Јелена ГУСКОВА | 07.11.2012

Ових дана српска влада је обележила 100 дана свог рада. Уколико би се говорило о видљивим резултатима – министри најчешће говоре о два решена проблема: зауставили су банкрот државе и почели борбу са криминалом. Позиција је довољно јасно испољена још по једном питању: Србија никада неће престати да тежи за уласком у Европску унију. Сви остали проблеми чекају да се руководство земље јасно изрази. На пример – Косово. Мада су преговори с Приштином већ почели, а председник Т.Николић је изјавио да постоји разрађен план Београда и у вези са Косовом, и у вези са преговорима који се назиру – тај план није нико још видео. Председник упорно понавља да план представља државну тајну. Функционери, новинари и експерти настављају да гледају у длан шта се од њих може очекивати.

Питања међународних односа и позиција Србије, њени приоритети такође још увек нису за сада у центру пажње руководства земље. Западни новинари често Т.Николића називају руским штићеником. Када су ме у вези са тим питали у Београду ја сам увек одговарала да Русија, на жалост, никада није подржавала ни једног кандидата у Србији, а спремна је да сарађује са сваким министром и председником које изабере народ. Истина, Москва је говорила да претходна власт није увек била коректна према Русији, те се зато она сад нада да ће са новом политичком елитом Србије моћи да успостави стабилне пријатељске везе.

Главни став на путу грађења таквих односа требало је да буду посете Председника Србије Москви и Сочију, разговори министра одбране А.Вучића са Д.Рогозином, саопштење Москве о издвајању 1 милијарде долара за подршку српском буџету – уз 800 хиљада долара, које су већ одобрене српским железницама. Т. Николић је саопштио да је почела „нова ера у односима Србије и Русије“¹. У једном интервјуу он је изразио уверење да ће Србија постати мост између ЕУ и Русије, пошто је подвукао да са Москвом, која Београду никада није постављала никакве услове², има изузетне односе. Каква је перспектива за стабилност и чврстину таквих односа?

Да би се одговорило на то питање само се треба сетити да Западу не може да се допадне побољшање односа међу нашим двема земљама, јер је тај Запад читаве две деценије радио на његовом рушењу. Тако да су у Београду почели да се, посетама, смењују политичари из Европе и Америке.

Предлажемо да се не гата како ће се развијати односи између Београда и Москве, већ само да погледамо неколико чињеница које говоре саме по себи:

Србија је подржала санкције ЕУ против Ирана, мада је Русија била њихов жесток противник³,
Србија је у Генералној скупштини УН 8.августа гласала за резолуцију која је осудила режим сиријског председника Башара, мада су Русија и Кина гласале против те резолуције⁴,
Србија је на заседању ОЕБС-а осудила Русију због Пуси Рајот,
Т.Николић није могао да у току састанка са В.Путином потпише са руским партнерима Уговор о испорукама гаса, јер је министарка енергетике Зорана Михајловић, која је до тада више пута иступала против постављања Јужног тока кроз Србију, заменила документа завршне варијанте Уговора без знања Председника, покушавајући да из текста избрише „Југоросгаз“, који је један од учесника у пројекту⁵.
Затим, док Т.Николић на састанку са В.Путином у Сочију није потписао Уговор о стратешком партнерству са Русијом, министар одбране и први заменик премијера А.Вучић у Немачкој даје изјаву да је „Немачка – главни стратешки партнер Србије“⁶.

Наравно, свакако да постоји жеља да се оправда Председник који представља власт – хајде, де – није знао шта су саветници и министри чинили. Наравно, напредњаци су млада странка, немају довољно велики кадровски потенцијал, али то не би требало да правда саветнике који чине такве грешке.

Још један пример. Саветник Т.Николића, професор Оливер Антић, је шокирао и уздрмао јавност изјавом да би за Југославију било боље да је остала у пакту са Хитлером, него што се борила против фашизма⁷. И новинари су такође почели да мењају тон, неумешно се додворавајући власти. Појављују се чланци са називима „Руси газдују Србијом“⁸, о руским кредитима се подругљиво пише: „Кад нема кише – добар је и град“⁹. Такође, на пример, Д.Анђелковић у журналу „Печат“ пише: „ми, који смо одсечени НАТО кордоном и од ЕУ, и од Русије, на жалост,… нисмо у сфери… њених животних интереса“¹⁰ . И сам прави закључак: „Русија данас у нашем окружењу не представља најјачи војно-политички фактор“ , те предлаже да се преориентишемо на евро-атлански блок, све док и у њему не дође до распада, као некада у совјетском.

Руски политичари за сада не реагују никако на те чињенице. Али српске новинаре занима одговор на питање: „Да ли то српски политичари свесно саботирају сарадњу са Русијом или се заиста ради о дилетантима који њоме руководе?“¹¹

1 http://www.dnevnik.rs/politika/nikolic-i-putin-o-juznom-toku-i-kreditu-za-popunu-budzeta

2 http://www.fakti.org/serbian-point/nikolic-nezavisnost-kosova-neka-bude-uslov-za-ulazak-u-eu-a-ne-za-pregovore

3 http://www.telegraf.rs/vesti/politika/403370-zameramo-se-rusiji-srbija-uvela-sankcije-iranu

4 http://www.newsland.ru/news/detail/id/1012271/

5 http://www.nspm.rs/hronika/blic-nikolic-ljut-na-ministarku-energetike.html

6 http://www.politika.rs/rubrike/Politika/Najvise-pocasti-za-Vucica-u-Berlinu.sr.html

7 http://www.slobodnaevropa.org/content/nikolicev-savetnik-bolje-je-bilo-sa-hitlerom/24734203.html

8 http://srb.fondsk.ru/news/2012/09/07/druga-srbiia-i-rusofobiia.html

9 Исто

10 Анђелковић Д. Кавкаске паралеле // Печат. – Београд, 2012, бр. 240, с. 17.

11 http://facebookreporter.org/2012/11/01/%D1%82%D0%B0%D0%B1%D0%BB%D0%BE%D0%B8%D0%B4-D1%88%D0%BE%D0%BA%D0%B0%D0%BD%D1%82%D0%BD%D0%BE-%D0%BD%D0%B5%D0%BC%D0%B0-%D0%BD%D0%B8%D1%88%D1%82%D0%B0-%D0%BE%D0%B4-%D1%80%D1%83%D1%81%D0%BA%D0%B8%D1%85/

Фонд Стратешке Културе