Београд — Тек сваки 25. становник наше земље ради у производњи, што је обележје крајње сиромашних земаља.

Индустријска производња у Србији, упркос тренутним искорацима, одавно је на коленима. Тек сваки 25. становник наше земље ради у производњи, што је обележје сиромашних афричких земаља. Чињеница је да су двехиљадите биле године финалне девастације српске индустрије, која је почела још почетком деведесетих година прошлог века.

“Као последица свега, 2012. године смо имали само 287.000 запослених у производњи, на укупно 7,3 милиона становника, по чему смо у рангу Намибије, Боцване, Етиопије, Сао Томе и Принципа”, каже, за “Новости“, Драгољуб Рајић, председник Уније послодаваца Србије.

Транзиција у Србији је подбацила зато што није било квалитетног плана реиндустријализације, већ се рачунало да ће она сама по себи доћи са приватизацијом.

“Онда се десило да је приватизација имала много мањкавости, обиловала корупцијом и куповином фирми од стране сумњивих власника који нису имали стварну жељу да унапреде производњу”, додаје Рајић.

Онај део индустрије који је доласком страних инвеститора ипак преживео није био довољан да одржи приходе на нивоу целокупне српске економије, а други ресурси који могу бити основа индустријског развоја, а којима Србија располаже, нису стављени у функцију.

То су могућности за развој рециклажне индустрије, обновљивих извора енергије, већи развој индустрије органске хране, подизање капацитета Дунава као европске транспортне жиле-куцавице и друго.

Економиста Мирослав Здравковић указује да је број запослених у индустрији у Београду смањен од 1989. до 2012. године са 160.000 на 70.000 радника. У Београду има највише индустријских радника, четири пута више од другог по броју радника Новог Сада.

“Најбоље је прошао Нови Сад, у коме је број ‘само’ преполовљен, а од Београда, у коме је смањење 56,5 одсто, боље су прошли још и Сремски, Колубарски, Браничевски и Средњебанатски округ”, закључује Здравковић.

“Имамо седам општина које су повећале број индустријских радника, 18 општина које су смањиле број за 30 до 40 одсто, и у 116 општина које су више него преполовиле број радника”, објашњава он.

У синдикатима тврде да је радничка класа у Србији нестала деведесетих година. Погрешне политике су довеле до санкција, ратова и потпуног урушавања наше индустрије.

“Све до 2000. године, али и касније, фабрике су имале социјалну, а не економску функцију”, наглашава Ранка Савић, председница Асоцијације слободних и независних синдиката АСНС.

“Држава субвенцијама одржава привидно фабрике у животу и на тај начин купује социјални мир. Почетком 2001. године долази до приватизације, која представља завршни ударац у уништењу радничке класе”, оцењује она.

Потпуно погрешне приватизације не доводе до ревитализације фабрика, него до њиховог уништења.

“Некада успешне фабрике данас су само зграде са машинама које једино могу ићи у старо гвожђе. Радници из таквих фабрика имају знање и вештине од пре 20 година. И док земље ЕУ улажу огромна средства у економију знања, дотле наши некадашњи гиганти преживљавају захваљујући субвенцијама државе”, тврди Савићева.

“Пре десет година у земљама ЕУ у индустрији је било потребно 60 одсто неквалификованих и полуквалификованих радника. Данас је у том истом сектору 60 одсто људи са факултетом. Ако свему додамо и друге проблеме са којима се Србија суочава, а пре свега несигурност инвестиција, лошу инфраструктуру, светску економску кризу – уопште не чуди зашто данас имамо радничку класу само у траговима”, каже Ранка Савић.

У Београду су пострадали некадашњи гиганти, јер је држава пре првих покушаја приватизације требало да изврши њихово реструктурирање, а тек онда да пронађе нове власнике или стратешке партнере.

Како то није урађено, а будући да је у србији присутан висок ниво корупције, озбиљни инвеститори нису хтели да преузму фабрике које су имале огромне дугове, нефункционалне и застареле погоне и значајан вишак запослених.

Новости