Где је у Србији граница сиромаштва? Шта показује реална социјална слика и колико је она другачија од статистике и уверавања највиших државних функционера.
Зове се Љубиша Урошевић. Има 55 година и 30 година “стажа” продавца на улици.
“Немам ништа, ево спавам у колима, ево видиш”, поручује Љубиша Урошевић.
Љубишу систем не препознаје јер нема ни личну карту. Они који су у систему, пак, различито на њега гледају.
“Немамо ни за канап. Знате шта је канап? Ни за то не можемо више да зарадимо! За комуналце и за канапе”.
“Имам два мала детета, не радим ја, не ради жена, мучимо се, сналазимо се”.
Н1: Је л’ примате неку помоћ од државе?
“Не. Примам одмоћ, узимају ми”.
“Имам, живим добро и ја и жена”.
Н1: Од пензије, или…?
“Од пензије, она и ја”.
“Нас двоје смо факултетски образовани. Имамо двоје деце и једва састављамо крај с крајем”, кажу грађани с којима смо разговарали.
Kо и како онда може да подмири основне потребе?
“Имам, зато што ја живим у Kанади”.
“Грозно! Ја сам Македонка, овде живим. У Македонији као пропала држава, много је бољи стандард него овде. Али, имам помоћ од сестре”.
О животном стандарду власт нешто другачије. Пре само пола године председница Владе је уверавала да је екстремно сиромаштво у Србији искорењено, а стопа ризика од сиромаштва смањена. Ипак, 1,8 милиона грађана живи на ивици сиромаштва.
“Они који имају приходе који су мањи од 60 одсто медијане зараде су у ризику од сиромаштва. Сви они који имају приходе мање од 15.600 су у ризику од сиромаштва”, објашњава Сарита Брадаш из Фондације Центар за демократију.
Грађани се, упркос томе, уверавају да је на помолу “златно доба”. Плате и пензије расту, расту и обећања о повећању плата и пензија, а порасла је и минимална цена рада. А паралелно са обећањима и уверавањима.
“Влада суштински додатно угрожава економска и социјална права, а оне проблеме које је могла и који се релативно лако могу решити оставља по страни. Рецимо, један пример је питање износа новчане социјалне помоћи у Србији, који је за појединце око 80 евра месечно и већина грађана који примају социјалну помоћ пимају девет месеци у току године, као да је сиромаштво на паузи три месеца током године”, каже Данило Ћурчић из Иницијативе за економска и социјална права А11.
Или пример озакоњавања принудног рада као облика социјалне помоћи, додаје Ћурчић. Ресорни министар Зоран Ђорђевић најавио је од јесени 15 нових закона који ће, како тврди, побољшати живот грађана.
“То је једна доста забрињавајућа најава Министарства рада. Јавне расправе о добром делу прописа нису постојале или нису биле адекватне”, каже Ћурчић.
“Закони су лоши и они ће довести даље до тренда да укидањем социјалних права нарушавамо владавину права. Такви у Европску унију не можемо. И главни разлог због ког млади и уопште људи одлазе одавде, као што је ММФ рекао, су слабе институције. Такви закони ће додатно ослабити институције”, сматра Иван Секуловић из Фондације Центар за демократију.
А до сада је држава буџет консолидовала преко леђа најугроженијих, па из Центра за демократију поручују да је од пензија уштеђено 616 милиона евра, док је држава стране инвеститоре субвенционисала са 860 милиона.
АУТОР: Јелена Д. Петровић, Н1
Доба уопште не мора да буде златно, али је важно да не буде гладно. Пре неки дан сам од пријатеља чуо податак да се и у овом сиромаштву у Србији годишње баца 200 хиљада тона хране. Чак без улажења у стварне вредности рудних залиха и осталих потенцијала које Србија има, само другачија прерасподела вишкова хране односно њено сакупљање је довољно да нико у овој земљи не гладује. Ако је пола килограма хране некакав биолошки дневни минимум онда ово што бацамо може да покрије милион и сто хиљада гладних сваки дан. Не кажем да је социјална прехрана идеал друштва који желим Србији, али неке потезе треба повући у том правцу, барем док не дође то обећано златно доба или већ нека друга револуционарна промена после које нам исто долази златно доба, само са неким другим доносиоцима.