлеба“ и „Небојша Стефановић се шета и звиждуће. Зна да га кане убити. Али тек следеће године“ – ове три Николићеве поруке „ревносни“ грађанин Данко Батинић пријавио је локалној полицији. Николић је због тога 14. децембра прошле године ухапшен и оптужен да је угрозио безбедност тадашњег премијера Вучића и министра полиције Стефановића. Судија Основног суда у Врбасу Снежана Поповић одредила му је притвор да би 21. децембра прошле године, након штрајка глађу, био пребачен у Специјалну затворску болницу у Београду, где је умро 14. јуна.

Упадљиво је да шест месеци ниједан медиј није поклонио пажњу овом случају и да се прича прочула тек неколико дана пре смрти Милорада Николића када је његов адвокат Феђа Димовић у интервјуу за „Балкан инфо“ упозорио да му је нарушено здравље јер се 6 месеци налази у болници где је под великом количином лекова, а где је доведен као здрав човек. Димовић је тада рекао да је Николићу по брзом поступку успостављена дијагноза параноидне шизофреније иако он није никада раније лечен од душевне болести, нити је икада починио кривично дело. Рекао је и да је Милорад био професионални спортиста, узоран грађанин и добар човек несклон агресивном понашању. Захтевао је контролно вештачење које је упорно одлагано а несрећни човек задржаван у притвору. Адвокат каже да су разлози нечувени, да је прво речено да суд нема новац за вештаке, а онда тражено да се вештаци писмено изјасне да неће вештачити док им се не уплате средства.

Милорадов брат сликао је тело сво у модрицама. Након што је породица затражила обдукцију, директор Управе за извршење кривичних санкција Милан Стевовић тврдио је да је притвореник преминуо од плућне емболије, док у потврди Специјалне затворске болнице пише да је умро услед срчаног застоја. Због наслова у Данасу „Једна смрт два узрока“  реаговало је Министарство правде саопштењем у коме је наведено да је човек умро од срчаног застоја који је изазван плућном емболијом, што је потом потврдио и обдукциони налаз, а да су модрице по његовом телу и лицу последица ппада у купатилу и давања венских ињекција приликом реанимације. Случајно или не, тек Министарство је саопштење насловило „Не постоје два узрока смрти осуђеног лица“ иако Николић није био осуђен већ оптужен.

Адвокат Феђа Димовић поднео је представку председнику Александру Вучићу у којој га позива да искористи свој политички утицај и укључи се у истрагу како би се сазнала права истина о смрти Милорада Николића. Димовић је поднео и притужбу Заштитнику грађана.

И Тајмор Раза и Милорад Николић страдали су због вербалног деликта, с тим што Пакистанац још увек има шансе да се спасе уколико жалба и притисак организација за људска права уроди плодом. У пакистанском случају човек је ударио на бога, а у Србији на премијера. У Србији, за разлику од Пакистана, не постоји смртна казна. Не постоји, додуше, ни вербални деликт. Али, у пракси је, нарочито ако живите у малом месту, готово као у Пакистану, само нешто подмуклије.

Милорад Николић је сахрањен 17. јуна, а у Црвенки ће још неко време са страхом један другог опомињати да не говоре свашта јер је један тако због порука стрпан у лудницу где је убрзо умро.

Нема ко није некад опсовао Вучића или Стефановића у дописивању, рачунајући ту и њихове напредњаке. Ништа то није страшно док се не појави неки, „комшија потказивач“.  Док једном не дођу и по мене али тада више неће бити никога да се буни.

Смиљана Видић, НСПМ