Србија мора да се окрене себи

Проф. др Миладин М. Шеварлић, професор на Пољопривредном факултету и члан УО Друштва српских домаћина, оцењује да Србија има све ресурсе да постане светски произвођач и извозник органске хране.

„Србија мора да се окрене себи, барем у пољопривреди. Ако власти мисле да развој пољопривреде може да се базира само на основу иностраног капитала, онда то неће бити српска пољопривреда, онда профит неће остајати у Србији ни бити у функцији њеног даљег унапређења, а ми ћемо постати само јефтина радна снага на земљишту које ће од нас купити странци. Могући су, наравно, и другачији концепти ако народ узме власт у своје руке и преко својих непосредно изабраних посланика, по имену и презимену а не по партијским листама, оформи Владу која ће да буде одговорна таквом народном парламенту и успостави потпуно другачији однос снага између Скупштине која би била надређена Влади Србије. Без тога не видим никакву перспективу за Србију“, рекао је проф. др Миладин М. Шеварлић, наш угледни агроекономиста, дугогодишњи шеф Катедре економике пољопривреде и тржишта на Пољопривредном факултету у Београду, почасни професор Волгоградског државног аграрног универзитета и члан УО Друштва српских домаћина, у новије време широј јавности познат као борац против узгоја и промета ГМО у Србији, и уопште.

Шта се са српском пољопривредом догодило у току протеклих двадесет и кусур транзиционих година?

– Српска пољопривреда је у овом периоду доживела судбину укупне привреде, а то значи изузетно велику девастацију, како чињењем тако и нечињењем „политичке елите“ која никада није сносила одговорност за своје кардиналне националне промашаје. Од потписивања Споразума о стабилизацији и придруживању (ССП) Србије Европској унији, ми смо једина држава у свету која је дозволила да још у процесу придруживања, пре него што уопште добијемо приступ европским фондовима за побољшање конкурентности националних пољопривреда и регионалног руралног развоја, пољопривредно земљиште, као најзначајнији привредни ресурс за пољопривредну производњу, продајемо странцима под истим условима као држављанима Србије. Све друге земље су ту одредбу ССП-а везале за датум почетка чланства у ЕУ, а неке су чак избориле и мораторијум од седам до дванаест година после пријема у ЕУ, док је Мађарска, чак седам година после уласка у ЕУ, променила Устав и забранила продају обрадивог пољопривредног земљишта као најзначајнијег националног ресурса у циљу очувања породичних пољопривредних газдинстава.

Да ли је могуће да наши политичари не схватају штетност такве одлуке по Србију, или, из одређених разлога, свесно улазе у овакав аранжман?

– На жалост, потписивање ССП-а било је у функцији предизборне кампање тадашњих партија на власти, ДС и њених коалиционих партнера од једних до других избора, без увида у реалне могућности и без укључивања стручне јавности у процес преговора. Нажалост, ни садашњи режим, који има апсолутну већину у Скупштини Србије, не уважава утицај стручне јавности, већ доноси одлуке на основу онога што кажу припадници дела струке који су чланови владајуће партије, или су од стране исте те партије номиновани без утицаја научно-стручних асоцијација и ширег разматрања кључних националних питања о економском развоју земље.

Постоји ли, и каква, национална стратегија развоја пољопривреде и прехрамбене индустрије, и у којој мери се она остварује?

– Постоји Стратегија пољопривреде и руралног развоја Републике Србије која је усвојена прошле године, за период од 2014. до 2024. године, и треба да се операционализује са два национална програма: програмом развоја пољопривреде и програмом руралног развоја у петогодишњим трајањима. Међутим, ја сам учествовао у изради три националне стратегије развоја пољопривреде и био руководилац Стратегије земљорадничког задругарства Србије, и одговорно тврдим да националне стратегије служе за предизборне кампање и умиривање савести политичара да су нешто учинили. Те стратегије остају мртво слово на папиру, јер их не прате и извори средстава која су неопходна за промене и унутар пољопривреде. Рецимо, ове године у буџету Србије није испуњена основна законска премиса, да по Закону о пољопривреди и руралном развоју најмање пет одсто средстава из националног буџета буде за аграрни буџет. То је само део буџета Министарства пољопривреде, који је намењен за субвенције пољопривредним газдинствима и подстицај развоја пољопривреде и руралних подручја по различитим основама. Тих пара нема и неће их ни бити, а нешто не може да се добије ни из чега.

Колико је девастацији српске пољопривреде допринела тотална либерализација тржишта и накарадна приватизација у периоду транзиције?

– Захваљујући претходним владама, ми смо нашу пољопривреду и привреду уопште уништили управо тим потпуним отварањем тржишта, и процесом приватизације, што је било сасвим непримерено после НАТО агресије. Данас имамо неколико стотина хиљада хектара најплоднијег земљишта, пре свега на подручју Војводине, које је дефакто у рукама странаца, иако закон то не дозвољава. Наши политичари, пре свега из Г17, пронашли су такозвани „модус вивенди“ и на територији Републике Србије „ћерке“ иностраних компанија основали као домаћа правна лица. Тако су странци добили могућност да равноправно са домаћим купцима учествују у приватизацији и купују наше пољопривредно земљиште и све друге ресурсе. Наше фирме у таквим условима не могу да буду конкурентне, јер немају приступ капиталу какав имају „ћерке“ иностраних фирми, нити имају право првенства, заштиту и лобистичку подршку од стране наше владе, као што „ћерке“ иностраних фирми имају од својих амбасада. Ако ова генерација није била способна да са ресурсима које је имала обезбеди себи одржив економски развој, питам се шта ће наредне генерације моћи да учине без икаквих ресурса. Јер, ми смо распродали природне националне ресурсе – земљиште и водне изворе, што у тој мери није учинила ниједна земља осим Србије.

Постоји ли још могућност и начина да Србија заустави негативне процесе на које је власт пристала у име народа зарад уласка у ЕУ без алтернативе?

– Свима који се залажу за промену ССП-а и одредбе по којој се Србија од 1. септембра 2017. обавезује на продају обрадивог земљишта купцима из ЕУ под истим условима као и домаћим, поручујем да не верујем у ту могућност јер је изузетно тешко убедити све чланице да сада мењају тако сложен механизам који су већ прихватиле. Нама ће, као што је већ најавила и хрватска председница, постављати и додатне услове. Зато се залажем да уместо промене ССП-а инсистирамо на промени Закона о пољопривредном земљишту, на начин да у њега уградимо све оно што је уграђено у законе чланица ЕУ, па ако то буду оспоравали, онда ћемо инсистирати на праву аналогије. Јер, не може у оквиру ЕУ неки закон да важи за одређену групу земаља, а за неке друге земље да не важи. Ми морамо да схватимо да је Закон о земљишту последњи бастион одбране земљишних ресурса у Србији, при чему се у случају промене Устава која се најављује, нажалост, не због пољопривредног земљишта већ због Косова и Метохије, треба угледати на Мађарску, која је као пуноправна чланица ЕУ због спречавања продаје земљишта странцима променила Устав.

У Србији још нико не спомиње такозвани Трансатлантски трговински споразум између САД и ЕУ. Шта он доноси глобално, и како ће да се одрази на Србију?

– Ми ћемо под утицај споменутог Споразума потпасти као земља која чека на придруживање ЕУ, и пошто је наше тржиште потпуно отворено као „шведски сто“, последице по нашу земљу биће тешке. Већ сада, на „Зеленој недељи“ у Берлину, где су почели штрајкови због овог Споразума, а који се шире и по другим земљама ЕУ, видело се да Унија нема ни економску ни политичку ни војну моћ да заштити интересе европске двадесетосморке и будућих чланова ЕУ, већ трпи снажан амерички утицај по питању пласмана свих врста прерађевина и свих врста житарица и уљарица које су базиране на ГМО. Имајући у виду да САД и њихове мултинационалне компаније укључене у производњу ГМО производе огромне количине тих производа и у земљама Јужне Америке, где се месечно крчи и по пет хиљада хектара прашуме које миленијумима нису крчене, а ради се о изузетно плодним земљиштима, која се третирају огромним количинама хемикалија са врло штетним тоталним хербицидом, добија се производња која се под дампиншким условима пласира на европско тржиште кроз сточну храну и сточарске производе.

Да ли то значи да светске мултинационалне компаније желе једино профит, чак и по цену људских живота, не обазирући се на резултате научних истраживања о последицама употребе ГМО?

– Најновија медицинска истраживања показују да у урину потрошача у Европи постоје неколико пута веће количине резидуа глифосата од максимално дозвољених, што указује на повећану потрошњу ГМО и њихових производа, али и све већу употребу тоталног хербицида у европској пољопривреди која није заснована на ГМО. Највећи део међународних организација, Светска трговинска организација (СТО) посебно, под утицајем су моћних држава и корпорација. Услов за улазак у СТО је да се не забрани промет производа од ГМО, а не узгој. Код нас се то увек тумачи тако да иде на воденицу компанија које производе ГМО и наши политичари увек гледају да испуне њихове максималистичке захтеве, јер су заинтересовани за њихову подршку. Њих, нажалост, следи и добар број новинара, и мојих колега који се баве научноистраживачким радом јер им обезбеђују проходност на међународним скуповима и објављивање радова у референтним часописима.

Невероватна је и помисао да се они надају како ће њихови потомци бити поштеђени од штетних последица?!

– Бојим се да они себе виде као изузете од штетних последица ГМО, али то је пошаст која никога неће заобићи. Нажалост, страдаће много невиних, као што већ и страдају они који живе на рубовима парцела на којима се узгајају ГМО, поготово тамо где се врши авиозапрашивање, као на пример у Аргентини, где је масовна производња ГМ соје и запрашивање тоталним хербицидом. Мене највише забрињава следеће: ако је то заиста тако квалитетно, зашто изузетно богате компаније које производе ГМО не дозволе независно истраживање. Професор Сералини је већ доказао штетност коришћења ГМО у исхрани експерименталних пацова и резултате његовог истраживања објавио је најреферентнији часопис у свету. Онда се десио научни нонсенс да је исти тај чланак дискредитован, а да пре тога није спроведен експеримент који би поништио његове резултате. На сву срећу, после поновне рецензије, он је објављен у другом референтном часопису, са свим закључцима проф. Сералинија и његовог тима. У сваком случају, оно што задеси биљке и животиње кад-тад задесиће и људе, пошто је човек на врху ланца исхране у односу на биљке и животиње.

Ко су највећи заговорници и лобисти ГМО у Србији?

– Највећи лобисти су политичари, због тога што Србија има један анахрон политички систем у коме су председници партија власници мандата посланика. Од председника партије зависи да ли ће неко бити посланик, партије послују као акционарска друштва, и позиционе и опозиционе, председници партија су власници златне акције, уколико се неки члан побуни може да добије једино „шут“ карту, а практично на територији Србије ми данас имамо више од трећине општина које немају посланика у Скупштини Србије, иако има 168 општина. Каква је то демократија, ко заступа њихове интересе? Ја се залажем да се власт врати народу и да народ бира посланике по имену и презимену у свом изборном округу, јер Београду са 81 и Новом Саду са 19 посланика мало фали да имају скупштинску већину.

Осим ретких изузетака, људи од струке о томе ћуте, а академици САНУ не оглашавају се чак ни о најважнијим питањима од националног интереса, под изговором да неће да служе дневној политици. Куда то води Србију?

– Не припадам групи која је спремна да по сваку цену критикује све националне институције, од Војске, преко СПЦ до САНУ, без обзира на проблеме преко којих повремено доспевају у јавност. У време када је генерални секретар САНУ био академик Радомир Лукић, био сам изабран за члана Одбора за село САНУ (1990) и био сам тада најмлађи члан. Био је ту и наш чувени рурални социолог, проф. Ђура Стефановић, познат као организатор двадесет „Власинских сусрета“ на тему социологије села, и поново смо реизабрани када је Одбор преузео академик Драган Шкорић. Међутим, прошле године сам добио решење о разрешењу без икаквог образложења. Желим да верујем да то није због мојих ставова о ГМО, али ћу своје активности у вези с тим и даље наставити, а они који су донели такву одлуку вероватно ће се једног дана, када сагледају последице свога чињења, преиспитивати сами пред собом.

Који су, засад, резултати Вашег чињења у организовању свенародног отпора увођењу ГМО у српску пољопривреду и прехрамбену производњу?

– Покушавајући да нешто корисно урадим за Србију, ја сам као појединац који не припада ниједној политичкој партији написао текст прве декларације против ГМО који је 30. јануара 2013. усвојила Скупштина града Чачка. Затим су други текст декларације написали и „Зелени Србије“, тако да су наше две Декларације досад усвојене у 121 граду и општини, што чини три четвртине од укупно 168 локалних самоуправа у Србији, са више од 85 одсто укупног становништва и са око 90 одсто од 250 посланика у Народној скупштини Србије. Ако су народни посланици истински представници народа, поставља се питање да ли они имају морално право да гласају за евентуалне измене Закона о ГМО који ће ићи на руку лобистима ГМО и америчким мултинационалним компанијама, а да не уваже најдемократскији начин одлучивања који постоји у нашој земљи, а то су скупштине општина и градова од границе са Македонијом (Трговиште) до крајњег севера Србије (Суботица).

Међутим, уништавање српске пољопривреде и села започело је много деценија пре појаве ЕУ и ГМО. Је ли то био припремни период за ово што сада сналази Србију?

– Село и сеоска пољопривреда, као и сеоски начин живљења, најзначајнији је вид виталности једне нације. Па зар мислите да бисмо ми издржали балканске ратове, Први и Други светски рат да није било села и сељака! И зар бисмо издржали НАТО агресију? Наравно да не бисмо! Уништавање српског села почело је са процесом индустријализације и потребом да се изграде инфраструктурни објекти, почев од пруге Брчко–Бановићи, хидроцентрала Врла 1, Врла 2, итд., када је огроман број младих људи из села отишао на радне акције и месецима радио без икакве надокнаде, уместо да развија своје газдинство. Део њих је по убрзаном поступку добијао некакве курсистичке квалификације и одмах био дислоциран као радничка класа негде у индустрији. Други вид уништавања је увођење совјетског модела колхоза у српску пољопривреду, потпуно непримереног традиционалној везаности српског сељака за дедовину и очевину, којим је требало да се анулира све што је „мирисало“ на приватну својину и да се створе колективне задруге. Срећом, то је трајало до 1953. године, када су задруге реорганизоване. Многи агроекономисти и аграрни историчари не знају да ми немамо закон по коме су конституисане сељачке радне задруге, али имамо Уредбу о реорганизацији сељачких радних задруга, што је нонсенс у пракси. То само говори о доминацији политике у пољопривреди.

До данас се, изгледа, политика према селу није променила, и парола „боље задњи у граду него први у селу“ још увек важи. Шта мора да се догоди да се Срби освесте?

– Нажалост, други егзодус настао је са доношењем Закона о удруженом раду средином осме деценије 20. века, када су у Војводини све задруге трансформисане у основне организације коопераната и постале делови организационих јединица пољопривредних комбината. Тада смо имали Задружни савез Војводине, а да није било ниједне задруге у Војводини, него само основне или радне и сложене организација коопераната. Следећи антипородични цунами дошао је са транзицијом, када смо за десет година изгубили више од 150 000 или 20 процената укупног броја породичних газдинстава. Таква девастација није забележена ни у државама где су вођени ратови и харале епидемије различитих болести, а да нико од аграрних посленика у Србији није реаговао на то. Сад је ситуација у селима још тежа, читава подручја буквално остају пуста, али нико не размишља о том стратешком проблему. Јер, територија је као систем спојених судова. Ако са једног подручја оде неко становништво, неко друго ће доћи са другог подручја. То могу да буду и имигранти, јер Србија је прва после Грчке на удару афричких имиграната која, по мом мишљењу, није стихијска, већ организована. Ми у односу на укупан број становника имамо изузетно велики број имиграната, једина „срећна“ околност је што Србија за њих није атрактивна због економских проблема, па сви настоје да преко Мађарске оду у ЕУ. Бојим се да ћемо у наредном периоду по том питању да имамо много проблема.

Да ли је могуће, и корисно, да се сада обнове задруге*?

– Проблем са задругарством је што задругари нису били власници задруга, и што је политика увела категорију друштвене својине у задруге и није хтела да призна задружну својину која одувек постоји као уставна категорија, па и у Уставу из 2006. године. Дакле, од 1953. до 2006. губи се континуитет задружне својине, и то је био предмет бројних манипулација на релацији задружна – незадружна имовина. Само од 1962. до 2012. више од 400 000 хектара земљишта нестало је из задуржног сектора. Израчунајте по цени по којој је Србија продала земљу арапском фонду (12.000 евра), то је практично 4,8 милијарди евра. Даље, где су прерађивачки капацитети, бројне кланице, млинови, силоси, пекаре, уљаре… Цела прехрамбена индустрија Србије настала је на бази тих задружних нуклеуса чак и из периода пре Другог светског рата. Руководио сам и израдом Стратегије развоја земљорадничког задугарства у Србији коју Министарство пољопривреде никада није ни разматрало, иако је финансирана средствима Светске банке. Њу је радило осам наших и шест иностраних експерата из области задругарства, а Задружни савез Србије до данас није хтео чак ни да је „окачи“ на свој сајт, а камоли да почне да је примењује у пракси. Задружни сектор Србије има славну традицију, јер годину дана после оснивања прве задруге у селу Враново, која више не постоји, 1895. формиран је Главни савез српских земљорадничких задруга, који је био један од дванаест оснивача Међународног задружног савеза у Лондону исте године. Нажалост, данас у задружном сектору постоји тек нешто око 100 000 хектара земље, од чега је чак 54 % државна својина, свега 17 % задружна својина, а 28 % друштвена својина која још увек није преведена у задружну својину. У свету не постоји задружни сектор у коме је у задружној својини мањински део имовине задруга.

Значи, догађа се обрнут процес од пожељног!

– Да, догађа се још један нонсенс! Ми смо имали Закон о стечају из 2009. који је спровођен по убрзаном методу и само у периоду од 2010. до прве половине 2012. ликвидирано је 736 земљорадничких задруга у Србији, или две петине укупног броја, па су тако читаве области остале без задруга. Ти стечајеви су само отварани и затварани, јер нико од поверилаца није био заинтересован да плаћа енормне таксе и да потеже судске спорове, па је тако сва преостала имовина у тим задругама, уместо да буде враћена задружним савезима и послужи за формирање нових задруга, или јачање постојећих, пренета у Републичку дирекцију за имовину и на тај начин подржављена, што је нонсенс у односу на сва међународна правила везана за задружни сектор, и ко зна шта ће бити с њом. Јер, Републичка дирекција ту имовину даје на располагање локалним самоуправама, а нашао сам податак да су у једној општини имовину ликвидиране задруге по основу стечаја дали на располагање неком предузећу за филм и режију.

Недавно смо чули да ће Град Београд убрзо продати и ПКБ. Шта ПКБ значи за Србију?

– ПКБ је био светски куриозитет у погледу формирања агробизнис компаније. Ако ништа друго, треба узети „Књигу утисака“ и прочитати мишљења високих гостију из света током неколико деценија. Међу њима је и Макнамара, који је написао да тако нешто не постоји ни у САД, и да су САД почеле да развијају систем агробизниса на бази концепта ПКБ и модела који је развио Пера Зечевић, тадашњи генерални директор, са својим тимом. ПКБ је пример онога за шта се Европа данас залаже, а то је агроекономија базирана на знању. Зечевић је имао подршку политичког руководства земље да у Панчевачком риту развије један модел, који је у време оуризације био највећи агробизнис систем, са око 360 правних лица на територији свих република и покрајина СФРЈ. Уништавањем ПКБ практично је почело уништавање српске агропривреде у целини, не само пољопривреде, него и постфармерске фазе, значи прерађивачке индустрије, трговине, итд. Замислите систем у коме имате ПКБ банку кроз коју циркулишу новац свих 360 правних лица, и који не зависе од скупих банкарских кредита, иако су тада могли да користе и кредите из такозване примарне емисије под веома повољним условима, што данас нико у агропривреди не може да користи. Имали су и своју трговину, велетрговину за извоз, агроинжењеринг за пројектовање. ПКБ је преко агроинжењеринга извезао више од милијарду долара „сиве масе“, односно памети, правећи агробизнис комбинате у Русији, Ираку, Танзанији, Либији, чак и у јужноамеричким земљама, где је учествовао у појединим пројектима. ПКБ је био на листи највећих југословенских извозника, и после Југоимпорт СДПР-а који је покривао целокупну војну индустрију, најпознатија фирма из СФРЈ у земљама „трећег света“. Међутим, некоме у Србији се очигледно жури да ПКБ прода пре 1. септембра 2017. године, када ће пољопривредно земљиште бити дупло скупље због навале купаца из ЕУ-28, па ће добро да заради на препродаји.

Како је почело разбијање ПКБ, и ко данас тај процес жели да доведе до краја?

– Разбијање је започело тако што је најпре уништена „ПКБ банка“, затим је из ПКБ изузет „Имлек“, па „Фриком“, значи све оно што је практично створено радом на њиви и у штали. Све је то проглашено самосталним привредним субјектима, а онда је дошао процес транзиције у коме су ти субјекти приватизовани, и данас је ПКБ остао практично огољен. Посебно је питање какву поруку актуелна власт продајом ПКБ шаље пољопривредницима који у просеку имају по четири хектара земље. Ако држава признаје да ПКБ са 7 500 хектара сопственог и 17 000 хектара државног земљишта које му је дато на коришћење без плаћања накнаде није рентабилан, и који има 22 000 крупне стоке, говеда свих категорија, највећу млечну фарму у Европи, неколико хектара земље под стакленицима и толику механизацију, стотине километара система за одводњавање и системе за наводњавање, толико ветрозаштитних појасева, уређених пољских путева и тако даље, који има свој аеродром за пољопривредну авијацију, онда је проблем у његовом менаџменту. То што је ПКБ у проблему, само је доказ да није извршена корпоративизација и да није разлучено руковођења које треба препустити менаџерима изабраним по конкурсу на основу бизнис плана чије ће испуњавање представници државе контролисати сваких шест месеци. Ниједан сељак, а камоли аграрни стручњак, не верује да ПКБ не може да буде профитабилна фирма.

Имате ли Ви идеју о неком бољем решењу за ПКБ?

– Наравно да имам. Ако ПКБ данас дугује неколико десетина милиона евра, зар није једноставније продати неколико стотина хектара земље на обилазници поред сурчинског аеродрома и ставити ПКБ на здраве ноге да доноси профит? Друго важно питање је како је могуће да ПКБ пређе у власништво Града Београда? Не знам зашто је садашња власт наставила да следи оно што су започели Тадић и Ђилас. ПКБ је државна фирма, државно власништво, и одлучивање о њој не треба да се препусти локалним самоуправама јер, по тој аналогији, сутра, рецимо, Лесковац може да тражи да прода „Поречје“ у Вучју, Бечеј да прода ПИК „Бечеј“ итд. У овом случају се губи правни основ за једнак третман свих привредних субјеката у Србији. Ја сам предлагао један други модел, који, нажалост, није прихватила чак ни научна заједница. Предлагао сам да два или три предузећа остану као државне фирме, да се споје са научноистраживачким институтима и високошколским образовним установама и да се направе образовно-истраживачки и високотехнолошки производни центри, по угледу на америчке универзитете, јер у Америци имате обједињене фарме од неколико хиљада хектара земљишта, и пољопривредно саветодавство, и факултете. Јер, где ће наши студенти да обављају стручну праксу, а магистранти и докторанти да врше истраживања у пракси? Зар мислите да ће нека приватна агробизнис компанија, чак и ако је и у власништву домаћег поседника, да дозволи тако нешто? О странима да и не говоримо. Зашто се ПКБ не би удружио са Пољопривредним и Ветеринарским факултетом у Београду, са Институтом за кукуруз и Институтом за сточарство у Земун Пољу, са Институтом за економику пољопривреде у Београду, да сви заједно функционишу као једна целина!

Процес предавања странцима свега и свачега довео је до тога да сада Хрватска доминира у српској агропривреди, а Немац обнавља свињарство. Зар српски сељак не уме да следи сјајну традицију Милоша Обреновића?

– Мој је утисак да се реализује један смишљени концепт који никада досад није анализиран критички, а то је да су само „наши момци – лоши момци“. Такозвани домаћи тајкуни предодређени су да у процесу транзиције одраде прљав посао зарад нових иностраних газда којима ће после бити присиљени да предају имовину и послове. Тако смо већ изгубили комплетну трговину пољопривредно-прехрамбеним производима и уопште колонијалном робом, па данас, изузев ДИС-а и „Универекспорта“, немамо ниједну националну компанију која је препознатљива на овом тржишту. Али зато у сваком кутку Србије постоје инострани хипермаркети. Ми заиста треба да се запитамо како је то агропривреда Хрватске, која је по свим потенцијалима дупло мања од наше агропривреде, успела да овлада толиком имовином у Србији, и да практично преузме толики део ресурса и капитала у агропрехрамбеном сектору Србије. Узмите само извориште минералне воде „Мивела“. Она је међу пет најквалитетнијих минералних вода у Европи, с обзиром на значај магнезијума и баланс између магнезијума и других елемената у тој води. Немачка компанија „Тенис“ сигурно неће да организује сопствени тов свиња у Србији, она ће само да организује кооперанте који ће и даље да сносе комплетан ризик у тој производњи, а странац ће да убира профит на бази само организације производње, прераде и пласирања прехрамбених производа од свињског меса на наше и на друга тржишта – када Србија буде елиминисала вакцинацију од свињске куге због које наше месо нема приступ на тржиште ЕУ.

Дакле, како оцењујете стање и перспективе српске пољопривреде са становишта могућности извоза, поготово у Русију?

– Извоз српске пољопривреде стагнира. То што имамо повећање извоза, резултат је смањења становништва за 35 000 годишње. С друге стране, нама брже расте увоз него извоз. Србија, нажалост, има 424 000 хектара некоришћеног пољопривредног земљишта. Ако бисмо једну трећину од тога земљишта, или око 150 000 хектара, сертификовали само у току једне године за органску пољопривреду, могли бисмо запослити 450 000 радника у органској пољопривреди и постати земља са највећим сертификованим површинама и водећи произвођач органских пољопривредних производа за тржиште ЕУ, па и Америке, Јапана, итд. ЕУ има пола милијарде потрошача, а њих 10 одсто преферира органске производе, и они су платежно способни, и Србија би могла да буде светски лидер у производњи органске хране и да има маркетиншки имиџ земље без ГМО. И зато је потребно да не дозволимо узгој ГМО у нашој земљи и сачувамо стечени имиџ највећег европског произвођача генетски немодификоване соје. Што се извоза у Русију тиче, бојим се да на њеном великом и захтевном тржишту нисмо довољно конкурентни и да не можемо да задовољимо ни потребе саме Москве, али је то, пре свега агроекономско питање.

Ниподаштавамо властиту памет

– Странци већ увелико раде на нашој земљи. Италијанска компанија „Фереро“ планира да производи лешнике на 10 000 хектара. Зашто ми то нисмо могли да урадимо? Ако би на 424 000 хектара засадили само липу, багрем и кестен, добили бисмо три цветнице на којима може да се развије пчеларство, и ако не рачунамо дрвну масу, липов цвет ни кестен, само по основу 300 килограма меда по сваком хектару Србија би годишње могла да заради чак 636 милиона евра! Ове се цветнице не третирају никаквим хербицидима од којих су пчеле угрожене, а за пласман таквог меда не постоји никакво ограничење, нигде у свету.

Извозимо кукуруз уместо шунке

– Велики сам противник идеологије појединих министара који су тврдили да сваки сељак треба да буде самосталан тржишни субјект. Извините, ако велике агрокомпаније не могу да сагледају тржишне промене ни у нашој земљи, а камоли у свету, без туђе помоћи, како ће 628 000 сељачких газдинстава да се баве анализом тржишта? А немамо ниједан институт који се бави анализом тржишта пољопривредних производа осим по ад хок поруџбини. Србија је данас 10. у свету извозник меркантилног кукуруза, а некада смо извозили конзерве шунке и пиротски качкаваљ америчкој војсци!

ГМО притиска и врховне судије САД

– Болест лудих крава нас је упозорила да све што није у складу са природом не може да буде на добробит човечанства. Генетске модификације нису у складу са природом и посебну штету ће нанети пољопривредама које не владају тим високим технологијама генетских модификација. Проблем је одлука Врховног суда САД да се генетске модификације признају као патентно право, што компанијама дозвољава да манипулишу са природним генима, а како су то гени из природе, откуд онда стицање права на лиценцу? Ту контрадикторност је правно нелогично бранити и она је донета под притиском америчких ГМ компанија и лобиста из америчке администрације са три наспрам два гласа врховних судија САД.

Фото: Архива ППНС/Милош Миливојевић
Извор: Геополитика бр. 83