Није први пут да се Србија подели, па је тако било и на Видовдан када је стигла вест из Брисела да је Кетрин Ештон обећала датум за јануар. На састанку шефова држава и влада Европске уније у Бриселу одлучено је да се Србији у јануару одреди датум за почетак преговора о приступању Европској унији.
Евроскептици сматрају да би Србија, да није журила да буде део европске породице, имала веће шансе да заштити своје интересе на Косову и сачува територију. Они други еврофанатици, пак, сматрају да Србија мора да жури и што пре постане чланица ЕУ, јер ће то отворити врата инвеститорима.
Ипак, и без анализа експерата свима је јасно да нас ни када уђемо у ЕУ не чекају мед и млеко. На недавно одржаној свечаној седници Владе то је поновио и српски вицепремијер Александар Вучић, који је казао да добијање јануарског преговарачког старта није шешир из којег ћемо извући зеца довољно великог да се сви наједемо печења, већ европска верификација наше политике и да је то награда грађанима Србије јер су добро радили.
Вицепремијер Александар Вучић поручио је тада да се назире светлија будућност за Србију, али да није време за ватромет. Председник Србије Томислав Николић поручио је да је одлука европских лидера да се одобри покретање преговора о чланству Србије у ЕУ јасан знак да је Србија вратила углед у свету, као и да “цар Лазар 1389. није имао други избор, али га ми сада имамо”.
Србија ће преговоре са Европском унијом започети са огромним јавним дугом који је у априлу износио 19 милијарди евра, што је 56 одсто бруто националног дохотка. По незапослености и корупцији смо на европском врху, јер смо земља у којој се болест лакше лечи “ако се доктор нешто части”.
Српски министар просвете зна да су се украдени тестови за малу матуру на улици продавали испод руке за око 40 евра, али не може ништа да уради, а није баш ни сигуран да ли он за то треба да сноси одговорност. О европским стандардима да не говоримо, а можда су најсликовитији пример основне школе где ђаци још користе такозване чучавце. И не требају нам експерти да би видели да нам је на путу рупа до рупе, а да добрим аутомобилима сматрамо и оне 15 година старе, колика нам је иначе и просечна старост возила.
У болницама немамо газе и фластере, донирани мамографи нам стоје, јер се нико није сетио да докторе, који годинама чекају на посао, преквалификује у радиологе. Министарка здравља се уместо тога лепо и најљубазније захвалила влади Јапана на донацији. Више пута, јер су ревносни Јапанци долазили у Србију да раде контролне сервисе и затекли апарате како чаме две године у кутијама. У престоници имамо најсавременији начин за очитавање аутобуских карата – бус плус. То јесте тачно, али нам јутра и даље почињу вестима да бар један човек месечно пропадне кроз трули под аутобуса. Уз све то, од свега на свету Срби највише воле да сами праве своју ракију, а на српску шљивовицу се ЕУ мршти – није по стандардима!
У поређењу са статусом кандидата, преговори су захтеван и дуготрајан посао, који подразумева спровођење реформи и контролу њихове примене. Преговори почињу “скринингом”, неком врстом испитивања како стоје ствари на терену, да би се утврдиле разлике између ЕУ и земље кандидата у сваком од 35 поглавља преговора, будући да се закони морају у потпуности усагласити до приступања. Скрининг се обавља посебно за свако поглавље, а након тога Европска комисија прави извештај на основу којег министри одобравају отварање преговора.
А какво је заиста “стање на терену”? Економски аналитичари указали су још крајем прошле године на алармантну ситуацију да је Србија 2012. годину завршила највећим падом друштвеног производа у региону, са највећом инфлацијом и незапосленошћу, и најнижим платама – изузимајући Македонију. Српска Скупштина тренутно расправља како да закрпи огромну рупу у буџету ребалансом, који ће, како прогнозира опозиција, издржати до септембра, а онда ће рупа бити још већа.
У Србији је законски дефинисана минимална цена рада по сату око 115 динара (око један евро), а просек висине дневнице по сату у Европској унији је 23,50 евра. Према најновијим истраживањима, највеће плате од свих земаља ЕУ имају Швеђани. Радници у овој земљи у просеку зараде 41,90 евра за сат времена. Најмање су плаћени радници у Бугарској који за један сат проведен на радном месту добију 3,70 евра.
Политички аналитичари прогнозирају да ће нам за улазак у ЕУ требати 10-15 година. Можда то и није тако лоше, јер улазак у Европску унију нашим суседима Мађарској, Бугарској и Румунији, као и државама из окружења као што је Словенија, није донео бољи живот. Када је реч о спољном дугу, најгоре је прошла Румунија, где је тај дуг са 18 милијарди долара, колико је износио пре уласка у ЕУ 2003. године, достигао невероватних 136 милијарди. И мађарски дуг је порастао за 100 милијарди долара, па је са 42 милијарде долара 2003. године, порастао на чак 146 милијарди. У Бугарској се дуг повећао са 12 на 39 милијарди долара, а ни у Словенији није било боље. Ова некадашња чланица СФРЈ пре уласка у ЕУ дуговала је 11 милијарди, док је данас дуг скоро шест пута већи – 61 милијарда долара.
Изгледа да српска политичка елита озбиљно греши када на чланство у ЕУ гледа као на обећану земљу. ЕУ је данас у дубокој кризи, која није само економска и финансијска него и институционална. Нико још не може да каже како ће, и колико успешно, та институционална криза бити решена. Још мање се зна решења за мање и сиромашније земље чланице, а поготову за земље као што је Србија, које од чланства дели најмање деценија.
Земља странцима
У Румунији је хектар винограда 25 пута јефтинији него у западној Европи, а цела област у околини Темишвара је у рукама странаца. Довољно је да странац региструје фирму у Румунији и може да купи земљиште. Према члану 63 Споразума о придруживању из 2008. Србија се обавезује да допусти држављанима држава чланица ЕУ да стичу својину над непокретностима у Србији.
Б. Рајић – Вести
