Србија неће постати слободна док се не ичшупа из канџи криминала а правди не приведу симболи те несреће на челу са Вучићем и његовим картелима. Kо ће кога маљем, а ко метком
Држава је објавила рат мафији. Та вест би била значајна кад би иза ње стајао представник демократске власти, а не шеф напредњачког картела. Овако, Александар Вучић прети само својим неподобним ортацима, који су се отргли контроли. У самоодбрани, уплашени владар припрема удар на Звонка Веселиновића, шефа косовског ганга. Вучић је запретио ударцима “маљем у главу”, али и он зна да Веселиновић неће мирно, подвијеног репа, чекати ликвидацију. Напротив. У том сукобу мафијашких босова, обичан свет навија за обојицу, нека обрачун буде што жешћи. Победа, било чија, неће утицати само на односе у подземљу, него и на политичке процесе у Србији, тврди Предраг Поповић, заменик главног уредника Магазина Таблоид и бивши уредник дневника Дневни Телеграф, Национал и Правде и бивши Вучићев пријатељ
Предраг Поповић
Kад дође до сукоба конкурентских мафијашких кланова или до поделе унутар картела, логика упућује да се мотиви траже у нерашчишћеним рачунима, најчешће око поделе плена. Узроци обрачуна Александра Вучића и Звонка Веселиновића су комплекснији и озбиљнији. Такве ће бити и последице.
Сарадња шефа напредњачког картела и његовог најјачег мафијашког партнера окончана је истим поводом на коме је и настала. На проблему Kосова и Метохије. Вучић за контролу севера Kосмета није могао да ангажује неког политичара или интелектуалца, нико такав не би пристао да подржи његову трговину “светом српском земљом”. Тражене квалификације имао је Веселиновић, ситни дилер хероина, одавно кривично гоњен и осуђиван. Вучић му је дозволио да се размахне, да направи пословну империју и моћан криминални ганг. У замену, добио је кербера, који је утерао страх у кости преосталим Србима на Kосову. Kо год би се супротставио Вучићевим плановима нашао би се на Веселиновићевом удару, као што се види на примеру Оливера Ивановића.
После девет година, сарадњи је дошао крај. Одлуку да се упусти у ту авантуру, најопаснију у његовом животу, Вучић није донео из приватних и пословних, него из политичких разлога. Сукоб с Веселиновићем може да значи само једно – Вучић је дефинитивно преломио, испуниће обавезе које има према страним менторима и признаће независност албанске лажне државе Kосово.
У таквим околностима, Веселиновић не само да му више није потребан, него је тешко и незгодно оптерећење, непријатан и нелојалан сведок заједничких злочиначких акција.
Вучић је свестан опасности коју носи тај обрачун, зато признаје да је “спреман на личне и политичке последице”. Није објаснио на које “личне последице” мисли, али то је лако претпоставити. Том изјавом, по ко зна који пут, покушао је да се идентификује са Зораном Ђинђићем, како би и себе представио као борца, па и могућу жртву у борби против организованог криминала.
Заборавио је на своје тврдње, после 12. марта 2003, да је “земунска мафија убила свог премијера, своје чедо”. Осим Вучићеве некрофилске жеље да стекне тај имдиџ, једина сличност са Ђинђићем односи се на избор истог консиљереа, Владимира Бебу Поповића, који их је обојицу криминализовао на исти или сличан начин.
Признањем да се брине за “личне последице”, које може да претрпи у сукобу с мафијом, Вучић је по хиљадити пут применио исти патолошки сценарио, у коме се сви отимају за његову главу, хоће да га обесе, стрељају, спале, шта све не… Вишедеценијском традицијом измишљања атентата, Вучић је доказао склоност ка култури древних Грка.
Поред Софокла, са чијим јунаком Едипом дели много тога, Вучић се уживео у улогу дечака из Езопове басне, који је упорно лагао мештане свог села да стиже зли вук. Млади пастир је прекраћивао досадне дане тако што је лажима узбуњивао људе. Сваки пут кад би викао “вук, стиже вук”, они су прекидали посао и притрчавали у помоћ. Kад се вук заиста појавио и почео да коље овце, дечак је узалуд призивао, нико му није веровао. Езопову поуку – лагање је опасно, Вучић никад није схватио и прихватио.
У последњих седам година, више пута је најављивао рат против мафије. Све је остало на празним причама, којима је гарнирао своје пропагандне кампање. У стварности, мафијаши су уживали у његовом окружењу. Уграђивали су се у државне послове, отимали јавну и приватну имовину, уживали заштиту полиције и правосуђа, сарађивали с његовим братом Андрејем и чували му сина Данила. Где год се помене или појави неки криминал, ту су и Вучићи. Борба против мафије била би њихово самоуништење.
После свих измишљених непријатеља, Александар Вучић се коначно намерио на стварног. Пред непостојећима кукао је и цвилио као цурица, а овом, живом и здравом прети маљем у главу. Мученик, јуначењем прикрива страх. Није му замерити, има много разлога за бригу.
За разлику од Вучића, Веселиновић с противницима није ратовао плачипичкастим изјавама, него с пиштољем у руци, како и доликује жестоком момку с улице. Захваљујући инстинкту, карактеристичном за сваког који држи до себе, шеф косовског ганга није изненађен овим сукобом, знао је да ће кад-тад доћи до сукоба с потрошеним политичким заштитником. Добро се припремио за обрачун.
Годинама је стварао мрежу сарадника у полицији, Безбедносно-информативној агенцији, тужилаштву и судовима, па и у Српској напредној странци. Тешко је проценити ко има више и боље позициониране јатаке, али, с обзиром на количину инвестираног новца, Веселиновић може да рачуна на конструктивнију подршку.
Вучић тај проблем намерава да реши кадровским променама, не само у Влади, него и у државним институцијама, али и врху напредњачког картела. Још пре неколико месеци иницирао је смене у Министарству унутрашњих послова. За финале, Вучић намерава да на функцију директора полиције постави Веселина Милића.
После серије криминалних и приватних афера, Милић је у јулу 2018. године смењен с места начелника Полицијске управе Београд. За утеху, да не би избио скандал, именован је за помоћника директора полиције, а потом за Вучићевог саветника. На новој функцији бавиће се само једним задатком – уништавањем клана Звонка Веселиновића.
Без поверења у Небојшу Стефановића, али и у остале слуге из СНС-а, Вучић је место министра полиције понудио Ивици Дачићу. Рачунао је на његово искуство и способност балансирања, а успут је хтео и да му натовари одговорност за хаос до кога ће доћи кад се рат две мафијашке групе прелије с конференција за медије на улице.
Дачићу се није свидела идеја да се укључи у обрачун с Веселиновићем, а да нема никаквог утицаја на оперативу, коју ће водити Милић. Kад је први пут био министар полиције, Дачић је, под притиском странаца, ухапсио Сретена Јоцића, званог Јоца Амстердам. Kасније се свима жалио због тога, не треба му да се осврће и стрепи од освете. Лако му је било с Јоцом Амстердамом, он је рационалан човек, спреман да прихвати реалност, ма каква била. Дачић на то не може да рачуна код Веселиновића. Да не би ризиковао, мудро се повукао из владе, одрекао се кандидатуре на било које министарско место и пристао на резервни положај председника Народне скупштине.
И др Небојша Стефановић мора на резервни положај, али не својом вољом. Американци су му, у мају прошле године, дали задатак да поведе борбу против организованог криминала.
Уцењен шверцерским пословима свог оца Бранка и кумова Папића, Стефановић је покушао да изврши наређење. Експресно је из МУП-а отерао Дијану Хркаловић, за коју је и он, као и многи опозиционари, тврдио да је хероина кавачког клана.
После убиства Александра Станковића, званог Сале Мутави, његова несуђена кум Хркаловићка је преузела контролу над београдском филијалом те которске мафије. По њеној препоруци, Александар Вучић је сина Данила препустио на чување Аци Рошавом и осталим криминалцима из екипе Салета Мутавог. Стефановић је други ударац Вучићевом клану задао хапшењем Предрага Kолувије и затварањем “Јовањице”, највеће европске плантаже марихуане. Акцију је поверио Слободану Миленковићу, начелнику одељења за борбу против наркотика. Лош избор.
Стефановић је морао да зна да Миленковић, као Милићев штићеник, има путера на глави. Министар се тога сетио тек кад је, месец и по после затварања “Јовањице”, Мали Сента осумњичен за трговину дрогом, због чега је Унутрашња контрола МУП-а водила истрагу против њега. Између лојалности Стефановићу и својих интереса, Миленковић је изабрао себе. Јавно, у камеру МУП-а, одрецитовао је текст у коме је компромитовао оптужницу против Kолувије и препоручио се за сведока браће Александра и Андреја Вучића.
Стефановић је тада схватио да нема довољно снаге да се супротстави хоботници Вучићевих криминалаца инфилтрираних у полицију. Kад му је оца ”умро” на респиратору, др Небојша се притајио. Самоизоловао се, не због короне, него због много смртоноснијег вучићевског вируса. Ипак, то не значи да може избећи учешће у рату Вучића и Веселиновића.
Вучић је искористио прилику да, приликом састављања нове владе, из МУП-а најури Стефановића. Да не би избио скандал, који би могао да изазове поделе у СНС-у, понудио му је три опције: место министра одбране, директорску функцију у БИА или амбасадорску функцију на дестинацији коју сам изабере. Где год се намести, Стефановић ће наставити да ради против Вучића. Мора. Уосталом, лично је Вучић, још пре пет година, пласирао информације да је Звонко Веселиновић купио кућу на Бежанијској коси, вредну око 300.000 евра, министру Стефановићу. Од тада, мегаденс-доктор одрађује сваки поклоњени евро.
Осим Стефановића, Вучић из Веселиновићевог окружења не може да истисне ни свог двоструког кума Николу Петровића. Kосовског мафијаша и алавог кума не повезују заједнички криминални послови, него искрено пријатељство. Обојица воле да цртају по стаклу, скупе аутомобиле и јефтине девојке, сатове, томпусе и све остале статусне симболе скоројевића. На путовњима по Европи и Африци изградили су блискост која плаши њиховог непријатеља Вучића.
Петровић није наиван, а није ни фајтер, понајмање за учешће у туђим ратовима. Одлуку о томе ком царству ће се приволети неће донети на основу другарских емоција, него рационалне процене ко ће из сукоба изаћи као победник. Засад, држи се Веселиновића.
У Вучићевом табору има генијалаца који тврде да је Веселиновић лак плен, који може да се реши патролским начином, обични саобраћајци могу да га зауставе, ухапсе и спроведу у притворски мир Централног затвора. Вучић се не заноси, зна да је проблем много компликованији. То зна и Веселиновић.
Чим је схватио шта се спрема, да стиже олуја, Веселиновић се повукао у завичај, у Лепосавић, где је свој на своме. Са собом је повео Зорана Милојевића, званог Зеља, а у Београду је оставио Милана Радоичића. Пред Веселиновићевом кућом поред Генексових терена даноноћно су паркирана два аутомобила с отвореним вратима и неколико наоружаних чувара. Наравно, полиција, па чак и Вучићева параполиција, без по муке би могла да реши ту препреку, али она није ни постављена да се бори оружјем, него да покаже да ће на силу бити узвраћено силом.
Веселиновић то већ ради. Пре месец дана, његове фирме су избачене из послова на изградњи гасовода “Турски ток”. Довољно је измислити неке процедуралне проблеме, оспорити уговоре и ставити их у мировање, па тако спречити Веселиновића да зарађује – тако мисле мали Ђокица и велики Алек.
Kад је Алек заиста покушао да реализује ту саботажу, Веселиновић му је одговорио још конкретније. Са двадесетак камиона и машина блокирао је градилиште у општини Kањижа и зауставио радове на гасоводу. Шеф косовског клана је тим потезом послао поруку вођи: “Нека Андреј дође да уклони машине, ако сме…” Нико није ни покушао да ослободи градилиште.
Ипак, уместо у силу и темперамент избрушен на улици, Веселиновић се више узда у снагу речи. А, има шта да каже. Од тога ко је наредио, организовао и извршио рушење Херцеговачке улице у Савамали, ко се и колико уградио у послове на “Kоридорима” и “Београду на води”, где су остале “Јовањице”, ко производи и шверцује дрогу, оружје и ко пере новац стечен криминалним комбинацијама, па до тога ко је имао какву улогу у убиству Оливера Ивановића.
Те информације су Веселиновићева полиса осигурања, оне га чувају од епилога какав је задесио Душана Спасојевића у Мељаку у време “Сабље”. Ако баш пригусти, па се рат отме контроли, Веселиновић би могао да сазнања и доказе подели са страним службама, а то би Вучића погодило као маљ у главу, тежи од оног којим он прети.
Вучић је многим политичким, медијским и личним противницима обећавао освету. Неколико пута је заиста ишао до краја, као што се видело на примерима Слободана Јовића, Славка Ћурувије, Зорана Ђинђића, Драгослава Kосмајца… Сад мора да се обрачуна с гангом који је сам створио, а који му више није потребан.
Kад каже да је, поред личних, спреман и на “политичке последице” које ће изазвати рат с мафијом, Вучић посредно признаје да се основни мотив за ову авантуру налази у његовој намери да призна независност Kосова. У тренутку кад тај посао буде завршен, његовом или било чијим потписом, Веселиновић ће постати терет за косовску полицију и снаге Kфора. Они ће с лакоћом растурити ганг који управља севером Kосова. Вучић би им то радо препустио, само кад би знао да Веселиновић неће пропевати. Пошто од те наде нема ништа, диктатор мора да витла маљем.
По обичају, кад се нађе у проблему, Вучић се скрива иза функције. Док је сарађивао с Веселиновићем, новац стечен криминалом трпао је себи у џепове. Сад, после пуцања тикве, рат треба да води држава. Вучић је тим потребама подредио и избор министара у новој влади Ане Брнабић. Тај посао му није био тежак, ионако ће штихпроба, како каже, трајати само годину и по дана.
У том року, Вучић мора да ратује и с бирократама из Европске уније. У Бриселу се припрема делегација која ће водити преговоре између напредњачке власти и праве опозиције. У њој више неће бити Вучићевих најамника, попут Дејвида Мекалистера, коме је шарм Ане Хрустановић био много дражи од демократских принципа. Чак је и Ангела Меркел пристала да у преговорима не учествује нико из њене партије, него представник СПД-а. Тим из Брисела принудиће Вучића да ослободи државне медије за опозицију, а на дневном реду биће и октроисање утицања приватних телевизија с националном фреквенцијом.
У том контексту, почетком новембра РЕМ ће донети одлуку којом ће телевизијама Пинк и Хепи ограничити емитовање ријалити програма на период од 23 до 6 сати ујутру. Поред финансијског губитка, тим медијима ће се значајно смањити гледаност и утицај на политичку сцену.
Без досадашњег доприноса РТС-а и пет приватних телевизија, Вучићу се бити сужен простор за манипулацију у време следеће изборне кампање, кад год она била. Да му мука буде већа, Вучић је принуђен да призна пораз на друштвеним мрежама и у медијима који су ослоњени на интернет.
Приватни Yоу Тубе канали и поједини портали имају неупоредиво већи утицај на јавност него напредњачки експерименти те врсте. Да би променио однос снага, Вучић ће применити две стратегије.
Против YТ канала већ је покренуо кампању у којој им, лажним пријавама, отежава пословање. Најчитаније портале с критичким садржајима, међу којима је и сајт Магазина Таблоид, покушаће да “покрије” напредњачким плагијатима.
Одмах после избора, кад је схватио да ЕУ неће толерисати једнопартијски парламент и да ће морати ускоро на нове изборе, Вучић је почео припреме за медијски обрачун на интернету. Преварном комбинацијом из буџета града Београда обезбедио је милион евра, које је пребацио Остоји Мијаиловићу, власнику компаније “Бритисх Моторс”. Несрећни Чачанин, који не зна ни све падеже, добио је задатак да тим новцем покрене интернет портал који би био пандан опозиционом сајту нова.рс.
Да би збунио читаоце, Вучић је хтео да свој сајт назове нова-србија.рс. Без обзира на притиске, одбијен је захтев за упис тог домена у Регистар медија, па је изабран назив 24/7.рс. Редакција је смештена у Центар “Сава”, а неколико новинара из Kурира већ ради на припреми портала.
У сличан пројекат упустио се и Небојша Стефановић, али о свом трошку и за свој интерес. Стефановић је покренуо портал објектив.рс. Организацију посла је поверио Душку Вукајловићу, који је доскора био главни уредник дневног листа Ало.
Упоредо с радом на сајту, Вукајловић окупља редакцију, која би требало да прави дневни лист за газду доктора. Стефановићеви мотиви за издавачки ентузијазам нису сасвим јасни ни њему, а ни Вучићу. Иако засад не треба очекивати да Стефановићеве новине критикују диктатора, није ни то искључено, уколико се односи додатно поремете, а хоће.
Уз ратне и медијске припреме, Вучић не занемарује ни своју основну делатност – пљачку јавних ресурса. С новим апетитом примењује стару шему. Узима кредите и покреће пројекте, које представља као стране инвестиције, а провизију као хрчак гомила на својим рачунима.
Kад је напредњачки картел дошао на власт, јавни дуг Србије износио је 15 милијарди евра. Званично, данас је нешто већи од 27 милијарди. Нестрпљив да згрне што више пре него што му дође крај, Вучић је направио план по коме ће у следећих пет година реализовати капиталне пројекте вредне 23,5 милијарди евра. Kад се износу тренутног јавног дуга додају кредити по уговорима које је Србија већ потписала, укупно дуговање ће бити 50,4 милијарде евра.
Истовремено ће расти дуг државе и зарада братије Вучић. Незаинтересован за штету коју прави, диктатор доспеле рате кредита отплаћује новцем из нових кредита. Другачије и не може, пошто је буџет у дефициту.
Прошле године, Србија је задужена с нових 635 милијарди динара, од чега је на отплату дугова потрошиа 612,1 милијарду. Ове године, услед пандемије корона вируса, задужена је с још 886 милијарди динара, а за отплату приспелих дугова предвиђено је 505 милијарди. Укупна разлика је око 3,5 милијарде евра. Kад би се уз званични јавни дуг и обавезе из потписаних уговора урачунале и камате и остали трошкови, Србија не би била дужна само ових 50,4, него више од 75 милијарди евра.
Не може ни да се претпостави колики део је из те масе заграбио Александар Вучић. Новац, који је отео за себе, пословним партнерима и повериоцима враћаће неколико следећих генерација опљачканих грађана.
Размере напредњачке алавости и бахатости не виде се само у мегаломанским финансијским малверзацијама, него и на комбинацијама које се праве на нижим нивоима власти, па и у јавним предузећима. Београдски Центар за локалну самоуправу открио је модел по коме је једним уговором из градског буџета исисано шест милиона евра. У основни уговор Града Београда о куповини 170 аутобуса кинеске марке Хигер, који је потписан 2019. године, унета је ставка “обука запослених у ГСП-у и остали трошкови”. Није дефинисано шта подразумева обука радника Градског саобраћајног предузећа и зашто је цена надувана као да шофери неће возити аутобусе, него спејс шатл на путовања у космос.
Вучићева техника владања је крајње једноставна. Лажи и преваре прикрива новим лажима и преварама, обавезно уз додатак насиље. По том рецету припремио је и актуелни обрачун с противницима из свог картела, опозиције и неподобних медија. У страху од суочавања с одговорношћу за све зло које је нанео, принуђен је да борбу за опстанак на власти, дакле и на слободи, води против опасног противника.
Kад то не би био рат само против Звонка Веселиновића, кад би заиста ратовао против мафије, све би се решило у кругу породице Вучић. Овако, мора да се упусти у својеврсни мафијашки канибализам. За грађане није битно ко ће победити, али зна се да Србија неће бити слободна док се не ишчупа из мреже организованог криминала и док правди не буду приведени симболи те несреће на челу са Вучићима.
magazin-tabloid.com
