Србија не верује РТС-у

Готово 67 одсто испитаних грађана Србије веома мало или нимало не верује Јавном сервису Радио телевизије Србије (РТС), док чак 81 проценат нема поверења у информације које пласирају телевизијске станице у приватном власништву, показало је истраживање немачке фондације Kонрад Аденауер, под називом „Стуб демократије на трусном подручју (Јавни сервиси у југоисточној Европи)“.

Штампаним медијима верује свега 20 одсто испитаника, њих 23 одсто има поверења у онлајн медије, а слично је и са радио станицама, где и државним и приватним верује мање од 27 одсто људи.

Збирни подаци студије, спроведене у Србији и још девет земаља региона, представљени су на конференцији Медијске организације југоисточне Европе (СЕЕМО) одржаној ове недеље у Загребу, показали су да је иако ниско, поверење је највеће у државну телевизију (33 процента), док су грађани који не верују ниједном медију (њих 24 одсто) као најнепоузданија истакли онлајн издања.

И поред исказаног неповерења у медијске садржаје, анкета је показала да грађани Србије чешће верују државним медијима него приватним, али је та подршка значајно мања међу факултетски образованим становништвом.

Упркос томе, највећи број испитаника верује да је државна телевизија под јаким политичким утицајем.

То уверење дели 65 одсто испитаних, али је тај проценат већи међу грађанима старијим од 50 година (81 одсто), као и међу високо образованим становницима (80 одсто). И поред тога, Србија се сврстава међу земље у региону чији грађани више прате програм јавног сервиса, јер чак 64 одсто испитаника свакодневно гледа или слуша државне медије, а њих 20 одсто више пута недељно.

Ту најчешће спадају грађани средњих година, 72 процента људи старосне доби од 30 до 50 година, што је неуобичајено за европске земље, у којима највећу пажњу јавним сервисима поклањају грађани старији од 50 година.

Да је јавни сервис важан за демократију сматра 68 одсто испитаника, а тај проценат се повећава са старосном доби грађана. Скоро половина грађана (45 одсто) сматра да би јавни сервис требало да се финансира рекламама, док је за телевизијску претплату тек 11 процената. Нешто мање од трећине становника (27 одсто) мисли да би новац за функционисање јавног сервиса требало обезбедити кроз мешовите изворе.

У поређењу са суседним земљама, наши грађани желели би више културних садржаја, „талк“ програма и серија, мушка популација (74 одсто) чешће прати спортске емисије, док је женама (65 процената) привлачнији серијски програм.

Више информативних емисија у медијима тражи 69 одсто испитаника, 67 процената би желело више културних, док 57 одсто сматра да треба да се емитује више филмова или документараца (50 одсто).

Међу високообразованим становништвом 81 проценат би желео да гледа или слуша више образовних емисија, док 65 одсто сматра да би медији требало да понуде више новинарско истраживачких прича.

Професор Факултета политичких наука у Београду Мирољуб Радојковић, који је урадио истраживање, наводи да је као и земљама у окружењу и у Србији јавни сервис још популаран, али да грађани сматрају да су они на првом месту изложени политичким утицајима.

– У транспоновању политичког утицаја одлучујућу улогу има РЕМ (Регулаторно тело за електронске медије) и проблем је везан за његов састав. Законом је предвиђено да РЕМ има девет чланова, где би већина представника требало да буде из цивилног друштва и независних грађанских организација. Међутим, већ четири године РЕМ има само шест чланова, што је трик јер је довољно да имате двотрећинску већину за доношење најважнијих одлука. Фале управо представници цивилног сектора, а ствар је запела политички. Било је предлога, али они нису прошли Одбор за културу и информисање, а тај Одбор њих номинује, и упућује Скупштини која бира чланове. Дакле Одбор је зауставио ту процедуру и практично тих шест чланова који су представници државе и политичких организација, омогућују да РЕМ буде плен политичког сектора, сматра Радојковић. Он додаје да се исти проблем понавља и у управним одборима јавних сервиса, где је веома мало стручњака, посебно економиста и правника, јер се управо на та два плана, законским решењима и начину финансирања, темељи будућност јавног сервиса.

Kако Радојковић наводи у анализи истраживања, садашњи режим у Србији користи утицај на јавни сервис мање отворено јер на својој страни има велики број послушних приватних медија и таблоида.

У Информативном програму на јавном сервису странка на власти присутна је у 21 одсто времена, грађани су актери у вестима само у 8,7 одсто случајева, а стручњаци заступљени у 4,6 одсто времена, што се посебно злоупотребљава за време предизборног периода, када се политички кандидати промовишу путем „функционерских кампања“.

Према подацима из истраживања, скоро 64 одсто испитаника у Србији, као и у Хрватској, Молдавији, Румунији, Албанији, Бугарској, Црној Гори, Северној Македонији, Босни и Херцеговини и Kосову сматра да је јавни сервис у њиховој земљи под политичким утицајем, а информацијама које пласира верује врло мало или нимало чак 64,8 одсто испитаних грађана. Слично је, међутим и са приватним телевизијама, којима не верује 64,9 одсто грађана, штампаним медијима 72,8 процената, а ниско је и поверење у онлајн медије, у чију објективност сумња чак 71,5 одсто испитаника.

Вељановски: Више државна телевизија него јавни сервис

– Сама чињеница да оба наша јавна сервиса, и републички РТС и покрајински РТВ, нимало простора не посвећују другачијем мишљењу осим оног које је мишљење власти као доминантно, јесте довољан доказ да они нису толико јавни сервис колико државне радио-телевизије. Информативни програм по доминацији носилаца функција и представника власти, и по доминацији мишљења и ставова власти апсолутно доказује да јавни сервис јесте под утицајем владајуће политике, само је садржај можда мало умивенији него у, рецимо, програмима Пинка, Хепија и таблоидним штампаним медијима, што гледаоце као лаике држи у заблуди да је то нешто што је у реду, а наравно да није, каже за Данас професор Факултета политичких наука Раде Вељановски. Он додаје да истовремено, државна радио телевизија апсолутно игнорише законске обавезе и правила јавног сервиса која важе и у европском регулаторном оквиру и у светским размерама.

– Иако је медијски сервис у Србији несумњиво под јаким утицајем политике власти грађани то понекад не могу да разумеју када гледају програм у целини. То се дешава јер се та црвена нит која одређује да ли је одређена медијска кућа под утицајем власти, пре свега провлачи кроз информативни програм, а код нас је то апсолутно јасно. Сва истраживања која су до сада рађена у последњих неколико година показују да је јавни сервис веома много под утицајем власти и да је на неки начин његова пропагандна трансмисија, додаје Вељановски.

То што домаћа публика јавни сервис највише гледа и слуша је резултат инерције, сматра Вељановски, јер у понуди још увек нема довољно структурираних квалитетних програма приватних телевизија.

– Јавни сервис је настављач онога што је некада била Радио телевизија Београд, подсетимо се да је она у време социјализма имала квалитетан културни, филмски, забавни, дечији, образовни, спортски програм, па постоји навика да људи гледају управо ту медијску кућу. Али и тада као и данас, оно што детерминише ту медијску кућу као државну или као јавни сервис, јесте информативни програм. Због њега ми ни тада нисмо могли да кажемо да је то довољно демократизована медијска кућа, а то исто не можемо да кажемо ни сада. Све док се информативни програм не демократизује и прошири поље посматрања на све политичке опције, сва мишљења, на плурализам политичких ставова, то неће бити јавни сервис, закључује Вељановски.

Телевизијска претплата поскупела је са 220 на 255 динара, а грађани ће нову цену плаћати, уз рачуне за струју, од 1. јануара 2020. године, одлучила је Влада Србије.

Овај пројекат финансира Европска унија у сарадњи са листом Данас. Садржај овог пројекта је искључиво одговорност листа Данас и ни на који начин не одражава ставове и мишљења Европске уније.

Данас