Србија на прекретници између Европске и Евроазијске уније

Владимир Јевтић 

Русија и Кина ће одржати заједничке поморске вежбе крајем априла и током маја месеца. Најављене вежбе ће се организовати у Јапанском и Жутом мору, пренела је званична кинеска новинска агенција Синхуа изјаву кинеског представника министарства одбране Јанг Јуђуна.[1]Наведене вежбе ће за циљ имати јачање руско-кинеске војне сарадње у оквиру Шангајске организације за сарадњу, која осим наведених земаља укључује још и Казахстан, Таџикистан, Киргистан и Узбекистан.[2]

Нема сумње да ће нова америчка војна доктрина, коју је прокламовао и председник Обама, бити оријентисана ка Пацифику[3] управо зато што Америка осећа растућу претњу од стварања војно-економских блокова на тлу Азије. Ово најављено ново усмерење говори још нешто. Наиме, САД се више не осећају сигурно као једини светски хегемон и зато је дошло време да се Америка суочи са новом могућношћу која најављује биполарни поредак у свету.

Шангајска организација за сарадњу веома брзо може постати језгро нове Евроазијске уније која представља противтежу Европској унији. Засад Евроазијска унија не укључује Кину, али нема сумње да ће сарадња између поменуте уније и Пекинга бити веома блиска како у војном, тако и у економском сектору, што је од великог значаја када је у питању финансијска стабилност јединственог евроазијског тржишта. Евроазијска унија има залеђину на коју се може увек ослонити у економском погледу, а ту залеђину представља управо Пекинг. Кина, као тренутно друга економска сила света, осигураће Евроазијској унији финансијску стабилност која недостаје Европској унији и чиме она не може да се подичи.

Декларацију о стварању Евроазијске уније прошле године потписали су председници Русије Дмитриј Медведев, Белорусије Александар Лукашенко и председник Казахстана Нурсултан Назарбајев.[4] Евроазијска унија гарантује свим чланицама чврсту економску интеграцију и у даљој перспективи стварање потпуне економске уније. Евроазијска унија би такође гарантовала и војну сарадњу. Иако то није наведено у оснивачкој декларацији, то би у суштини подразумевало стварање новог блока који би могао у свему да парира ЕУ или НАТО пакту.

Србија је недавно добила статус кандидата за прикључење Европској унији, што је у нашим средствима информисања пропраћено хвалоспевима као још један велики успех актуелне власти. На страну то што се Чедомир Јовановић боји некаквог стварања руског царства, потребно је пажљиво анализирати актуелну позицију Србије, као и њену будућност у даљим светским интеграцијама. Србија се може ослонити на сопствене снаге када је у питању економски препород, али дугорочно гледано Србији је дефинитивно место у једном од блокова или унија. Изнећемо овом приликом неке позитивне и негативне стране прикључења Европској и Евроазијској унији.

Као прво, актуелна власт фаворизује улазак Србије у Европску унију гарантујући нове инвестиције и отварање нових радних места, као и свеобухватно подизање животног стандарда грађана Србије. Међутим, истина је сасвим другачија. Европска унија грца у економским проблемима услед презадужености појединих земаља попут Грчке, Шпаније, Португалије, Италије. Такође, у овим земљама расте број незапослених, што представља повод за масовне штрајкове који паралишу нормално функционисање наведених земаља. Растући број незапослених настаје као последица условљавања помоћи презадуженим земљама нарочито од стране Немачке. Условљавања укључују драстична кресања буџета, смањење јавне потрошње и отпуштања великог броја радника из јавног сектора, као и реформе пензијског система. Грчка је избегла банкрот, али он јој још увек стоји над вратом као Дамоклов мач. Кредити се дају под веома неповољним условима тако да земље попут Грчке условно речено падају у дужничко ропство. Поводом кризе у Грчкој немачка канцеларка Ангела Меркел изјавила је да “неконтролисана инсолвентност Грчке мора да се спречи по сваку цену, јер постоји велика опасност преласка кризе и на друге земље”. Зато би свако веома обазриво требало да бира речи. Оно што нам није потребно, јесте немир на финансијским тржиштима, јер је несигурност ионако већ велика”.[5]

Сама ЕУ се суочава са бројним економским проблемима и тешко је да ће се уласком Србије у ЕУ драстично побољшати животни стандард обичних грађана Србије. Напротив, мноштво радника ће остати без посла, што је неизбежна чињеница, јер наша привреда је исувише слаба и самим тим није конкурентна на европским тржиштима. Пример за ово јесу Румунија и Бугарска где је дошло до масовне миграције радника у развијене земље ЕУ. Осим тога, евентуалне инвестиције би донеле профит само инвеститору чији мотив улагања је једино стицање профита. За то пример представља реална ситуација у Србији где се отпусти 3 000 радника а запосли се само 300 нових што се од стране медија представља као велики успех актуелне власти. Србија као резултат досадашње приватизације има преко 700 000 незапослених лица уколико је веровати званичним подацима.

Осим тога, улазак у Европску унију нам није загарантован чак ни овим статусом кандидата јер се морамо присетити Турске која је кандидат већ тринаест година, док је Македонија кандидат од 2004. године и не назире се датум њеног пуноправног чланства. Румунија и Бугарска су постале чланице НАТО пакта, па су тек онда, иако нису задовољавале све неопходне услове, примљене у ЕУ што је представљало неку врсту „награде”. У економском погледу само чланство Румуније и Бугарске није донело неко велико побољшање у погледу животног стандарда становника ових земаља.

С друге стране, улазак Србије у Евроазијску унију је готово загарантован и неће бити условљен као што је то био случај са добијањем чланства кандидата за улазак у ЕУ. Србија је као што можемо видети жељена у Евроазијској унији чији би потенцијални центар требало да буде у Београду 2020. год. Међутим, евентуално прикључење Србије ЕУ би довело у питање могућност прикључења Евроазијској унији[6]. Први потез ка стварању нове Евроазијске уније јесте формирање јединственог тржишта током ове године између Белорусије, Русије и Казахстана и евентуално увођење заједничке валуте[7]. Уколико се Србија прикључи ЕУ изгубиће трговинске олакшице у погледу извоза у Русију, што се врло негативно може одразити на већ посусталу економију Србије. Амбасадор Руске Федерације у Београду Александар Конузин је изјавио да би евентуалан улазак Србије у ЕУ могао да има “побочне” негативне ризике.”А такви ризици постоје. Улазак Србије у ЕУ довешће до прекида важења билатералног споразума о слободној трговини. С тим у вези, може се очекивати смањење српског извоза за Русију, укључујући и пољопривредне производе”[8]. Осим тога, чланство Србије у ЕУ би додатно закомпликовало питање сарадње у снабдевању природног гаса и нафте са Русијом. „Рад ЕУ на доношењу одређених регулатива за своје тржиште природног гаса и електричне енергије, познатих под називом “трећи енергетски пакет” противречи нашем споразуму о сарадњи у сфери нафте и гаса од 25. јануара 2008. године и може довести до компликација у нашој сарадњи”, био је изричит амбасадор Конузин.

Такође, питање Косова и Метохије се додатно проблематизује у контексту уласка Србије у ЕУ. Уколико Србија приступи ЕУ то ће подразумевати и вођење заједничке унутрашње и спољне политике што “на мала врата” омогућава потпуну независност тзв. државе Косово. Амбасадор Конузин је упозорио и на ову опасност која ће постати акутна уколико Србија добије пуноправно чланство у ЕУ, ”земље ЕУ се противе уставној одлуци Србије о одржавању избора у овој покрајини“. Дакле евентуално чланство Србије у ЕУ донеће много проблема пре свега самим грађанима Србије а затим ће и додатно закомпликовати односе са Руском Федерацијом.

Треба да будемо потпуно отворени. Евроазијска унија представља младу и нову унију земаља на тлу Азије и Европе. Русија ће бити предводник те нове уније која ће понављамо представљати заједницу земаља које деле економску, културно-политичку, економску и војну сарадњу. Србија евентуалним чланством у Евроазијској унији може само просперирати јер будућност припада земљама тзв. трећег света у сваком погледу. Осим тога Евроазијска унија у свему може парарати ЕУ и НАТО пакту а нарочито Сједињеним Државама које су да не заборавимо са осталим чланицама НАТО пакта и бомбардовале тадашњу СРЈ и самим тим помогле стварању једне независне квази државе на вековном тлу Србије. Нова Евроазијска унија ће као што смо навели без сумње чврсто сарађивати са Кином што у некој перспективи може довести до даљих интеграција. САД нису без разлога своју војну доктрину оријентисале ка Пацифику јер осећају растућу претњу од нових сила на геополитичком плану. Пре свега на уму имамо Кину која све више постаје доминантна сила у региону. Осим Кине ту су и земље БРИКС-а на које треба озбиљно рачунати када је у питању ново економско уређење света.

По завршетку самита Дмитриј Медведев је изјавио следеће: „Уверен сам да група БРИКС има добар потенцијал и добре перспективе за развој”[9]. Групу земаља БРИКС чине Бразил, Русија, Индија, Кина и Јужноафричка република. Дмитриј Медведев је указао на једну врло важну чињеницу, а то је да сарадња земаља БРИКС-а није више ограничена на економску интеграцију већ и на заједничко деловање када су у питању међународни односи и светска политика. Самим тим земље овог неформалног блока постају све утицајније у свету и нема сумње да ће и нова Евроазијска унија са наведеним земљама имати тесно развијену сарадњу.

Србија и њена власт би све ово требало да имају у виду када је у питању доношење одлуке којој се унији треба приклонити. Перспективе Србије у Евроазијској унији су отворене и неслућене. Њена економија би уз подршку Русије и других земаља Евроазијске уније врло брзо могла да изађе из кризе. Тржиште Евроазијске уније је огромно, да и не говоримо о природним богатствима Русије и осталих земаља поменуте уније. Међутим, постоји неколико препрека прикључењу Србије Евроазијској унији од којих је највећа сама власт и њена девиза да “Европска унија нема алтернативу”. Садашња власт у Београду и лидери маргиналних партија које чине групу “Преокрет” безразложно страхују од Русије плашећи се да би она могла бити нови хегемон који ће уништити Србију. Све ово су најобичније будалаштине јер, нажалост, морамо да подсетимо да смо за Русију и њен народ везани не само културолошки већ и историјски и језички тако да би било сасвим природно да Србија постане чланица Евроазијске уније која има перспективу за разлику од Европске уније која сама мора да се носи са својим унутрашњим проблемима. Друга велика препрека евентуалном чланству Србије у Евроазијској унији као што се може видети на карти јесу сама Бугарска и Румунија које су већ чланице ЕУ и НАТО пакта тако да нам недостаје природна веза са земљама Евроазијске уније. Можемо рећи да су планови да се Србија укључи у Евроазијску унију чак и превише оптимистични, али све то можемо да занемаримо уколико се Србија чврсто одлучи да се прикључи поменутој унији. Политички тада она не би била изолована од осталих земаља Евроазијске уније са којима би могла да развије јединствену и тесну војно-економску сарадњу. С друге стране, тешко је да ће се Румунија и Бугарска придружити јединственом тржишту, али не би требало да одбацимо чак ни ту могућност дугорочно гледано.

Светска доминација НАТО пакта на челу са САД завршила се у Сирији. Русија и Кина су спречиле још један либијски сценарио и самим тим спречиле САД да стратешки окруже Русију. С друге стране САД се више не воде ратови јер су оне по свим анализама већ исцрпљене десетогодишњим ратом у Авганистану и још један велики сукоб са конвенционалном незанемарљивом силом као што је Иран њој не би ишао у прилог. С друге стране, као што смо рекли Русија и Кина војно и економски све више јачају, укључујући ту наравно и земље БРИКС-а, што додатно говори у прилог тези да се постепено окончава светска доминација једине суперсиле.     

Актуелна власт у Србији би дакле требала узети у обзир чињеницу да постоје и друге алтернативе и да би паролу Европска унија нема алтернативу требало заменити са паролом Европска унија ипак има алтернативу, а та алтернатива се зове Евроазијска унија.