ПОНЕКАД се учини да формула о промени свести – као трећи немачки услов за приступање Србије Европској унији и као магијска реч у говорима српског председника – представља стереотипну и реторичку поштапалицу која је лишена како намере тако и практичног дејства.
Овај утисак се појачава ако запазимо да су западни (амерички) чиниоци склони да многи аспект свакодневног живота, растући ауторитаризам, смањивање демократских садржаја у јавном простору, незаконито понашање власти, занемаре у корист систематских поступака наше државне политике којима се Косово и Метохија – у складу са Бриселским споразумом – издвајају из Србије и оних поступака који нашу земљу систематски приближавају NATO-у.
Но, велика је заблуда веровати да промена у државно-правном питању не повлачи далекосежне промене у много мање уочљивим садржајима свакодневног живота. Јер, оно што промену у пресудним питањима уопште чини могућом и дуготрајном, ако не и неповратном, свакако је промена културне подлоге која се остварује низом различитих мера: чије је средиште један друштвени инжeњеринг који се одвија из дана у дан.
1.
Већ на саму вест – оглашену у октобру 1970. године – да би у марту 1971. године требало да у КНУ гостује Загребачка филхармонија са диригентом Ловром Матачићем, четворица београдских интелектуалаца – Михаило Ђурић, Војислав Кораћ, Дејан Медаковић и Живорад Стојковић – упутила су писмо Београдској филхармонији. Сачуван нам је – у књизи Дани, сећања Дејана Медаковића – факсимил овог писма.
У њему су подсетили да је Ловро Матачић – као директор Београдске опере – „1941. напустио дужност да би се, као усташки потпуковник, диригент оркестра личне гарде Поглавника НДХ, представио јавности својим правим звањем и припадањем“. Они су упозорили да „свако настојање да се то пренебрегне или заборави, значи у ствари изазивање једне од најмрачнијих, најувредљивијих успомена“.
Они су указали и на то да „осећање части овог града нико нема права да сматра привременим и пролазним, нити да на примеру какав је Матачић искушава широкогрудост ове средине“.
Премда оглашен у програму, сам концерт није одржан.
Недавно је обележена црногорска државност на позорници КНУ: гостовањем Црногорске филхармоније. На слабашне и скрајнуте изразе протеста, директорка КНУ је објаснила да је реч о културном а не политичком догађају. Да ли је тако?
Свакако да има битне разлике између хрватске државности 1941. године и црногорске државности 2017. године, премда читав низ мера црногорске државне политике као да је надахнут хрватском културном политиком какву је кристализовало титоистичко југословенство.
Свакако да нема ничег спорног ни у самом гостовању Црногорске филхармоније као таквом. Споран је – и пресудан у разумевању догађаја – повод. Јер, он треба да сугерише како за политички Београд нема ничег проблематичног у јавној подршци подгоричком режиму који је (1) признао независност Косова и Метохије, који је (2) подржао предлог да се Грачаница и Дечани изместе из надлежности Србије у UNESCO и који (3) спроводи потпуну дискриминацију друштвених и културних права српског народа у Црној Гори, укључив и Српску православну цркву.
Са оваквом политичком агендом једног режима, природно би било да је концерт поводом црногорске државности заказан у Приштини или Загребу.
Но, концерт је одржан у КНУ.
Околност да се све ово одиграло без протеста открива скривену подршку наших власти. Тешко је веровати да би директорка КНУ – институције која је широком акцијом јавности новчано помогнута од Министарства културе, што је била исправна одлука – могла да одлучује мимо макар прећутне сагласности власти од које умногоме зависи.
Чак и ако није предузела ништа у прилог оваквог одвијања ствари, власт је била дужна да спречи мрачно и увредљиво показивање моћи подгоричког режима у Београду.
Ако она није учинила ништа, онда нам је прећутно показала правац у којем је предвиђено да се одигра пожељна промена јавне свести. У таквом кретању нема никаквог осећања да је реч о једној од најмрачнијих и најувредљивијих успомена, нема ни помена о осећању части у макар минималним стварима, нити се сматра прикладним да се укаже како постоје границе сваке широкогрудости које спречавају да се она претвори у самопорицање.
2.
Премда у историјском искуству није потврђена, ипак у нашем јавном простору истрајно пребива – и пажљиво се потхрањује – илузија да постоји неко самообуздавање у распростирању западних (америчких) моћи. То би значило да на неком месту, у неком часу, у јавном простору, у вишестраном потчињавању, долази до стадијума који ова моћ не жели да подвласти: ако и продре у приватан живот, оставиће породицу; ако освоји простор државе, зауставиће се у потчињавању друштва; ако потчини јавни простор, задржаће се на његовим медијским носиоцима. Није тако.
Зигмар Габријел
Недавно смо – у Политици од 4. јуна 2017. године – могли прочитати изјаву Зигмара Габријела, министра спољних послова Немачке: „Не разумем, на пример, зашто некога на путу од аеродрома ка центру Београда поздравља велики билборд посвећен руско-српском пријатељству, док су жута и плава Европске уније потпуно невидљиве.“ Ова изјава је репрезентативан пример колонијалног и – у наговештају – тоталитарног диктата који треба да испуни нашу свест: није довољно што је наша државна политика потпуно усмерена у правцу Европске уније, није довољан читав низ поданичких и лакејских изјава српског председника у част немачког канцелара Ангеле Меркел, већ је неопходно да и билборди на нашим путевима буду такви да се допадну немачком министру спољних послова.
Она показује да ако сами не оцртамо границу у спремности на разумне компромисе, ако их не разделимо од самопорицања, неће бити краја ономе што ће се тражити од нас: никаквог застајања у приватним стварима, никаквог осећања мере и такта, никаквог васпитања, чак ни елементарне уљудности, једноставно неће бити. Јер, тек потпуним прожимањем свих садржаја наше свести оним што се сматра пожељним долази до промене опште и јавне свести: никаквих одступања не може бити.
То је најбољи доказ да је – у овладавању нашим простором – пресудно мењање културне подлоге: док постоји – макар рекламна и макар декоративна – свест о руско-српском пријатељству, она утиче на то како гледамо на своју прошлост, на свет око себе и на себе саме.
Управо је наш поглед оно што се настоји уклонити.
3.
Промена свести обухвата и споменике. Тако је у Бачком Јарку подигнут споменик подунавским Швабама: побијени невини немачки свет – чији су се преци доселили још за време Марије Терезије – припада бројним невино побијеним људима у последњим месецима Другог светског рата и првим послератним месецима. Као што су многи припадници немачког народа неправедно поделили судбину својих сународника који су ратовали и починили злочине – попут дивизије Принц Еуген – у борбама на тлу Југославије, тако су многи припадници српског народа претрпели одмазду зато што су били поражена страна у грађанском рату.
Тако је и у другим ратовима… како између држава, тако и у грађанским ратовима. Немачки случај има отуд и компаративну димензију: из чешких и пољских области протерани су милиони Немаца. Не знам да ли тамо има некаквих споменичких обележја, али сам у Либеку обишао музеј ханзеатских градова: приказан је Данциг, који се данас зове Гдањск и у којем нема више Немаца.
Но, августа прошле године чланови Немачког савеза за бригу о ратним гробовима боравили су у Крагујевцу. Том приликом поменули су могућност да се на Старом војничком гробљу обележе гробови немачких војника из оба светска рата. Како су објаснили, то би осим у Крагујевцу, требало да буде урађено у Краљеву и у још неколико места у Војводини, што би се регулисало билатералним споразумом између Немачке и Србије.
Такво настојање – у процесу прикључивања Европској унији – припада програмираној традицији немачке политике: и на Криту има споменика погинулим немачким војницима који су десантом освојили грчко острво. Командовао је исти човек који је и бомбардовао Београд 1941. године: генерал-пуковник Александер Лер.
У самом предлогу има више контроверзних садржаја.
Реч је о припадницима војске која је починила страшне ратне злочине управо у местима у којима би требало подићи њихова споменичка обележја: у Краљеву и у Крагујевцу, где су – у знак одмазде – стрељали и школску децу. Но, сам предлог нас нехотично враћа једној нашој традицији. Ако су, наиме, немачки војници заслужили да добију – као цивилизацијско достигнуће – обележено гробно место, зашто се не утврди и обележи место на којем је убијен Дража Михаиловић?
Чак и да је био – као што није – „сарадник окупатора“, па је зато стрељан, како то да окупатор може да заслужи цивилизацијско обележје, а „сарадник окупатора“ не може?
Како можемо да се помиримо са страним окупатором, а не можемо између себе?
У ком свету је мање спорно бити окупатор од сарадника?
Драгослав Михаиловић
У свету који одређује дух мартовских преговора. То су они преговори на којима је – марта 1943. године у Загребу – комунистичко вођство (Милован Ђилас, Коча Поповић, Владимир Велебит) устврдило да „у националном четничком покрету ми видимо нашег највећег и најопаснијег непријатеља“, па „под таквим околностима ми немамо више никаквог повода да се боримо против немачке војске, нити да наносимо штете немачким интересима у целој земљи, били они војне или привредне природе“: „треба нам само дати прилику да се боримо против четника да би их уништили“.
И када помислимо да је ова оцена дошла из неког давног света, одједном се покаже да је она сасвим скорашња: отуд немачки војници могу имати обележено гробно место, али Дража Михаиловић – не може. Зар то не показује колико је код нас жива и делатна титоистичка традиција?
Да је комунистички начин гледања на ствари код нас најснажнији показује комична епизода са тортом баченом на Бернара Анри Левија. Занимљиво је како су београдски медији прогласили оне који су му торту бацили у лице фашистима, како су то свакодневно понављали, да би испунило свачију свест, иако су виновници сами себе прецизно именовали као – комунисте.
Одакле јавна потреба да се насиље одвоји од дуготрајне и у нас и у свету осведочене као насилне – комунистичке традиције?
Неопходно је, дакле, ускладити наше јавно понашање са историјским сазнањима. То није никакав ревизионизам, пошто комунистичка историографија није била идеолошки неутрална. То не значи да је била безвредна, већ да је имала јасне идеолошке границе.
Зашто се то не догађа?
Зато што је у дејству сасвим актуелан моменат: ако променимо однос према четницима, онда то погађа обећања наших власти у вези са обновом регионалних односа. Ако се они морају обликовати у духу титоистичке традиције, јер она одговара интересима осталих учесника у регионалној размени, онда проистиче да је неминован повратак титоизму.
Но, уколико су интереси постављени на не-идеолошку основу, уколико су они ствар измеривих садржаја, односа образованих на међусобним прорачунима, онда нема никакве потребе за њиховом идеолошком легитимацијом. Тада се образују равноправни односи унутар споразумно утврђених величина и снага. Но, такви односи суштински не одговарају осталим регионалним учесницима, јер они теже да задрже материјалне и моралне предности које им даје наметнута представа о српској кривици за распад титоистичке Југославије.
Отуд је неопходан повратак титоистичкој традицији као нечему што обезбеђује вазда делотворан изговор за одржавање неравноправности српских права и интереса у региону.
4.
Има неопажене еволуције у програмираној оркестрацији јавних гласова у прилог Европске уније. Тај појам је био – на почетку деценијске кампање – представљен као обећање: боље материјално стање, удобнији живот, сваковрсни и измериви успеси. Ту слику је подупирало магијско и шаманско помињање претприступних фондова у свакој реченици. Но, одједном се показало да више нема могућности за такву пропагандну операцију. Јер, укинуте су европске адресе које би је могле одржати: у програмираном буџету ЕУ није више била предвиђена ставка о претприступним фондовима.
Тада се Европска унија појавила у облику сигурности: усвајање европских закона – тврдило се и доказивало – доводи до правне једнакости грађана, штити их од различитих врста насиља, доводи до равнотеже између слободе и одговорности. Али, догађаји су показали да таквих процеса нема у нашој стварности, да европске земље брину о својим економским и политичким користима у односу на нас, а не о усвајању европских вредности код нас.
Све се променило, осим обавезности кретања ка Европској унији. Она је поново променила лик и постала претња: уколико – тврде некадашњи и садашњи носиоци власти – не уђемо у процес европских интеграција, које су скривено име за прикључивање NATO-у, доћи ће до рата, мир можемо очувати само потпуним потчињавањем најразличитијим захтевима који се износе у име европске агенде.
Обећање је замењено сигурношћу, која се претворила у претњу.
Тако нешто што је било лепо, као девојка из бајке, постаје нешто поуздано, као мајка која чува децу, да би на крају попримило изглед вештице: оне која је имала намеру да спали и девојку и децу.
