Потписници ових редова су, у време ванредног стања, када је православним Србима био забрањено да иду на недељну Литургију, док је власницима паса било дозвољено да их недељом изводе у шетњу, написали да су се забране у усташкој НДХ односиле на Србе и псе, а у Србији само на православне Србе. Режим, чији је главни носилац – председник државе Србије – добио орден Светог Саве од стране Синода СПЦ, ових дана у свом лудилу иде још даље.
СЛОБОДА ВЕРОИСПОВЕСТИ И ПРАВО НА ПРИВАТНОСТ
У питању су незаконите радње у домовима православних Срба који славе крсну славу чиме се повређује не само слобода вероисповести, већ и право на приватност. Слобода вероисповести, као индивидуално право појединца и као колективно право верске заједнице, према чл. 202. Уставу Србије спада у мали број таксативно наведених људских права која се не могу ограничити ни у условима ванредног стања. Сетимо се да је право верника било повређивано у оквиру ванредног стања, када су ометана богослужења, мада, према чл. 31. ст. 3. Закона о црквама и верским заједницама богослужбени простор је неповредив, јер Црква ужива аутономију (чл. 6. Закона о црквама и верским заједницама), као што је, примера ради, ужива и универзитет. Полиција у тај простор може да уђе само на позив верске заједнице, а тек изузетно без тог позива, ако је у току извршење неког тешког кривичног дела.
Имајући то у виду није јасно по ком основу би могао да одговара верник који слави славу на коју му, из разлога упражњавања верског обичаја, долазе гости, нарочито ако узмемо у обзир не само наш Устав, већ и праксу Европског суда за људска права, који је у једној пресуди против Турске утврдио да је Конвенцијом о људским правима заштићено право верника да се мирно окупљају ради вршења обреда својствених својој религији (Cumhuriyetçi Eğitim ve Kültür Merkezi Vakfi v. Turkey). Не постоји државни разлог који би као службени основ оправдао повреду права на приватност јер, као што су то утврдили Енглези у пресуди у случају Ентик против Карингтона човеку је његов дом замак. Као што кажу Енглези, кућа може бити и трошна колиба кроз коју могу дувати ветрови и која прокишњава, али државна сила не сме да нарушава право на приватност.
ХРИШЋАНИ И ДРЖАВА
Између хришћана и државе мора у појединим кризним историјским приликама да дође до извесне напетости, зато што су хришћани позвани да се „Богу већма покоравају него људима“ и да државне законе поштују само док нису супротни предању и канонима Цркве. Овакав хришћански однос према држави био је главни разлог за пропаст Римске Империје, која је захтевала од човека да све аспекте свог живота потпуно потчини обоготвореном императору. Из таквог хришћанског односа према држави рођено је својеврсно европско поимање политичке слободе, које је неодвојиво од права на отпор тиранској власти. Ни античка, нити било која друга цивилизација, осим хришћанске, не зна за постојање потпуно одвојених сфера – приватне и јавне, од којих прва по речима Христовим припада Богу, а друга ћесару. Спајање ових сфера чини могућим сваки тоталитаризам. Управо о томе треба добро да размисле сви, били верници, атеисти или агностици, када ових дана виде да државне власти под оправдањем ванредног стања упадају на крсне славе.
Крсна слава, као чин инспирисан религијом или уверењем спада у слободу вероисповести. У једној пресуди коју је Суд из Стразбура донео против Грчке јасно се каже „право на слободу вероисповести зајемчено Конвенцијом искључује било какво овлашћење државе да одлучи да ли су верска уверења или средства која се користе за изражавање таквих верских уверења легитимна.“ (Manoussakis and others v. Greece)
СЕКУЛАРИЗАЦИЈА И ПРЕДАЈА СЛАВСКИХ СПИСКОВА
Ако је истина да свештеници дају спискове славара комуналној (или било којој другој полицији), онда је то ствар коју треба проверити коју би надлежни епископ требало да санкционише. Као што свештеник не сме да изда Свету тајну исповести, тако он не сме помагати секуларној власти у спречавању верника да упражњавају кључни породични обред своје вере – крсну славу. Понављамо: ако су овакве вести истините, протест православних верника против таквог понашања мора бити јасан и гласан. Вишедеценијски процес секуларизације је утицао на то да и поједини клирици имају посветовњачен однос према највећим хришћанским светињама. Такође, блискост појединих клирика са световном влашћу секуларне државе их често доводи у ситуацију да се, на жалост, људима већма покоравају него Богу.
ПРЕД БОГОМ И САВЕШЋУ
Треба упозорити и полицајце (и „обичне“, и комуналне) да за упаде на крсну славу не могу наћи оправдање у „правилу службе“ и ношењу униформе, да се не би десило да издају Христа и одрекну се свог крштења. Сетимо се оне анегдоте коју је, пишући чланак о Бранку Ћопићу, забележио новинар Мило Глигоријевић. Наиме, један удбаш је стално пратио великог, а Титовом режиму сумњивог, писца. Када је Бранко застао поред неког излога, а удбаш, правећи се невешт и заинтересован за књиге у излогу, поред њега, питао га је писац, шапатом: “Би ли ти мене убио кад би ти наредили?“ Одговор је био: “Шта ћу? Имам децу!“
Ниједна служба држави не може да правда грехе према Господу и ближњима. Свако нека мисли о својој души и последицама сопствених поступака пред Богом и Небеском Србијом.
Др В. Димитријевић, др З. Чворовић, Борбазаверу.инфо
