Србија неће са фашистима

Оптерећено хипотеком добровољног одрицања од КиМ, лажних диплома, идеолошких издаја, политичких манипулација, лажних ММФ реформи, продаје националних добара, подршке фашистичким диктатурама, преваре Руса на Јужном току – српско политичко подземље гура земљу у загрљај фашистима и неонацистима, стварајући предуслове за потпуно уништење и нестанак Србије.

Ко води Србију?

На безбједносном нивоу, ти наши политички скоројевићи сврставају српски слободарски народ међу вјечите агресоре, фашисте и нацисте. Ти наши скоројевићи гурају народ у тор његовом поробљивачу, посредно га супростављајући његовом истинском и историјском пријатељу – Русији. На међународном плану, а зарад интереса западног империјализма, ОНИ гурају „свој“ народ у сукоб са арапским и осталим муслиманским народима, са којима Србија није никад имала било какве неспоразуме. ОНИ неодговорно призивају рушилачку освету увријеђених по градовима Србије.

И готово најважније, зарад интереса капиталиста – домаћих и страних, ОНИ су осиромашили народне масе далеко испод границе физичке издржљивости, доводећи у питање и њихов биолошки опстанак. Јаким  безбједносним снагама, диктатура контролише социјалне немире, а геј параде обезбјеђује. Од 2000., стране обавјештајне службе су обавезан дио безбједносног колорита, чувајући актуелну власт, и с њом своје интересе у Србији.

Можда случајно, али почевши са обојеном револуцијом 2000., Србија је имала „несрећу“ да је воде политичари чији су преци (сигурно не својом кривицом) у претходним свјетским ратовима ратовали за интересе агресора, а против своје матице; мале, увијек и од истих непријатеља – Њемаца, нападане земље Србије. Недостатак патриотизма, или поистовјећивање жртве са злочинцем!? Или, због нечег трећег, ОНИ гурају српски народ под нож његовим вјековним кољачима?

Због дугогодишње швапске окупације, лако је могуће да неки од тих НЕКИХ политичара још у себи носе дубоко укоријењен поданички рефлекс, развијајући теорију по којој Срби морају промијенити свијест и научити да воле и буду пријатељи политике, која је само у два свјетска рата, рушећи цијелу Европу, побила 70 милиона људи, од тога преко 2 милиона припадника српског народа.

Друга група политичара су „кооперативци“, чији су преци некад, можда, ратовали за Србију. Они су под сталним теретом уцјена; једни, због наводне нарко активности; а други, због могућих оптужница за наводне злочине током претходног идеолошког мандата. Било како било, уцјењени новопечени српски „либерали“ су Западу једино битни.

На КиМ, ОНИ су већ успјешно завршили свој-туђи посао, препуштајући Србе и неалбанце ћудима вјековних непријатеља. Гурнули су им стране документе у руке. Плашећи их хапшењима, натјерали су их да гласају против себе, лишавајући их чак и права да буду Срби из Србије. Одричући се КиМ, отјерали су их из њихове вјековне родне груде. Тужно и замислити – неки тамо политички и сваки други скоројевићи, истјерају народ из његове рођене земље, остављајући га без државе и препуштајући га непријатељским хапшењима. Још тужније, углавном од 2000., то чине политичари којима је био једино град Београд и лични успјех на уму, долазећи у матицу из далеких западних врлети.

На сваком документу одрицања од КиМ, и осталим докуменатима штетним по Србију, налазе се само потписи поменуте групе политичара. Спремни су на све, само ради једног осмјеха западних ментора. Традиционално, све описано, било би у иоле нормалном друштву, и држави са имало суверенитета, једноставно названо – издаја. На питања: Гдје је граница људског стрпљења, гдје је црвена линија националног достојанства и колика је издржљивост пониженог народа, изгледа да још нема одговора? Народ апатично трпи или можда чека нека боља времена!?

Призори страдања из Првог рата: покољ код Лешнице и Горњег Добрића, битка на Церу, албанска голгота, пробој Солунског фронта; из Другог свјетског рата: козарачка епопеја, масовно стријељање у Крагујевацу и Краљеву, логор смрти у Јасеновцу и десетине других српских стратишта диљем Европе, требали би бити подсјетник тим незналицама историје српско-њемачке „љубави“. Традиционална улога антисрпских НВО, са Кандићком, Бисерком, Милићком и осталим на челу, потиснута је и постаје небитна, непотребна и заклоњена сјеном подаништва владајућих еврофанатика.

Укратко: Све што ОНИ чине је лажно и усмјерено је против интереса Србије и њеног народа. Како и на који начин „прођу“ на изборима? Бар је то свима јасно; свима онима који познају „либерално-демократску“ технику Запада, код учвршћивања својих марионета и атланских еврофанатика. Режимска милитантна медијска пропагандна машинерија, убија и замара народ својим уништавајућим реформама и обећањима да ће бити још горе, остављајући га без наде и присиљавајући да „добровољно и с пуно љубави постане равноправан“ члан заједнице под заштитом кукастог крста.

Куд воде Србију?

Свјетској јавности, Берлин уједињење Европе представља као најважнији корак у њеној историји. У стварности, то је само моћно оружје стратешких и финансијских империјалних интереса против малих држава и обичних људи; то је тврђава пред чијим зидинама дрежде хиљаде афричких и азијских избјеглица; то је војни полигон на којем се европске силе боре за доминацију; то је легло национализма и шовинизма; то је начин „тихог“ наоружавања; и коначно: Под вођством Њемачке, ЕУ је плодно тло за развој милитаризама, развоја метода уцјена, диктатура и наметања ултиматума и строгих мјера штедње. Исконски нацистичко-ауторитарни тип њемачког вођства је поново оживио.

За осам година, од избијања финансијске кризе 2008., ниједан од проблема који су и довели до ње, није ријешен. Управо супротно: милијарде евра су подјељене омиљеним банкама; централне банаке су дијелиле јефтин новац, плавећи нестабилно финансијско тржиште; плате су падале и даље падају; цијене се стално повећавају; посла је све мање, незапосленост расте, несигурност цвјета…

Међу осталим државама, Грчка, Шпанија, Португалија, Италија; Бугарску и Румунију да и не помињемо, су жртве драконских мјера штедње, наметнутих из Берлина. Као бумеранг, финансијски терет санације банака се вратио обичном радном свијету. Штрајкови широм простора ЕУ,  одавно нису догађај дана.

И Њемачка је захваћена социјалним тензијама, али то Берлин не признаје, позивајући на стрпљење узнемирени народ. У ЕУ, око 130 милиона је гладно. У задњих осам година, број сиромашне дјеце је порастао за 800 хиљада. Животни стандард се стрмоглавио. Службени подаци говоре да је незапослено 23% младих. Једна трећина незапослених не прима било какву социјалну помоћ.

У источној Европи, ситуација је неколико пута гора од оне прије рушења социјалистичких система. Мали број корумпираних и криминалних појединаца, захвалан је прикључењу ЕУ-и. Пензија да готово и нема, а социјална и медицинска помоћ је постала привилегија богатих појединаца. Ову кризу капитализма, неки аналитичари у шали називају – криза западног бандитизма. Очување заједничке валуте, за многе економске аналитичаре, немогућа је мисија.

Сукоби у руководству ЦБЕ (Централна банка Европе), најбоље рефлектују стварне сукобе националних елита. Штампање евра, и строге мјере штедње, њемачки је специјалитет и начин контроле моћи у тој једноумној заједници Европе. Од економске кризе из тридесетих прошлог вијека, која је довела да најкрвавијег сукоба у историји човјечанства, само је ова опаснија, тврде аналитичари. Негдје недавно прочитах да ова криза подсјећа на ону прије француске револуције, кад је Марија Антониета позивала Французе на стрпљење и да једу само кекс до неких бољих дана; дана, кад буде хљеба.

Оживљавање њемачког нацизма

Стотину година од почетка Првог, и 75 година од почетка Другог свјетског рата, западни империјалисти поново пријете човјечанству катастрофом. Догађаји у неколико задњих мјесеци око Украјине, потврђују овакву могућност. Западни империјалисти су отворили два фронта: један, против Русије; и други, на Средњем истоку. Демократија се само користи као маска за доминацију привилеговане мањине богатих западњака.

Нуклеарни напад на Русију, није више хипотетичка могућност, него реална опасност. Под командом Берлина, Запад је у фебруару организовао преврат у Кијеву, доводећи на власт наследнике некадашњих њемачких нацистичких савезника. Од кијевског пуча, Њемачка уз помоћ САД, интезивира сукоб са Русијом, поносећи се нацистичком прошлошћу.

Повод за санкције против Русије, био је акт рушења малезијског путничког авиона, диригован западном диригентском палицом. Већ у септембру, НАТО хитно сазива самит у Велсу, реогранизујући се према новом руском фронту. НАТО преузима контролу над дијелом вањске политике. У задњих 25 година, НАТО се углавном бавио бомбардовањем непослушних, као Југославије, Средњег истока, Авганистана, Сјеверне Африке, а послије самита у Велсу, концентрише моћне снаге према Русији.

Први пут, послије Другог свјетског рата, Њемачка јавно дефинише своју улогу као „њемачко вођство“ (Fuhrung). Антируска пропаганда у Њемачкој, слична је Гебелсовој из тридесетих прошлог вијека. Хитлер и нацизам оживљавају. Према неким изворима, тренутно има преко 10 хиљада регистрованих нациста у Њемачкој. У јеку украјинске кризе, њемачки историчар Јорг Баберовски подржава рехабилитацију, изјављујући за Шпигл да је „Хитлер био представник потискиване жеље за самопотврђивањем… што је службени Берлин занемаривао“. Данас је рехабилитација Хитлеровог лика и дјела у поодмаклој фази.

И универзитети узимају учешће у милитаризацији Њемачке. На универзитетима се критикују њемачки историчари који критикују нацизам, укључујући и критике упућене сада већ покојном Фрицу Фишеру. Министар вањских послова Њемачке, непосредно је руководио пучем фашиста у Кијеву, отворено се залажући за сукоб са Русијом. Док су Британци и Французи сматрали ЕУ механизмом контроле Њемачке моћи, Њемачка је на то гледала као средство за контролу Епропе, враћајући себи стару славу и моћ. Послије уједињења двије Њемачке, један министар је изјавио да „њемачка војна моћ мора бити сразмјерна њеној економској снази“.

Док је на Балкану буктао вјерски рат, бивши њемачки министар Кинкел је 1993. изјавио  да „с обзиром на нашу моћ и наше традиционалне везе са Европом, ми смо предодређени да имамо највише користи од уједињења Европе“, алудирајући на Словенију и Хрватску. Укратко, њемачка политика према кризи у Украјини, још једном показује да је њемачка политика опет на старом колосијеку: Кајзер-Хитлер. Напомена: Читајући, случајно сам наишао на једну анализу која опрезно умањује опасност од њемачког нацизма, описујући га као припрему за одбрану од социјалне револуције.

Савременици почетка распада Југославије, лако се могу присјетити напора Берлина и Беча на том послу. Први пут послије Другог свјетског рата, Њемци су отворено дигли свој глас: финансирајући фашисте у југословенским сепаратистичким републикама и светећи се Србима за своје поразе у два свјетска рата. Док су САД биле за условно „очување“ Југославије, Берлин се залагао за искључиво растурање „те варварске словенске државе“.

Мирним путем, прећи на либералну економију и слободно тржиште, дозволити странцима да преузму атрибуте државности, била је америчка „подршка очувању Југославије“. Нажалост, као компромис, Запад је примјенио оба модела – и амерички, и њемачки. У вријеме владавине Анте Марковића, Запад је лишио Југославију суверенитета; парчавајући је на мале државице, а затим је наметнуо њеним рушевинама систем слободног тржишта и пљачку. Амерички модел „мирног преласка на демократију“ – пљачку, уз помоћ „демократа“, примјењује се у Србији од 2000., па све до наших тешких дана.

Тренутно савезништво Њемачке и САД против Русије, оптерећено је унутрашњим сукобима и тензијама. Иако су Берлин и Вашингтон на заједничком задатку против Русије, они имају различите циљеве. Циљ Вашингтона је да онемогући јачање конкуренције на евроазијском широком простору. Распарчавање Русије на мање колоније је крајњи циљ Запада. Заједничка агресивност против Русије, формира западну границу, грудобран према Азији, који је на првом мјесту усмјерен против успона Кине.

Што се тиче стратегије њемачког империјализма на евроазијском простору, главни циљ је експлоатација источне и југоисточне Европе и Русије, користећи широк простор као извор јефтине енергије и радне снаге, као и огромно тржиште за своје производе. Њемачка „његује добре економске односе“ са Кином, што је у супротности са стратешким интересима САД. У источној Европи, у региону Црног мора, као и у Русији и Кини, интереси Њемачке су супростављени интересима САД. Начелно, међу империјалним силама Запада, постоји стално тињајуће трвење.

Њемачка је, уз помоћ САД, отворила и други фронт на Средњем истоку. Слично као и на руском фронту, Њемачка је првенствено заинтересована за јефтину енергију и огромно тржиште за своје производе. САД нису равнодушне на такве њемачке планове, па је дошло и до отвореног сукоба, међусобно се оптужујући за шпијунажу. Важно је истаћи, да све странке у њемачком парламенту подржавају јачање милитаризма и војног присуства, прво у Европи, а затим, преко НАТО-а, и свијету. Њемачко противљење изградњи гасовода Јужни ток, најбоље осликава њену одлучност да покаже свијету ко је газда у Европи. Је ли ту и крај њемачког ширења утицаја, будући догађаји ће показати?

Миленко Вишњић, ВасељенскаТВ