Док за наш народ нема сумње да је његова држава Србија, наша „елита“ понаша се као да живи у некаквој „постјугославији“ која тек привремено носи српско име.
„Елита“, наиме, и даље примењује идеолошке обрасце из СФРЈ, попут „кључа“ и „симетрије“ у јавном дискурсу: уз хрватски национализам обавезно је морао да буде споменут и српски, уз усташе су ишли и четници, уз Запад Исток, а ћирилица се користила само ако је ту негде, и у истој мери, била и латиница.
Такву симетрију добили смо ових дана и у две честитке које је Премијер упутио грађанима за Божић. Прва је честитка „по грегоријанском календару“, упућена 23. децембра 2016, а друга „по јулијанском календару“, упућена 5. јануара 2017.
Ако погледамо званичну верзију тих честитки, објављених на сајту Владе (овде и овде), видећемо да су оне готово истоветне, како по обиму, тако и по садржини. Разлика је само у томе што је реч „грегоријански“ у другој честитки замењена са „јулијански“, „најсвечанији хришћански празник“ претворен је у „најрадоснији хришћански празник“, а уместо „хришћанским верницима“ стављено је „верницима Српске православне цркве“.
Да оставимо сад по страни бирократску копи-пејст технику произвођења саопштења, као и богословски прилично сумњиво проглашавање Божића за „свечанији“ и „радоснији“ дан него што је Васкрс. Но, оно што није могуће не приметити је да је нашем премијеру исто да ли је реч о празнику који слави 85% становништва (колико је у Србији православних) или 5% (колико је католика).
Тих 85% и 5%, наравно, исто су са становишта права и слобода. Али, они не могу бити исто са становишта културе, идентитета, државе и политике. Ако погледамо Путинову овогодишњу честитку за Божић упућену грађанима Русије, како ју је емитовала агенција ТАСС, видећемо, најпре, да у њој нема никаквог измотавања с Божићем по „грегоријанском“ и с Божићем по „јулијанском“ календару, нити рангирања који је хришћански празник од којег „свечанији“ и „радоснији“.
Путин честита Божић „свим православним хришћанима и свим грађанима Русије“, што је једноставно и сасвим прецизно: јер, тако се обраћа свим православним и свим „Русијанима“ („Россияне: совокупное название граждан России вне зависимости от их этнической принадлежности“). То је за Танјуг толики шок да Путиново „православных христиан и всех граждан России“ преводи као „свим православним хришћанима и Русима који тај празник славе по јулијанском календару“! Дакле, нашој медијској „елити“ толико је несхватљиво да Путин не користи југо-симетрију „грегоријански-јулијански“, да онда Танјуг, у Тассову вест коју цитира, мора да убаци непостојећи „јулијански календар“.
Иако сам пажљиво претраживао по интернету, нисам нашао да је Путин око 23. децембра честитао Божић Русији „по грегоријанском календару“, а ако и јесте, нема сумње да се та честитка суштински разликује од споменуте. Јер, у Путиновој Божићној честитки изричито се наглашава културна и идентитетска важност првенствено Руске православне цркве („огромна и уистину јединствена улога у обнови високих обичајносних [рус. нравственных, нем. Sittlichkeit – С. А] и моралних вредности и у очувању нашег богатог историјског и културног наслеђа“) и истичу се заслуге РПЦ за образовање, доброчинства и за очување „грађанског мира и слоге“.
Уз све то Путин, који зна да влада Русијом, а не некаквом „постсовјетијом“, присуствовао је, јавља Тасс, и божићној литургији у Великом Новгороду, у манастиру Свети Ђорђе, при чему су недалеко од Путина „стајали локални рибари с којима се упознао прошле јесени током путовања на језеро Иљмењ“.
Српски премијер пак не само да ове године није био на божићној литургији већ није унео ни бадњак у централу своје странке (као што је знао то да чини раније), већ је и на ту прославу дошао тек кад је обред већ био завршен. Прошлог Божића пак Вучић се такође нигде није појавио на богослужењу, већ је гостовао у јутарњем програму ТВ Пинк-а, у којем се похвалио да „имамо најнижи пе-де-ве у региону“ и упозорио да „морамо бити васпитани да плаћамо порез“. Баш све у складу с „најрадоснијим хришћанским празником“ (како је, наравно, стајало у вести).
Но због тога што се Вучић јавно више не маша за бадњак макар не можемо да му пребацимо лицемерје – што би се свакако морало помислити ако имамо у виду рушење храста-записа старог 600 година у Савинцима, које је наредила Влада. Јер, као некада у СФРЈ, и у данашњој Србији „модернизација“ је важнија од „празноверица“.
Зато је Вучић најпре, 2. јула 2013, одржао ватрени говор против сиротог храста-старине: „Морамо да се изборимо с паланачким духом прошлости. Неки кажу да хоће да бране храст 600 година стар, а неће ауто-пут. Е, па ја хоћу ауто-пут! Да зауставимо модернизацију Србије, све да зауставимо? Е, то је парадигма данашње Србије коју хоћемо да мењамо. Или имамо поверење народа за те промене или немамо. Ако немамо, нека владају они који мисле да треба да се учауримо, да бранимо још 600 година храст, а не да градимо пругу и пут. Нека формирају `храст коалицију` па нека нас победе и врате у средњи век. Нећемо то дозволити!“
Иако је само недељу дана доцније тадашњи министар урбанизма и грађевине Велимир Илић објавио да ће храст ипак бити сачуван „тако што ће стабло бити заштићено челичном облогом, а дрво ће редовно добијати воду из вештачких извора“, те да ће „храст остати колико кошта да кошта”, чим су прошли избори 2014, а за министарку постављена Зорана Михајловић, старина од 600 година је посечена.
О овом чудовишнном поступку исцрпно сам писао у чланку „Обарање храста, историје и демократије“. Ту сам цитирао објашњење Владимира Димитријевића по ком израз „дрво-запис” значи да је у кору храста некада био урезан крст („у доба турског ропства, кад су многи храмови били порушени, народ се на молитву скупљао под записним дрветом“), због чега је храст у Савинцу имао улогу хришћанскогмолитвеног места – те приказивати такав храст само као „атавизам паганштине“ значи неразумевање специфичне и дуге хришћанске традиције каква је српска.
Такође сам указивао на то да је савиначки храст био не само можда најстарије живо биће у Србији, кога су управо наши „модернизатори“ хладнокрвно убили, већ и на то да су се под великим храстовима, којих је некада била пуна Србија, одржавали сеоски и кнежински зборови који су били темељ система локалне самоуправе на којој је почивала српска традиционална демократија 18. и 19. века. Зато је рушење савиначког храста било симболичан удар како на наше традиционално хришћанство, тако и на природну старину и аутохтону демократију.
Но, храст је посечен и сада долази оно на шта хоћу да скренем пажњу – на сеирење наше данашње „елите“, чији је циљ, ваљда, да још једном покаже колико је српски народ „глуп“ и „примитиван“. У Блицу, 10. новембра 2016, излази чланак чији је наслов: „`Свето дрво` труне на ледини“, а чији је поднаслов: „Храст због ког је ометана градња аутопута више никог не занима“. У чланку се описује како „савиначко свето дрво трули на ледини преко пута цркве у том селу, а Савинчани на њега не обраћају пажњу. Иако је дрво скрајнуто и потпуно заборављено, дух празноверја као да и даље лебди над Савинцем. Нико није хтео да се фотографише поред остатака стабла, а мештани кажу да му нико и не прилази“.
Осам дана доцније, истоветно јавља и Б92 у вести чији је назив: „Клели се у храст, а данас труне на ливади сам“. У њој се каже како су „мештани Савинца две године водили борбу како би сачували храст“, али да је данас „некадашњи горостас отишао у заборав“, пошто „стаблу више нико не прилази: од светог дрвета остали су само трули пањеви“.
А шта је требало да ураде Савинчани? Да своје свето дрво исцепкају и да га разнесу по кућама за потпалу? Да ископају раку како би храст-горостас сахранили и како би му одржали опело? И сада су ти честити савиначки хришћани празноверни („дух празноверја и даље лебди над Савинцем“), или лицемерни („клели се у храст, а данас труне на ливади сам“), а политичари који су храст срушили и новинари који се ругају традицији вере и народа – паметни су и модерни!
Е, то је „постјугославија“, у којој је народ заправо далеко мудрији од вајне му елите. У Србији пак, када се она истински успостави, елите ће боље разумети и више ценити сопствено друштво и његову традицију. У таквој Србији премијер неће свом народу копи-пејст методом честитати „јулијански“ Божић и неће га „модернизовати“ тако што ће му, уз грдњу, посећи храст-запис.
А тада ће и модернизација, о којој наша елита већ сто година приповеда, свакако бити успешнија, лакша и – трајнија.
Слободан Антонић, Фонд стратешке културе