Настављачи политичког и државног бандитизма који је спроводио Борис Тадић са Демократском странком, добили су своју прилику да покажу како је политика “најстарији занат”, старији чак и од проституције. Бивше патриоте из деведесетих, они који су Косово искористили за стварање својих политичких каријера, због којих је Србија проглашена окупатором у сопственој земљи, урадили су оно што Тадић није стигао да уради;признали су постојање албанске сепаратистичке државе на територији која је српска по свим божјим и земаљским законима!
У предвечерје, 19. априла 2013. године, у Бриселу, српске власти су потписале документ којим је Косово практично признато као независна држава. Овај датумостаће упамћен као један од најсрамнијих у новијој историји Србије, а протагонисти тог бандитског и противуставног акта остаће забележени као велеиздајници који су, без милости, одредили Србима на Косову убрзано исељавање или албанизацију.
Иза политиканских парола о “историјском компромису”, стоји историјска капитулација која ће скупо коштати народ у чије име је преговарано, али ће одговарајућу цену морати да плате и “преговарачи” који су спремно прихватили сваки ултиматум.
На жалост, то неће вратити Косово, нити ће спасити Србе који тамо живе окупирани и изоловани као ниједан други народ у савременој Европи. Пропуштене су све прилике у последњој деценији да Србија преговоре о Косову држи искључиво у Уједињеним нацијама под покровитељством Русије, Кине, Бразила, Индије, Шпаније, Словачке и других земаља које су од почетка биле јасне у погледу албанског сепаратизма.
Да ли је политика избегавања да у Русији пронађу стратешког савезника за сва времена, довела до потпуног пораза државне и националне политике у Србији? Зар то, на индиректан начин, није рекао и Дмитриј Медведев у Москви, приликом последње посете српског председника владе Ивице Дачића Русији? Нико од властодржаца у Београду није хтео да чује ни врло јасну поруку коју је, само неколико дана уочи срамног потписивања документа којим је признато албанско Косово, упутио из Косовске Митровице руски амбасадор Чепурин:
„Уколико сутра признају Косово, не треба рачунати да ће прекосутра Срби остати на својој земљи. Ми нисмо чаробњаци, али ћемо учинити све што можемо, како бисмо помогли Србима и заштитили њихове интересе…Непризнавање Косова значи супротстављање великим државама, које желе да то питање буде решено, а сличне притиске може да издржи само неколицина земаља, међу којима су и Русија и њени блиски савезници који су и пријатељи Србије, и Кина. Србији је неопходно да се присаједини животној сили Русије, пошто ЕУ не може да јој обезбеди брз економски развој”.
Како је Србија стигла до дна?
Кад је на Ђурђевдан 2012. године постало јасно да је Демократска странка коначноизгубила власт у Србији, било је већ касно. Борис Тадић и његових два мандата у црно су завили Србију, бацили је на колена, опљачкали, распродали и понизили. Поништена као држава, без иједног трага суверености, од Србије није остало ништа, она се претворила у најобичнију лешину коју комадају хијене из Европске уније, Америке и НАТО пакта.
У томе им је несебичну помоћ дала Демократска странка и Борис Тадић, који је у два председничка мандата водио спољну политку на принципу “са сваким фино, ни са ким искрено”, што је коначно довело до тога да је Србија остала без ичије подршке у најтежем тренутку своје новије историје.
Овај безумник је одлазио у Москву, нудио Русима пријатељство и обећавао економску сарадњу без ограничења, а по повратку кући, одмах заборављао на све договоре. На криминалан начин је, преко Миодрага Ракића и својих људи у Чикагу (Владимира Петровића, сина некадашњег градоначелника Крагујевца Боривоја Петровића) помогао предизборну кампању Барака Обаме, милионима долара изнетим из Србије, због чега је касније конгресмен Милорад Род Благојевић (као посредник) платио затвором.
Удварао се Тадић и земљама чланицама покрета Несврстаних, али само због тога што је за себе и своје поданике тражио земљу погодну за прање пара, или за бекство у случају невоља у Србији. Обилазио је Турску и Азербејџан, нудећи им Србију и њене ресурсе, све док нису увидели да их лаже.
Односи са Немачком, као централном силом Европске уније, дошли су на најнижу тачку због тога што је канцеларка Ангела Меркел у њему препознала најобичнијег кловна, који је на све начине покушавао да дође до ње, не би ли јој објаснио да је “Србије лидер у региону”, и да је он на челу тог лидерства. Немци су покушали да га се отарасе па су му дали и једно бесмислено одличје и лепо га замолили да се више не бави политиком него да седи у странци и “ради са младима”. Ни то није помогло.Онда су га, једноставно макли.
Његов долазак у зграду британске владе, завршио се пре него што је и почео. У Паризу га је бивши председник Саркози истерао на задња врата, па му је један присутни лакеј показао прстом у ком правцу треба да оде. Био је то кратак састанак на коме су Тадић и Драган Шутановац објашњавали Французима како су Либији продали оружје и шта су тамо даље намеравали да раде.
Укратко, где год је Тадић био, ту за Србију више није било места. Српске дипломате су због свега тога примане на најнижим нивоима (неке уопште нису нигде примане!), аспољна политика Србије више није ни постојала. Без икакве идеје, осим идеје сопствене промоције, постао особа коју је сваки озбиљан државник на свету избегавао.
Унутар државе, Тадић је са својим скакавцима очерупао и последњу травку. Млађан Динкић, човек са статусом економског убице Србије, био му је десна рука. Између њих двојице трајала је мртва трка, ко ће више да слаже, ко ће више пропалих инвестиција да отвори, ко ће више да уништи бивших државних и друштвених предузећа. Тадић је заједно са својим бившим ђаком Вуком Јеремићем потрошио више пара на прескупа путовања по свету, него иједна ранија власт, а све са оправдањем да “лобира за Косово у Србији”.
Истовремено, Тадић је све учинио да Еулекс дође на Косово, због чега су Уједињене нације практично престале да се баве овом темом. На тај начин је Русији и њеним савезницама онемогућено да у оквиру УН бране статус ове српске покрајинезацртан Уставом. Упркос томе, Русија је позвала Србе на Косову да сами одлуче о својој судбини, дајући гаранцију да ће их помоћи у свакој одлуци коју донесу. Паметноме је и то било довољно, али не и лажним београдским демократама.
Како се ближио неизбежни пад Бориса Тадића и његовог политичког предузећа, стање у Србији је бивало све горе. Унутрашњи и спољни дуг су достигли границу неподношљивог, сви прескупи кредити су отишли на сервисирање девизних резерви и одржавање вештачког курса динара, а број гладних и незапослених је достигао свој историјски максимум. Никада пре у својој прошлости, чак ни у време отоманског феудализма, Србија није била оволико очерупана и обесправљена!
Тадић почео, они довршавају
Коначно, кад је у мају месецу 2012. године, дошло до неизбежних избора, и кад су Тадић и Демократска странка добили јасну поруку, шта народ мисли о таквој политици, појавило се зрно наде да ће Српска напредна странка донети промене, и да ће се обрачунати са пљачкашима какве под овим небом историја није запамтила.
Убрзо, све је пало у воду. Мада је у предизборној кампањи то обећао, први потпредседник тек створене владе, Александар Вучић, ниједног високог функционера Демократске странке (и њених сателита) није довео до суда, нити је ико из претходних српских влада изведен на оптуженичку клупу, упркос чињеницама које би их одвеле у затвор по кратком поступку. Нестао је, нигде га нема, највећи уништитељ српског здравства, Томица Милосављевић, министар у четири мандата, одговоран за пљачку више милијарди евра из здравствених фондова и за улазак фармацеутске мафије на велика врата.
Ућутао се, више ништа не говори, бивши председник владе Мирко Цветковић, одговоран за више од 80 криминалних приватизација. Нико још није ни помислио да позове бившег министра за приватизацију Александра Влаховића, једног од главних идеолога “либералне пљачке” државне имовине који је, исто као и пропали економски експерт, Божидар Ђелић, искористио своју функцију и обогатио се на незаконит начин.
Мада је Александар Вучић, као нови министар одбране морао да хитно процесуира свога претходника Драгана Шутановца и све његове војне лиферанте и шверцере наоружања и опреме, ни то се није десило. Због криминализованог правосуђа нико није одговарао.
У таквој атмосфери, где је комплетан претходни државни врх на челу са Борисом Тадићем морао да се нађе на једној, подугачкој оптуженичкој клупи, вође Српске напредне странке прибегле су колективној амнестији Демократске странке. Али, то је мање зло од зла које је уследило: врх Српске напредне странке је наставио да води политику Бориса Тадића, и то на начин који је сушта копија његове идеологије “са сваким фино, ни са ким искрено”.
Потпуни пораз Србије као државе, наставио је да се дешава са перверзијом коју нико није могао ни да замисли пре годину дана. Долазак “пријатеља”, шеика Ел Заједа из Емирата, био је најбољи знак да су идеје, започете још у време Зорана Ђинђића, преузели Напредњаци. Ових дана, компанија “Ал Дахра” из Емирата купила је луку у Панчеву, а уговор је потписао гробар српске привреде и економије Млађан Динкић који ће за тај новац купити бродове.
Тако ће Емирати добити бесплатно и превоз за жито које ће преко Дунава и Црног мора возити у своју земљу. Шта има Србија од тога? За кога је то Млађан Динкић радио свих ових година, ако је јасно да је радио против Србије? За кога су сви они које је предводио Борис Тадић радили, ако је јасно да је Србија плански опљачкана? Чиме може, после годину дана да се похвали Александар Вучић, ако су сви пљачкаши “демократске провинијенције” остали на свом месту, заштићени од судског прогона?
Свако је могао да закључи, и пре него што је у предвечерје, 19. априла 2013. године стављен потпис на документ који Србију своди на границе из 1912. године, да ћесадашња власт учинити оно што Тадићева власт није, јер је била заузета пљачком. Са правом, народ треба да се пита-за шта су нам преци гинули код Куманова? Зашто у данашњој “напредњачкој” Србији никоме не смета што разни “грађански” теоретичари, јавно, на државној телевизији, безочно лажу како је Косово у Балканским ратовима постало српска “колонија”?
У овом злу има једно добро: откривено је дупло дно “српске платформе за Косово“која је на брзину писана у кабинету Томислава Николића. Нико више не може да оправда ужасно мрцварење Србије оваквим и сличним преварама. “Омладинци из деведесетих” удружени са неким новим момцима, без биографије, радног стажа и животног искуства, очитали су опело својим славним прецима који су гинули за ослобођење целог Балкана од отоманског јарма. Косово је предато Албанцима, а НАТО пакт је учврстио своје положаје, од Копаоника до и Јариња па све до Призрена.
Звучи надреално, али је српска делегације која је потписала “историјски компромис”(заправо, предају Косова) састављена од најжешћих “националних радника” из времена владавине Слободана Милошевића! Све сами првоборци из деведесетих којима су била пуна уста патриотизма, који су се клели да све раде за српског народа, и који су направили своје политичке каријере на реторици о српском Косову “које никад нећемо предати“.
Данашња Србија има циничне окупаторе. И Вашингтон и Брисел су прибегли методологији гажења националног поноса, преко поткупљивих, вероломних и влашћу импресионираних људи којима је довољно десет дана боравка у Америци да промене сваку идеологију.
Знајући ово, англоамеричка сила је схватила да ће Борис Тадић и његова Демократска странка, због опстанка на власти и због пљачке, занемарити питање Косова и питање Срба на Косову. Све су учинили да ништа не учине! Аплаудирали су своме народу из Београда и држали преко свога преговарача Борка Стефановића, “статус кво“. Али, то није могло у недоглед. Требао им је неко “кооперативан”, и добили су га.Документ о признавању државних атрибута албанског Косова је потписан, али, како ће га потписници спровести у пракси, друго је питање…
Албанци врло добро знају да ће то тешко ићи, па је по савету једног генерала НАТО пакта, бивши командант ОВК, Агим Чеку (данас министар у влади Косова), упутио поруку да “ни у ком случају неће силом ићи на Србе, грађане Косова”.
Епилог који није предвиђен у Бриселу
Време пред нама показаће сву трулеж досадашње политике претходних српских влада и њених данашњих настављача. Србија је и гладна и бесна. Србија је и скраћена и поражена. Србија је сведена на континенталну рупу, окружена је државицама које су и саме у тешким економским и политичким проблемима. Србија мема више ниједног пријатеља у свету, осим Русије, која то несумњиво јесте, мада је српски властодршци избегавају, јер са великима се није шалити. Овдашњи политичким кловнови са разлогом се плаше озбиљних држава.
Потпис који је стављен у Бриселу, неће заживети онако како мисле његови потписници, а Срби са Косова постаће фактор побуне против досадашњих власти у Србији. Буду ли кренули у колективно исељавање, епилог није тешко предвидети, јер и овде и тамо, народ је очајан и нема шта да изгуби.
У случају да косовски Срби сами остану да бране своје породице од албанизације, са идејом да сачувају свој језик, веру, културу, своја људска и грађанска права, живот, потписници овог срамног “компромиса” могу очекивати брзи одлазак у политичку прошлост, уколико буду имали среће да се све заврши “на суду историје” а не на линчовању…
Никола Влаховић
©Гето Србија
материјал: Лист против мафије
