Страх од промене, недостатак вере, мањак информација… Ко се у овоме није бар једном у животу нашао не говори истину. Не парафразирамо зато случајно познату Ајнштајнову реченицу која каже да не можеш проблем да решиш на исти начин који те је до проблема и довео, а коју је током Београдске недеље дизајна изговорила Лора Ли, жена која је с правом користи.
Јер, ова професорка, бивши директор Архитектонске школе Факултета примењених уметности на Карнеги универзитету, архитекта и консултант, за само три месеца успела је да промени начин размишљања државне администрације великог дела једног континента – Јужне Аустралије.
Након ње тамо ништа више није било исто: држава, инвеститори и креативне индустрије до те мере су се умрежили да је постигнуто оно што им и јесте основни циљ – задовољно становништво. Кад њу чујете почиње да вам бива јасно зашто је ова „земља на крају света” проглашена најбољим местом за живот на планети.
Све је почело програмом „Стручњак на привременом ангажману” („Тhinker in residence”), који је осмишљен средином прошле деценије, а спроводи се у Аделаиди.
Ко је програм осмислио, зашто и о чему је заправо реч?
Идеја је сјајна. Заиста иновативна. Не постоји нигде осим у Аустралији. Врх једне државе позове вас да се са вама као стручњаком консултује на пољу у којем сте најбољи и при томе вас заиста слуша. Имате приступ свему и увек, почев од директног контакта са премијером, на пример, до могућности да сами осмислите начин комуникације са осталим заинтересованима – инвеститорима, креативцима, локалном заједницом. Дато вам је неколико месеци током једне године да покушате нешто да промените и побољшате. Најбоље од свега јесте то што је све иницирао управо Мајк Ран, премијер Јужне Аустралије, који је лично био довољно отворен да пожели да промени своју перцепцију реалности. Инспирацију је нашао у Фестивалу идеја, нечему сличном Београдској недељи дизајна, који се тамо редовно одржава.
Шта тачно значи променити начин размишљања огромног државног апарата?
За коју год област да вас позову, а са мном су контактирали због мог основног позива, архитектуре, предуслов су отворени саговорници. Тек ако политичари имају уши да чују, следи остало: померити фокус са контроле трошкова на производњу вредности, повезати локално и глобално тако да чак и уметност, архитектуру и дизајн увежете са решавањем животних проблема као што су одржив развој, повести борбу против сиромаштва, омогућити бољу здравствену заштиту и на крају заборавити на вертикално одлучивање и окренути се децентрализацији мишљења. Научити их да имају вере у туђи суд и могућност промене, да се ослободе страха. Ако никада нигде не погрешите, значи да ништа инвентивно никада нећете ни постићи.
У чему је била ваша иновација?
У томе што сам их убедила да је сарадња најважнија. Истинска мултидисциплинарност. Решила сам да свој посао обављам тако што сам уместо дотадашњих један на један консултација са политичарима, онима који желе да уложе паре и уметницима поставила нов систем – радили смо у радионицама. Као што дизајнери раде у студијима. Сви са свима у исто време. На такву размену они нису навикли, посебно не они на политичким позицијама, где се све ради хијерархијски. Где они испод вас не постављају питања и не предлажу идеје већ само спроводе ваше одлуке. Где се сматра да је уметност луксуз и мистерија коју нико не разуме. Радили су заједно административци који доносе планове о изградњи, инвеститори, архитекте, дизајнери и представници локалне заједнице. Стално су ме сви питали шта ја мислим. То није битно. Питајте грађане шта је то што они желе. Од тога се почиње.
Рекли сте, између осталог, да је кад је криза најлакше укинути део буџета за културу, али и да нас то нигде не води.
Тачно. Преокрет је схватити да држава заиста може да профитира од тесне везе између, на пример, креативних индустрија и свих осталих сектора друштва или привреде. Да је дизајн, као практична дисциплина, на пример, фактор који повезује друштвено благостање, економски просперитет и одржив развој. Наравно, ту је неопходно додати још један састојак – како се о свему чиме се „влада” и брине. Ништа не може да опстане само уколико се не одржава на прави начин, почев од оних који доносе одлуке.
Провели сте неколико дана у Београду, упознали наше људе, видели наш град. Где се крије наш потенцијал?
У слојевима историје које би требало искористити и истаћи. Звучи као клише, али је истина – живите на простору са огромним богатством различитих утицаја: културних, друштвених, архитектонских, зашто не рећи и гастрономских. Све то не користите довољно, не улажете у оно што вас разликује. А тај луксуз нечињења не можете себи да приуштите. Уз то, не бринете о ономе што имате. То како изгледа зграда Музеја савремене уметности, у којој сам држала своје предавање, јесте недопустиво. Тако Србија неће постати боље место за живот.
Да ли је Аустралија заиста најбоље место за живот, како кажу истраживања?
Тешко је рећи да или не тако директно, јер се то мери различитим факторима али може се рећи да су Аустралијанци опуштени, да живе у, колико год је то могуће, околини лишеној великог стреса и да немају предрасуде. Зато су склони прихватању иновација и напретку. И зато су задовољни.
