Мере штедње које је Влада Србије почела да уводи од 2012. године угрозиле су нека од основних социјалних и економских права грађана, један је од закључака Иницијативе А 11. Извештај ове Иницијативе указује и на то да се у Србији води недовољно ефикасна борба против сиромаштва, људи из маргинализованих група тешко долазе до здравствене заштите, док више од 70 одсто домаћинстава у Србији има проблеме с плаћањем трошкова становања.
Поред неких људи већина вас, вероватно, пролази свакодневно. Некада, вероватно, помислите да су сами криви за то што и на минус десет и на плус 30 просе, продају своје успомене или оно што су нашли у контејнеру. Њих је углавном губитак боље плаћеног посла, болест или сплет друштвено политичких околности ту довео.
Тако је и са овим пензионером. На рачун му стиже 26 хиљада динара. Нешто даје за кредит, нешто за комуналије, па њему не остане скоро ништа. Оперисао је срце, више од хиљаду динара даје на лекове и све што жели да избегне сада је казна за уличну продају. Зато не жели да му се види лице.
“Приморан сам да излазим овде да зарадим који динар, баба ми нигде не ради и она је на дијализу од бубрега. Додатно плаћам за моје лекове, а за њу да бог сачува”, каже овај пензионер.
Нешто даље од њега, своју тезгу има и Kатица Демировић, којој је улична продаја једини извор прихода. Врло често, део њеног радног дана чини бежање од комуналне полиције.
“Ми немамо никаква права, ево овако читав дан ми се гањамо са комуналном полицијом, да би школовали нашу децу и да зарадимо парче леба. И нама није лако тако да комунална нас јури, а ми да бегамо и свакодневно ми потресе добијамо”, казала је Kатица.
Овај пут, вероватно због наше камере, она и њене колегинице избегле су казну. Обично то није случај, па месечно за то мора да плати и по три казне од 15 хиљада динара.
“Битно да не идем да крадем, поштено радим, навикла сам. Боље да ме јури комунална, него полиција да ми дође и затвори ме у затвор да идем”, додала је.
Уверава да казну увек отплати, јер може на рате.
“Нон стоп нас јури инспекција, комунална долазе овде, узимају нам робе…Позајмимо паре од неког другог и радимо и враћамо и плаћамо казне”, прича Демировић.
Ово двоје људи некада зараде 300, некада хиљаду, а некада ни динар. Себи могу да приуште само пуко преживљавање.
Истраживања из 2018. године показују да тако у Србији живи око милион и 800 хиљада људи, истичу из Иницијативе за економска и социјална права А 11.
Наводе да Србија нема свеобухватну стратегију за борбу против сиромаштва, да се доносе само парцијална решења која онда дају и такав резултат, попут Уредбе Владе Србије из 2014. године по којој корисници новчане помоћи морају да обављају друштвено користан рад.
“Поменута Уредба о мерама социјалног укључивања корисника новчане социјалне помоћи није донела ништа друго осим тога да је један одређени број људи искључила из система социјалне заштите, а оне друге, који су остали у њему, натерала да бесплатно одрађују своју социјалну помоћ зато што је сада прихваћена теза да су уствари људи који су корисници социјалне помоћи нека врста друштвених паразита који живе на нашој грбачи”, каже Данило Чурчић, координатор А11 иницијативе за економска и социјална права.
Ни остале мере државе против сиромаштва у Србији нису дале добру, системску подлогу за то да се оно искорени, додаје Ћурчић.
Подсећа и да по истеку Стратегије за смањење сиромаштва – нова није донета.
Међутим, да би се промена у погледу степена сиромаштва једног друштва десила, Ћурчић каже да је пре свега потребна промена схватања обавеза државе према њеним грађанкама и грађанима.
Н1
Теза да су сиромашни људи паразити потиче од богаташа са запада. Ова теза заснована је на оправдању богаћења у кспитализму, наводно друштву “једнаких шснси”. Ово је потпуно лсжна теза, која у исту равсн једнских шанси стсвља богатсшко дете са свим привилегијсма, и сиромашно дете, које нема ништа, и онда констатује лицемерно и дрско да обе групе “имају једнаке шансе”.
Ова елитистика дрско лажима оправдава израбљивање и друштвену неједнакост. Заком о томе у Србији донели су Сорошеви кадрови и колонијални управници.
Stručnjaci kažu da u Srbiji na ivici siromaštva je 1.8 miliona ili oko 25% stanovnika. Sa ovim se ne slaže ΛV, već njegova brojka je da su u Srbiji gladnih 2% ili oko 140.000 građana i građanki. O ovome najtačnije mogu reći gladni, ukoliko mogu da govore?ΛV veruje isključivo svojoj statistici, a ne koju daju stručnjaci i agencije. On je zaboravio da je oteo penzionerima više od 800 miliona evra, koliko je oteo od plata to ni on ne zna. Ipak on je u pravu sve dok penzioneri glasaju za njega, a on se lično zahvaljuje penzionerima čiji je “grobar”, penzije ni su mrdnule dve godine, a troškovi otišli mnogo više..