Покушајмо да замислимо да је Сизиф којим случајем Србин. Грчки Сизиф јe као што сви знамо, по казни добио један прецизно дефинисани задатак, да тешки камен котрља узбрдо, скоро до самог врха, а који би му се стално скотрљавао назад, па Јово (у ствари Сизифе) наново.
Српски Сизиф би тај посао уместо по казни обављао добровољно, и то гурајући камен низбрдо! Пошто камен не може да се сам од себе врати узбрдо, а жеђ за котрљањем је неугасива, стрма раван се пред нашим јунаком непрестано продужује, као у чувеном италијанском цртаћу – La linea, брзина котрљања се повећава, звучни зид је давно пробијен, и тренутна брзина је око 3 МАХ-а, а и даље се повећава. При толикој брзини српком Сизифу је све теже дотурити храну и воду, те он више нити једе нити пије, о физиолошким потребама и не размишља, само му је битно да се што брже смандрљава.
Елем том и таквом Сизифу, а у коме сви ми можемо препознати нашу садашњост и нас уопште, је услед све веће и све суманутије брзине пропадања све теже пружати било какву логистику. Сви који су нашег јунака (и нас „јуначине“) пратили, саветовали и подржавали, полако одустају. Сви? Не баш сви. Медији су остали уз њега (тј.нас), храбрећи га (тј. нас): „То српски Сизифе! Само напред и наниже! Само ти буди брз, а правац није битан! Само ти гурај наниже, ми смо ту да ти пропадање лакше падне“!
Опет елем, ако су некада медији били „седма сила“, они су данас у Србији на трону –прва сила. Сила над силама. Све силе овога света у Србији им нису ни до колена. Медији су код нас све: и војска и полиција, и тужилац и суд, и изборна комисија и посматрач, и црно и бело, и власт и опозиција, и Звезда и Партизан… Медији су код нас све и свја. Друг Тито, укратко речено.
Медији у Србији имају своје газде, који такође имају газде и газдине газде, и тако у недоглед. Зачарани круг, у коме се одређује судбина Србије.
Имају и друге државе медије, не кажем. Ти медији утичу на јавно мњење. Међутим нигде, али нигде, немају такав утицај не само на политичка кретања, него чак и на саму психу народа, као што имају у Србији. Уз то, медији су код нас недодирљиви табуи, божанства и тотеми. Они су највреднији, најплаћенији и најпоштованији део наше свакодневице. Они су све то, али ни „С“ од српског нису. Зашто?
Зато што је мисија свих наших професионалних медија: ментална тортура, срозавање нашег угледа, наше економске моћи и свеопштег националног благостања. Њихова мисија и не чуди, јер њихови власници имају врло јасне намере, и наравно наводе воду на воденицу својих држава и влада. То је сасвим нормално. То што није нормално је што и ми наводимо воду на воденицу њихових држава и влада, уместо на своју.
Три су основне функције коју медији у Србији обављају:
Прва је ментална тортура над грађанима која треба да их доведе до нивоа самооптуживања за све и свашта. Кад схватимо да је свако од нас извршио барем пет силовања у Сребреници, и побио барем пет недужних тамошњих цивила, од тога барем по једног старца, жену или дете, онда смо на добром путу да нас цивилизовани свет, за кога опет наши медији тврде да му не припадамо, прихвати, потапше по рамену, укине нам државу, јер такви зликовци као ми не треба да је имају. Онај који и након тога помене Косово на пример, биће упућиван у разне санаторијуме, као безнадежан случај, и огорчени противник светле будућности. До тада ћемо бити већ довољно скувани путем медија, да и сами схватимо да је то праведно.
Друга функција је безрезервно послушништво владајућим структурама, и свеопште анатемисање свих оних који би да наруше идилу владања и оспоре квалитете владара. Дакле ако се ишта „намирише“ да би могло оспорити генијалност наших вођа, са наших медија одмах искачу бранитељи њиховог лика и дела, појачани последњих месеци невладиним сектором. Та спрега невладиног и владиног сектора незапажено пролази, а врло је интересантна. Откуд толика љубав, након деценија међусобног вређања? Или су се помирили, или сада имају заједничког газду.
Постоји и трећа функција, која употпуњује прве две, али се не могу сетити која беше. Сетићу се до краја текста сигурно.
Штампани медији су у Србији велики број корака од седам миља испред европских и светских, који извештавају о ономе што је било, и евентуално у рубрици временске прогнозе, шта ће бити. На месту главног уредника свих наших новина, као да седи видовита Зорка лично. Захваљујући видовитим новинама ми унапред знамо: ко ће бити ухапшен, када зашто, како, колико ће робијати, где и с ким.
Ми у новинама можемо прочитати текст оптужнице, и текст пресуде, пре тужиоца и пре судије. Ми у новинама унапред сазнајемо која ће се странка формирати, која распасти, ко ће с ким радити најчудесније коалиције. Ми у новинама можемо сазнати које је боје доњи веш неке естрадне уметнице, и многе друге сличне појединости, битне за наш друштвени развој. Ми у новинама до танчина сазнајемо: ко је кога убио, чиме, како, где, закључно са детаљним извештајима и фоткама са форензике. Ми у новинама можемо наћи најновије извештаје са „Фарме“ и „Великог брата“, у случају да је неко од гледалаца истих задремао пред зору, па испустио неки битан детаљ на пиџами Екрема Јеврића. Укратко све ту можемо наћи, осим истинитог информисања, и зреле и непристрасне анализе.
Штавише, ако се деси недостатак материјала за слуђивање народа, одмах на насловним странама осване неки нови детаљ о Дарку Шарићу, рецимо да је управо лоциран на потезу између Јоханесбурга и Ванкувера, те само што није ухапшен („само да однесе тетки лек“), и тако већ годинама. Једино што ми је ту логично је да момак под тим именом постоји негде у Бијелом Пољу, и ради на некој фарми пилића, не слутећи да су медији у Србији позајмили његов идентитет, и експлоатишу га годинама, кад год треба прикрити неки политички неуспех.
Електронски медији су већ прича за себе. Они користе националне фреквенције, ма шта то значило. Требало би да значи да је национална фреквенција јавно добро, које се не би смело злоупотребљавати, али у Србији су и јавна добра власништво власти, па тако и националне фреквенције.
Признајем некада сам мислио да ће се медиј попут Б-92 распасти као мехур од сапунице, јер ми је било незамисливо да медиј са тако израженом, по мом дубоком уверењу, антинационалном уређивачком политиком може опстати. И био сам у праву, додуше делимично. Он се јесте распао, али не као мехур од сапунице већ попут чира, који се расејао на све друге медије. Данас су све наше телевизије мање или више Б-92.
Не знам земљу у којој јутарње буђење нације почиње извештајем из хитне помоћи. Ми свакога јутра директно преко ТВ уредно сазнајемо колико се метара црева просуло београдским асфалтом. То је прва информација коју добијемо онако крмељиви, а тек нас чека дан пун непријатности и суморне економске стварности. Након тога прочитају се информације које су, што је видљиво из авиона, прошле строгу цензуру, а чије се читање понавља сваких пола сата током читавог дана.
Политичке емисије су посебна прича. Општа шема ових емисија је да изразито про-владин и про-европски водитељ, у студио доведе 2-3 још изразитијих про-про гостију, и евентуално (али не и обавезно) једног, који би покушао да плива узводно, али који у емисији добије једва 5% времена.
То су знате оне емисије типа: Само Сарапа Србију Спасава, у коју водитељ позове 2-3 времешне госпођице из тзв. невладиног сектора и једног госта (Ђ. В. на пример, од раније познатог органима гоњења) који би требало да им опонира, али то не може услед непрестаног прекидања од стране водитеља и дотичних госпођица. Или, позове цвет српске интелигенције, Дерету и Басару на пример и евентуално Ђ. В. (који постепено схвата да је од органа гоњења најбоље крити се тако што сте стално на ТВ), и опет надугачко и нашироко разглабајући о европским вредностима, којима ми не припадамо, и опет сузбијајући свако супротно мишљење.
Или на пример емисије типа „Између Југослава и Ћосића“, пред коју водитељ два сата испред огледала вежба чувену Де Нирову реплику: – Are you talking to me!? Што касније обилато користи ниподаштавајући госта ако имало одступа од идеологије његове матичне ТВ куће.
Или емисије типа „Можда да, а можда не“ водитељке чувене по прошлогодишњем испаду приликом поистовећивања јасеновачког геноцида са смрћу једног штићеника у једном центру за лечење наркомана, и још по нечему. Наиме у спречавању изношења идеја супротним мејн стриму користи се једним високофреквентним вриском, који је тешко у писменој форми дочарати. Најближа ономатопеја била би нешто као:иииуууиии! На пример: „Нећете ваљда да кажете да је Коиииуууииисово наше!? Или: „Сви знају да су четиииуууиииници били издајници“!
Или емисија коју је аутор иронично назвао „Ћирилица“, вероватно инспирисан идејом хрватског новинара Дениса Латина који је имао емисију „Латиница“. С тим што је Латинова „Латиница“ била баш латиница, исто као што је и ова „Ћирилица“ на националној фреквенцији, баш латиница. Положај водитеља те емисије, где он седи пола метра изнад гостију, окружен младим светом, који на његов миг аплаудира његовим глупостима попут: „Сами смо тражили да нас НАТО бомбардује“, много говори и о водитељу и о емисији.
Овај последње описани ТВ пројект, подсети ме која беше трећа функција, коју обављају наши медији, а чега се нисам могао сетити на почетку текста. То је духовно сиромашење, смањење способности расуђивања, и претварање становништва у слепе конзументе и послушнике, чија се сива и бела мождана маса стапа и претвара у једну неприродну, пинк масу. Када смо на нашим медијима последњи пут чули име Десанке Максимовић? Дучића, Његоша, владике Николаја? Врло давно. А за Екрема Јеврића, Стоју, Карлеушу? Даноноћно. Зар нам не пада у очи да се и наше писмо сатире од стране медија у Србији. Оно се на нашем медијском небу налази у траговима. Чак више ни то не примећујемо.
Када све ово сагледамо није ни чудо што се у Хрватској поводом две ћириличне табле на згради општине Вуковар подигну десетине хиљада демонстраната, а у Србији се преко отворене велеиздаје ћутке прелази. У прилог баш оваквом опису стања медија у Србији, карактеристична су два недавна догађаја.
Митинг подршке Србима са Косова и из Метохије, да остану у Србији изазвао је више реакција код власти и листом контролисаних медија, него код грађана Србије. Власти су се препале од саме помисли да неко мисли својом главом, и не пристаје на диктате и издају. Препале су их речи истине, изговорене од стране митрополита Амфилохија. Препале су се саме могућности да нека информација заобиђе контролисане медије, и крене неким другим током.
Стога су и два дана са екрана грмели и против народа, и против цркве, тешећи се да је митингу присуствовало свега 3.000 људи, а знајући да чак и та цифра преко ноћи може рапидно да се увећа, а грмећи и против цркве која не сме да се интересује за народ, већ само за власт. Председник је чак осим што је замолио Уставни суд да се самодисциплинује, замолио и патријарха да дисциплинује цркву, јер ће он у противном лично да завладичи Живицу Туцића и Мирка Ђорђевића, па нек се друге владике пуше.
Други догађај је седница која је у Косовској Митровици одржана 12. Маја, а на којој је потпредседник владе, Вучић требало да убеди Србе да ће им боље бити ако постану Косовари, а да ће тим чином изазвати дивљење Европе. Многобројна питања одборника општина са севера Косова су постављена, а која су се тицала голог опстанка услед недостатка заштите од стране матичне државе, почев од: здравствене заштите, потенцијалних хапшења за учешће у рату 1999, школовања, безбедности, држављанства и многа друга. На сва питања Вучић је имао само један одговор, да су он и Дачић „то“ прихватили и „то“ се мора спровести. Демократски, нема шта.
И то је у реду. Оно што није у реду је што је одмах након седнице читава медијска армада и машинерија стављена у службу спиновања, да је дошло до „приближавања ставова“, да је „већина Срба за споразум“, али им смета неколицина која ради за рачун својих партијских централа у Београду, па неколицина која се бави мутним пословима, и слично. То једноставно не одговара истини. То је лаж, коју наши медији морају по задатку да претворе у истину. На самој седници су ставови владе доживели фијаско. Не да се нису приближили ставовима владе и Александра Вучића лично, него су изговорене такве оптужбе на рачун владе, да их ни „пас с маслом“ не би прогутао. Можда пас не, али политичари то могу.
На жалост, седницу су уживо могли пратити само гледаоци локалне телевизије, али не и гледаоци широм Србије. Медији су пренели само оно што је Вучић говорио. Објективно, нема шта! Па ако је тај споразум толико добар, зашто се крије од народа? Зашто се витопери истина? Зашто се лаже? И коначно, како је могуће да народ не занима пуна истина? Када ће га занимати, ако не сада? Када ће се заинтересовати за своју судбину, и судбину своје државе.
Неко ће рећи, никада. А ја сам мислио да ће се то десити кроз две године. Међутим пошто Сизиф са почетка ове приче све брже пропада, он ће много брже доћи до истине, него што се то чинило.
Када ће се то десити? Када ће маске коначно пасти?
Десиће се онда када почетком следеће године странци постану легални власници земљишта у Србији, а пре свега Војводини. Када хрватски, мађарски, немачки и аустријски појединци и фирме постану значајни власници Војводине;
Десиће се када почетком исте године буде дозвољен слободан увоз пољопривредних производа, чиме ће српски сељак, српско село и српска пољопривреда бити осуђени на банкрот. Хоће ли се тада медији сипати у трактор?
Десиће се када добијемо датум, па када стигне налог из Брисела да половина запослених у државној управи и јавним службама остане без посла;
Десиће се када стигне налог, да се морају јавна предузећа приватизовати, када ће из њих половина запослених остати на улици;
Десиће се када ти нови власници, електропривреде на пример, подигну цене струје рапидно, јер ће њих интересовати сопствени профит а не наша добробит. Па када буду одузимали куће и станове због неплаћених рачуна, које народ без посла неће моћи да плаћа;
И коначно, пошто медији ревносно израчунавају колико нас Косово кошта, како ћемо исплатити заостале пензије на Косову, онима који их нису примали, а који су у Стразбуру већ добили пресуду против државе Србије? Остало је само још да се израчуна износ. По неким проценама то ће бити између једне и пет милијарди евра. Пре бриселског споразума, тај дуг се можда могао пребити на неки други начин, а после тога само кешом. Одакле? Хоће ли се медији бавити тада рачуницом, колико нас Косово кошта.
Али није важно. Важно је да сате, дане и ноћи проводимо уз Великог брата, Фарму, Гранд параде и хитове. А о себи и не морамо мислити. Други о нама мисле много више и темељитије.
Са Екремом до победе!
Александар Б. Ђикић
НСПМ
