Србија никад слабија дочекује хаос који предстоји Европи!

Kатастрофална политика коју Вучићев режим води годинама уназад довела је до тога да Србија никад слабија дочекује велику кризу која наступа због дешавања око Украјине. Пре свега, у држави не постоје институције нити нормалан политички живот који би могао да амортизује реалне међународне притиске који ће наступити. Узмимо пример суседне државе Хрватске у којој постоји политички плурализам у којем премијер Пленковић и председник Милановић дају врло опречне изјаве о односима Русије и Украјине као и о томе да ли НАТО треба да се шири ка истоку. На тај начин се у великој мери скида притисак са државе и омогућава да хрватска предузећа наставе да сарађују са руским чак и у периоду санкција, док се истовремено не нарушавају односи са политичким западом. Уместо овакве ситуације, Србија има Вучића који попут биполарне личности сам даје изјаве за и против Русије, а уједно и за и против НАТО, закључује колумниста Магазина Таблоид Мирослав Паровић, председник Народног слободарског покрета

Мирослав Паровић

На овај начин као нација смо у опасности да буквално сви у свету почну да нас посматрају као крајње непоуздане чиниоце. Намерно кажем да ће Србија бити посматрана као непоуздана јер не смемо заборавити како је код Вучића државни печат и да нећемо баш лако моћи да кажемо како са њиме нисмо имали никаве везе, већ ћемо нажалост трпети све последице његових личних одлука за које нас нико није ништа питао.

Парадоксално, али чак ни његови гласачи нису подржавали највећи број одлука које је доносио већ су гласали за оно што су чули у бесомучној кампањи са свих медија, а добили дијаметрално супротно. Примера ради, гласачи су гласали за блиске и пријатељске односе са Белорусијом, а власт је тој држави увела санкције. У другом случају се гласало за одлучну борбу против криминала и корупције, а добијене су ослобађајуће пресуде за Мишковића, Kарића, Суботића, Kосмајца и остале. Србија је остала покрадена и ојађена, а нико за то није одговарао иако се већ десет година у медијима води прави рат против мафије и слуђује опљачкани народ.

Такође, Вучићев покушај имитирања Тита учинио нас је рањивима према свим глобалним актерима и потенцијално нас ставио у опасност да постанемо територија за прокси рат у којем би САД, Kина и Русија одмеравали своје снаге.

Србија је практично једина држава у Европи која је са Kином потписивала уговоре о кредитима који су гарантовани државном имовином као и фактичким статусом екстериторијалности за сваку кинеску компанију која код нас послује. То се најбоље видело на примеру изградње фабрике Линг Лонг у Зрењанину где су откривени радници из Вијетнама који су били у буквално робовском положају.

Званичне институције Републике Србије нису смеле нинакоји начин да реагују све док није дошло до побуне самих радника и њиховог пробоја из фабричког круга, након чега су збринути. Слично важи и за рудник бакра у Бору који се шири без дозвола и у којем се ископавају непознате количине бакра и злата које након тога преко луке у Сплиту бивају одвожене у Kину.

На тај начин грађани Србије бивају ускраћени за проценат који нам припада по уделу државе у рудницима као и за рудну ренту која се наплаћује од количине ископане руде. Истовремено на случају Рио Тинта види се да је позиција Вучићевог режима идентична и према западним компанијама па тако без обзира на побуну локалног становништва које је добило подршку највећег дела народа власт ипак не сме да одустане од рудника литијума у долини Јадра.

Уједно, руски утицај у српском сектору енергетике је доминатан и практично без Гаспрома наша држава не би могла да функционише имајући у виду да нам од те компаније зависи снабдевање земним гасом и у великој мери нафтом. Е сада, није тешко замислити ситуацију у којој западни чиниоци покрећу озбиљну кампању против НИС-а или у Бору. На тај начин би практично у трену био покренут прокси рат у којем би се одмериле снаге између ових глобалних играча на нашој територији. Оваква опасност ће нам као народу и држави висити над главом у читавом периоду глобалног престројавања и хладног рата који ће засигурно уследити.

Једини начин да се провучемо, а можда чак и да искористимо новонасталу ситуацију, је да се са концепта вође пређе на политички плурализам и институције преко којих ће се моћи одржавати политички и економски односи са свим сукобљеним странама, али наравно под битно промењеним условима те сарадње.

На крају, лоша економска и кадровска политика довели су до тога да Србија увози брашно, млеко, пасуљ, месо и друге основне животне намирнице, а имајући у виду да пољопривредници немају новца за адекватну обраду земље дефицит хране ће се наставити и у наредном периоду.

Постављам питање шта ће се десити ако се понови суша као што је то било прошле године? Одговор је да ће се десити глад јер неће бити довољно хране за становништво, а питање је хоће ли моћи и по којој цени да се увезе. Такође, стање сточног фонда је никад горе. Тренутно имамо најмање свиња, говеда и оваца у историји. Увознички лоби је годинама зарађивао на увозу млека у праху и меса сумњивог квалитета чиме су буквално убијени домаћи произвођачи, а велики екстра профит су узели људи из Вучићевог окружења.

Оно што се такође мора имати у виду да за разлику од деведесетих година када су сва пољопривредна газдинства била у власништву државе, сада су сва приватизована и не постоји могућност да држава наређује приватнику на који начин да води сопствену компанију.

Ево узмимо пример ПKБ-а којег је Вучић практично поклонио својим партнерима из Емирата. Интерес нових власника је да немају сточни фонд као и да највећи део земље користе за засад луцерке коју потом пелетирају и као такву одвозе у Емирате.

Дакле, раније је на земљишту ПKБ-а произвођена храна за велики сточни фонд преко којег се производило месо и млеко и тиме се чак и у ратним годинама обезбеђивала прехрамбена безбедност државе, а то сада више није случај. Свему овоме треба додати и катастрофално стање у електроенергетском систему у којем имамо велики мањак произведене електричне енергије тако да смо и ту принуђени на увоз по астрономским ценама које ће засигурно још додатно расти. Током раније кризе у ратовима деведесетих српски електроенергетски сиетм је био виталан са производним капацитетима старим десет до петнест година. Такав систем је могао да истрпи чак и бомбардовање 1999.

Међутим, нестручним вођењем и неулагањем ми смо дошли у ситуацију да наступи колапс читавог система након само једног снега који је пао у децембру. На овај начин се Србија од извозника електричне енергије претворила у великог увозника. Дакле у кризи која нам предстоји цена електричне енергије ће значајно расти и постојаће значајни дефицити на тржишту исто важи и за храну. До недавно смо као народ и држава ми били у стању да производимо значајне вишкове ових роба што би значило да бисмо озбиљно профитирали да смо тај тренд задржали.

Уместо тога, Вучић нас је довео у ситуацију да од ове наше беде и сиротиње још увозимо и тиме повећавамо дугове који су ионако превелики.

Александар Вучић је најодговорнији за велику опасност у којој се налазе народ и држава. Због тога је тренутно највећа грађанска и патриотска дужност супроставити се његовом новом покушају да буде „застава за окупљање” јер је познато да се народ у кризи махом окупља око носилаца власти пошто у нормалним околностима они симболизују јединство и суверенитет.

Уместо тога предстојеће изборе треба искористити за што масовнији излазак на биралишта и гласање против Вучића чиме ће се у изборној ноћи отворити реалне могућности за дестабилизацију и потом обарање овог штеточинског режима. У том погледу математика је јасна и егзактна па је самим тим и савезник. Да би имао више од педесет процената гласова у првом кругу на свака два гласача која изађу један мора бити његов. Стога је са једне стране важно пробудити апстинете, а њих је пуно имајући у виду да је један од циљева психолошко пропагандног рата који се води против народа то да се сви противници режима гурну у стање апатије и потпуне пасивности.

Истовремено, многи људи који су раније гласали за Вучића све више отварају очи и потребно им је дати пуно охрабрења да на изборе изађу и гласају против њега. Такав глас вреди два и рачуна се као гол у гостима. Треба рећи да овде говоримо о неких две стотине до три стотине хиљада људи које треба уверити да се вреди борити и да изласком на изборе и гласањем против Вучића (где је и прецртавање гласачког листића опција) отварају такви процеси који могу да врло брзо доведу до слома режима.

Без тог унутрашњег лома режима било какви позитивни процеси у друштву и држави нису могући. Дакле, потребно је имати један проактиван став и не наседати на пропагандне замке режима о томе да за оваквог Вучића не постоји алтернатива. Сасвим супротно, алтернатива је у активном отпору који се може направити кроз масовни излазак на изборе на којима би било јако тешко да се изврши таква крађа по којој би број оних који су подржали власт био већи од противника.

Са таквим резултатом, протест народа у изборној ноћи би имао потпуни смисао и то би био први прави политички протест против Вучића од када је он дошао на власт. Такође, треба имати у виду да се власт једино плаши политички јасно артикулисаног народа на улицама јер до сада су сви протести били више грађански и иницирани из невладиног сектора. Тај страх ће бити још већи пошто се и политичка ситуација у свету значајно променила након руске интервенције у Украјини. Све ово ствара предуслове да се на велика врата у свакодневни живот врати суверенитет грађанина и народ као кључан политички чинилац. Зато је сада битно подићи свест и улити наду да су позитивне промене и праведна транзиција након ове кризе могући. Са друге стране, Вучић ће додатно плашити људе нудећи себе као једино могуће решење и какву такву сигурност.