Србија клизи у нестабилност, то је више него очигледно. И неће је од тога спасти чак ни евентуална убедљива напредњачка победа на предстојећим изборима, упркос Вучићевим сањаријама о благодатима „пуног мандата“ да се „спроводе реформе“. Једноставно, атмосфера је затрована, а светска ситуација клизи ка провалији.
Да, стварно би било добро да очувамо стабилност и мир, како многи искрено прижељкују. Али хронични политички чиниоци на јавној сцени нам не дозвољавају да се том циљу људски посветимо.
Јер, ко иоле нормалан може да остане миран на јавно изражене намере власти да ће 1. поново пробати да прода Телеком, 2. продати београдски аеродром, 3. продати ПКБ, 4. наставити да даје приоритет странцима над домаћим предузетницима, 4. наставити с давањем „болних уступака“ на Косову и Метохији, 5. наставити самоубилачким путем ЕУ-интеграција, што подразумева, између осталог, и распродају јединог преосталог националног ресурса – пољопривредног земљишта, 6. беспоговорно пратити и слушати ЕУ-миграциону политику, па макар то значило и насељавање већег броја миграната, већином муслиманских, у Србији, 7. наставити са покушајима преумљења Срба у скандинавско-германске протестанте, са упорним натурањем осећаја мање вредности и инфериорности наспрам „супериорног“ Запада, итд. итд.
С друге стране, још већи хорор филм би засигурно представљао повратак поражених петооктобарских снага у или на власт, света који се, откако је најављено расписивање ванредних парламентарних избора, из петних жила упиње да покаже да, попут пропалих Бурбона током њиховог краткотрајног реванша, ништа није заборавио и ништа није научио.
Ако већ ово није довољно, имамо Радикале који, одједном, у склопу политике што мањег замерања Вучићу, подржавају излазак Срба са КиМ на Јахјагине изборе, па чак и имају по коју позитивну реч за фантомску Заједницу српских општина.
Имамо ДСС који, ничим изазван, даје подршку кандидатури Вука Јеремића за Генсека Уједињених нација, што одмах буди сумње да то није једина подршка коју су спремни да дају човеку који је у врху одговорних за довођење ЕУЛЕКС-а на КиМ, за даље измештање питања КиМ из УН – односно управо за оне ствари на којима ДСС још од 2008. гради своју критику косовске политике свих власти од тада па до сада.
Имамо и Двери, са хипотеком успешне пацификације последњег иоле озбиљног протеста против геј параде, новим краватама око врата, и несхватљивом спремношћу да седну за исти сто са истрошеним западним политичким пројектима у име борбе за „фер изборне услове“, што већ и лаици знају да је шифра за припреме за неку врсту нове обојене авантуре, пошто нам једна, очигледно, није била довољна.
Чини се, кад се цела ова слика сабере, да су практично сви битни актери, и у власти и у опозицији, повезани неким невидљивим нитима, и да су део једног истог кошмара. То, наравно, не значи да су сви у савршеном дослуху – већ да су, под минимумом, сви заглављени у истој парадигми. Уз то, не треба заборавити да испод страначких врхова има мноштво света у чији би патриотизам и добре намере једноставно било неукусно сумњати (овде се изузима анационални или антинационални део политичке сцене, кога једноставно треба препустити сопственом јаду). Но, ни добре намере нису довољне, као што никад нису ни биле.
Углавном, чини се да полако клизимо ка сценарију у којем би, парафразирајући Лењина, власт могла да се закотрља на улици. Напредњаци, чак и да остваре још једну велику победу, неће имати ни морални кредибилитет ни одговарајућу реторику, ни одговарајућу компетентност, храброст и личне квалитете да мобилишу већинску нацију иза себе – осим ако се, којим чудом, не сете својих четничких заклетви. Прозападна пета и шеста колона неће се мирити са поразом – а тачно како, то још не знају, зависиће од инструкција. Декларисани националисти неће бити ни довољно хомогени ни довољно изборно успешни да би могли да у одсудном тренутку превагну да би, ако не окренули брод у новом правцу, а оно га бар стабилизовали.
Ово горе је реалност, како тренутно делује. Но, то није и датост. Има још времена до избора. Они још нису ни расписани. Можда је највећи допринос који се може дати српској политичкој сцени у овом тренутку – ћутање, контемплативно сабирање и одузимање свега што нам се десило током последњих четврт века, разговор са самим собом и са најближима око себе. А, затим – окретање ка својој снази. За неке би то била молитва, за друге враћање неким чистим идеолошким изворима и начелима, која леже испод наслага осушеног муља у ком смо се колективно заглибили, и њихово превредновање, за треће једноставно враћање оном најбољем у себи од којег се, негде успут, одустало. То свако зна најбоље за себе.
Али не треба бежати од тога да је садашња наизглед безнадежна политичка сцена плод неке колективне судбине, без обзира колико сматрали да немамо ништа заједничко са заклетим политичким непријатељима или неистомишљеницима. Ако је владар луд, да ли то амнестира поданике? Па и да их аменстира – да ли је довољно само то констатовати и опрати руке од целог тог „прљавог посла“, као да нас се све то не тиче?
Можда би једноставно требало мало времена одвојити и посветити увиду Достојевског, да смо сви криви за све. Наћи део своје кривице, свог доприноса данашњем стању, без самооправдања. Баш као на доброј исповести. Можда је то, у овом тренутку, најбоља предизборна активност. Горих има на претек. Па ће се можда неки пут, за који се данас ни не зна да постоји – отворити. Пут који води изван овог зачараног круга.
Александар Павић, Фонд стратешке културе
