СРБИЈА ПРЕД ПРИВРЕДНИМ И ФИНАНСИЈСКИМ КОЛАПСОМ, ЧЕКАЈУ НАС НЕМИРИ (1)

Са неминовном ескалацијом економске кризе, јачаће и друштвена криза, а она ће додатно појачавати економску кризу

УВОД Европу, односно огромну већину земаља тог континента запљуснуо је тзв. нови, други талас економске кризе чије је трајање крајње неизвесно. Самим тим сада је немогуће сагледати све његове негативне последице, али је јасно да су оне већ и сада и да ће и у наредним годинама бити врло непријатне. Због тога је за сваког макро економисту, па и мене, заиста велики изазов да се упусти у анализу ефекта те кризе. 

У овом раду ће се прво укратко указати на ефекте светске финансијске, односно економске кризе на Србију у периоду 2008-2010. Затим ће показати да је економска криза у Србији током 2011. године знатно појачана, али да то није последица тзв. другог таласа светске економске кризе, а посебно дужничке кризе низа земаља у еврозони, већ пре свега унутрашњих фактора. И на крају рада истаћи ће се разлози због чега Србији прети реална опасност да у 2012. или 2013. години доживи привредни и финансијски колапс и шта би требало предузети да његов интензитет буде што мањи. 

1. КАКО ЈЕ СРБИЈА ПРЕБРОДИЛА ПРВИ ТАЛАС СВЕТСКЕ ЕКОНОМСКЕ КРИЗЕ? Када је у јесен 2008. год. финансијска криза (како се она тада квалификовала) захватила САД и када се прелила у В. Британију, Ирску, Португал, Исланд, а у мањој мери и у низ других европских земаља, два потпредседника Владе, магистри економских наука, задужени за проблематику привреде су изјавили да та криза неће захватити Србију, јер ће је САД брзо превазићи, и да ће наша држава имати чак и користи јер ће се неки потенцијални инвеститори преоријентисати са подручја тих земаља – на Србију (Привредни преглед 3-5. 2008). Десетак дана након тих њихових прича, у реферату за саветовање које је организовало Научно друштво са Академијом економских наука и Економски факултет у Београду доказивао сам да су они тада били изгубљени у простору и времену и да ће та, како се називала, финансијска криза погодити Србију по основу пада извоза, смањења тзв. страних директних инвестиција, смањења дознака и штедних улога у банкама у Србији и по низу других, али мање важних основа (Ковачевић, 2007, стр. 43-45). На општу, па и на моју жалост, показало се да су мој „дефетизам“ и моја „катастрофичност“ били оправдани. Пошто сам о негативним последицама светске економске кризе на финансијско-економске односе Србије са иностранством детаљније писао у бројним радовима, [1] у овом раду ћу указати само на неке од њих, мада треба одмах истаћи да су на велики низ негативних показатеља велики, па чак и већи допринос имали домаћи фактори. 

У 2009. г. по званичној статистици БДП је смањен за 3,5%, а има основа за тврдњу да је он смањен за преко 6%. У истој години индустријска производња је смањена за 12,6%, извоз робе и услуга је смањен за 2,5%, вредност изведених радова у грађевинству смањена је за 19,9%, обим услуга у саобраћају смањен је за 14,9%, реални промет у трговини на мало смањен је за 15,0%, извоз робе је смањен за 20%, инвестиције у фиксне фондове су смањене за 19,3%, стране директне инвестиције су смањене за 25%, а број званично запослених лица је смањен за 110 хиљада лица, а још више оних који су раније радили у „сивој зони“, а стопа незапослености се повећала са 14,4% на 16,9% и тд. 

Званичници, али и низ академских економиста су крајем 2008. и током 2009. све наведене недаће Србије објашњавали само ескалацијом светске економске кризе, што је било потпуно неоправдано. Уз то, они су истицали да је Србија боље прошла у тој кризи него маса других земаља Европе, а посебно земаља у транзицији. Званичници су, уз то, истицали да је то последица предузетих правих мера економске политике. Те изјаве, по правилу, нису имале основу. Прво, није јасно за колико је смањен БДП у 2009.г. Ако је смањен за 3,5% (што је званична цифра), он је, заиста био мањи него у многим европским земљама. Међутим, то није последица „мудре“ политике и мера економске политике већ стицаја околности. Прво, у формирању укупног БДП Србије учешће сектора пољопривреде и прехрамбене индустрије је знатно веће него у већини земаља Европе, као што су Чешка, Словачка, Словенија и сл., а физички обим пољопривредне производње у Србији је у 2008. г. повећан за чак 8,5% и у 2009. г. за нових 1%, што је резултирало високом расту БДП у том сектору као и у сектору прехрамбене индустрије, а то је делимично допринело амортизовању пада БДП у другим секторима. Тај раст је омогућио и раст извоза и суфицита у размени пољопривредно-прехрамбених производа са иностранством. Друго, квалитативни однос извоза робе и услуга према БДП у Србији знатно је мањи (испод 30%) него у великој већини земаља Европе и земаља у транзицији и када је обим светске трговине у 2009. г. смањен за 10,7% а њена вредност преко 20%, исто процентуално смањење извоза знатно је више утицало на смањење БДП у тим земљама него што је био случај у Србији. Уз то, у структури индустријског извоза Србије знатно је мање учешће БДП, а знатно веће учешће страних компоненти него у већини развијенијих земаља, па смањење извоза и по том основу мање је негативно деловало на БДП Србије него што је био случај у тим земљама. 

И на крају, Србија остварује врло висок ниво дознака радника запослених у иностранству. По процени стручне службе ММФ, износ дознака у Србију је у 2009. години био за 132 милиона, или за 2,3% мањи него 2008. г. али је и поред тога био врло висок – чак пет милијарди и 406 милиона долара (ИМФ, 2010). Квалитативни однос износа дознака и БДП (и то „надуваног“) у тој години достигао је чак 12,6%, што је знатно више него у низу земља Европе. 

Све у свему, смањење БДП у 2009. год. од 3,5% (а могуће и 6%) није, пре свега, последица светске економске кризе – већ у највећем делу унутрашњих фактора. Све земље су више или мање осетиле негативне последие светске економске кризе али су неке, које су чак биле знатно више погођене том кризом од Србије, у 2009. и 2010. години поправиле своје позиције на ранг листи конкурентности Светског економског форума, док је Србија осетно погоршала своје место на тој листи. Наведимо да је Србија на ранг листи земаља по конкурентности, која се појавила почетком септембра 2008. године, била на 85 (од 133 земље) на следећој пала је на 93 (од 139 земаља), а на листи која се појавила у септембру 2010.г. она је била тек на 96 месту. Или, на ранг листама 103 фактора конкурентности које продукује овај Форум, Србија је у 2010. години и код 77 била слабије а у 83 боље пласирана него на одговарајућим ранг листама из 2008. године. Све то говори да се низ врло непријатних показатеља везаних за негативне привредно-финансијске перформансе привреде Србије у 2009. г. не могу уопште, или се само делимично могу објашњавати светском економском кризом из тог периода. Неки од њих се чак ни најмање не могу објашњавати том кризом, већ унутрашњим факторима чије се дејство из године у годину појачавало, о чему ће касније бити више речи. 

Када се говори о институционалним и мерама девизне политике које су прихваћене током 2009. године, и које Влада истиче као своје успехе који су, наводно, знатно ублажиле негативне ефекте светске финансијске кризе на Србију, требало би се задржати на следећем: а) Бечкој иницијативи, стенд баy Споразуму са ММФ и одлуци да држава уместо дотадашњих 3.000 евра, гарантује за сваки штедни улог до 50.000 евра (у динарској противвредности).  

Захваљујући Бечкој иницијативи којом је обезбеђена сарадња међународних финансијских институција (ММФ, ЕБРД, Европске инвестиционе банке) и европских институција (Европска комисија и Европска централна банка – као посматрача, централне банке земаља у којима су седиште међународних банкарских група, централне банке, регионални и фискални органи земаља централне и југоисточне Европе у којима су афилијације страних банака, као и највеће западно-европске, међународне банкарске групе које послују у региону), банке у Србији, гледано у целини успешно су пребродиле први талас светске финансијске и економске кризе (НБС 2009, и Гњатовић 2011). У складу са обавезама које преузела на координационом састанку Бечке иницијативе, НБС је усвојила низ одлука које су успешно реализоване, па је и то допринело стабилности банкарског сектора у Србији, првенствено захваљујући чињеници да стране банке нису повукле из Србије (као ни из Мађарске, Летоније, Румуније и БиХ). Стручњаци ЕБРД сматрају да је успех Бечке иницијативе последица чињенице да банке из само четири земље ЕУ имају монополске позиције на банкарском тржишту наведених пет земаља Југоисточне и Централне Европе (Гњатовић 2011, стр.154). 

Станд бy аранжман са ММФ којим је Србији била обезбеђена могућност, да у случају потреба, повуче чак 2,9 милијарду евра, имао је низ позитивних ефеката, пре свега, психолошке природе, како у сектору страних банака у Србији, тако и у сектору становништва, а посебно када је био у питању кредитни рејтинг земље. Уз то, представници ММФ су вршили позитиван утицај при доношењу мера економске и фискалне политике и у извесној мери су смањиле популизам Владе и њено неодговорно егоистично понашање којим су се постизали краткорочни ефекти, али је то имало врло непријатне дугорочне економске последице. Међутим, станд бy аранжман са ММФ, омогућио је НБС да настави са енормном продајом девиза на девизном тржишту – у 2009. г. чак око 2,4 милијарде евра – у циљу сузбијања „прекомерних девизних флуктуација валутног курса“, а те паре су завршиле у џеповима нето увозника, домаћих и страних шпекуланата, а привреда од тога није имала користи, а нето извозници су, због одржавања још увек прецењене вредности динара, имали и директне финансијске штете. Уз све то, спољни дуг земље се, уз иначе висок ниво, по основу тог аранжмана додатно повећао за милијарду и 528 милиона евра. 

На крају, одлука да држава гарантује за сваки девизни улог на штедњи до 50.000 евра (у динарској противредности) имала је позитивне ефекте на девизне штедише, па је нагло, упаничено, подизање девизних улога крајем 2008. и почетком 2009. г. било замењено враћањем тих и нових улога на девизну штедњу, тако да се она у 2009. г. повећала са 4,775 милијарду евра (крајем 2008. г.) на 6,014 крајем 2009. и на 7,106 милијарди евра крајем 2010. г. Међутим, мора се имати у виду да је том гаранцијом држава постала потенцијални дужник за, врло вероватно, сав износ те штедње, што у случају западања неке од банака, у несолвентности, она мора сервисирати неке обавезе по основу нове девизне штедње. Том мером, држава Србија је постала потенцијални девизни дужник за преко 7,5 милијарди евра. 

Због свих ових мера и раста оптимизма у Европи када су биле у питању економске перспективе, званичници и низ академских економиста крајем 2009. и почетком 2010. г. све чешће испољавају веру да Србија излази из економске „рецесије“. 

Када је Републички завод за статистику објавио да је, након пет узастопних кварталних смањења, бруто домаћи производ (БДП) у другом кварталу 2010. год. врло скроман повећан од 1% и када је извоз робе и услуга имао врло висок раст и када је оптимизам у Европи нагло растао, званичне институције, званичници и маса академских економиста су у хору истицали да је Србија изашла из „рецесије“. Неки од њих су тврдили да је она изашла из екононске кризе и у складу са тим почели су да обећавају светлу перспективу за наредну, а поготову за удаљеније године. Требало би много простора да се наведу сва обећања која су лансирана током друге половине 2009, а посебно у 2010. години, а пошто сам о њима врло критички говорио у низу радова, то сада нећу чинити, а навешћу само нека од оних које су кроз пројекције у Посткризном моделу економског раста и развоја Србије 2011-2020. дали „еминентни“, „најугледнији“, „најпознатији“ (како је говорио премијер др Мирко Цветковић) економисти Србије. Наведимо да се у предговору те „студије“ (како је аутори квалификују) истиче да „аутори сматрају да су пројекције до 2020. оптимистичке, али и реално оствариве“ [2]. У том раду се каже да компаративна анализа основних макроекономских показатеља са упоредивим земљама потврђује „да су квантитативни циљеви новог модела привредног раста и развоја Србије до 2020. реално постављени“ (стр. 80, подвукао МК). И као што је то било уобичајено и за време Јосипа Броза и Слободана Милошевића и у овом раду се за удаљеније године, кроз пројекције, индивидуално обећавају повољнија достигнућа. Наведимо најважније пројекције за прву „посткризну“ 2011. годину, а затим и за десетогодишњи период. 

По пројекцијама „најугледнијих“  економиста и „пројектаната“ у „основном сценарију“,  „реалне“ стопе раста за 2011. год. су износиле: 

а) за БДП 3,7% (а за 2012. г. 4,7%), 

б) за домаћу тражњу 2,3%, 

ц) за инвестиције 10,0%, 

д) негативан салдо текућег трансфера од 1,937 милијарди евра, 

е) за инфлацију 5,0%, 

ф) бруто домаћи производ у пољопривреди 2,5%, 

г) бруто домаћи производ индустрије 6,2%, 

х) бруто домаћи производ у сектору услуга 2,9%, у трговини 7,0%, а саобраћају 5,0%, 

и) број запослених требало да се, у односу на 2010.г., повећа за 30.000, а број незапослених смањи за 18.300 лица. 

Наравно да је, по наведеним пројекцијама, животни стандард становништва у целини требало да се у 2011. г. повећа. 

Најважније пројекције за цео период 2011-2020. г., по „основном сценарију“, биле су: 

• просечна стопа раста БДП износила би 5,8%, па би његова величина у 2020. достигла 52,7 милијарди евра или 7,5 хиљада евра по становнику, 

• просечна годишња стопа раста индустрије износила би 6,9%, 

• просечна годишња стопа раста пољопривреде износила би 3,4%, 

• просечна годишња стопа грађевинарства износила је чак 9,7%, 

• просечан годишњи раст услуга од 5,5%, 

• просечни годишњи раст фиксних инвестиција требало је да износи 9,7%, 

• циљна просечна годишња стопа раста извоза робе и услуга износи 13,5%, па би његова величина од 8,5 милијарди евра (у 2009. г.) у 2020. години достигла 34,2 милијарде, а његов однос према БДП би се повећао са 27,6% на чак 65%, 

• битно релативно смањење дефицита текућих трансакција у платном билансу са 7,1% (у 2010. г.) на само 3,3% БДП, у 2020. години, 

• кумулативан прилив тзв. страних директних инвестиција требало је да износи 22,7 милијарди евра, 

• бруто прилив дугорочних кредита за десет година требало је да износи чак 51,1 милијарду евра, 

• удео бруто домаће штедње у бруто инвестицијама би се повећао са око 14% (у 2009.г.) а 55% у 2015. а чак на 61% у 2020. години, 

• за десетогодишњи период пројектовано је отварање чак 428.000 нових радних места итд.,итд. 

У предговору те „студије“ истиче се да се у њој „на конзистентан начин показује како је могуће остварити просечан годишњи реални раст БДП од око 6%, повећање броја запослених за преко 400.000, пораст продуктивности која повећава међународну конкурентност српске привреде, удвостручење учешће извоза у БДП, постиже висока стопа раста инвестиција, реструктуирање привреде у правцу размењивих добара уз одржавање унутрашње и спољне равнотеће“ (стр.3). Истине ради, требало би навести да се напомиње „да се помоћу алтернативних сценарија, упозорава на опасност да се услед социјалних и политичких притисака прихвати „популистички“ модел који после кратког времена Србију уводи у још дубљу кризу“ (стр.3). Наведимо да је у једном од тих алтернативних сценарија за 2011. био пројектован раст БДП од 3,6% а за 2012. 3,9%, а за цео период просечна годишња стопа би износила 4,9% (стр.72). Ауторима ове „студије“ и пројекција мора се одати признање да су показали пуно маште при прихватању разних бројних предпоставки везаних за будуће економске и друштвене околности. Међутим, сваком обавештенијем истраживачу и познаваоцу економске и друштвене збиље у Србији, одмах је било јасно да су они, у моменту писања текстова укључених у „Модел“ били најблаже речено, изгубљени у простору и времену. Чак би се могло поставити питање њиховог професионалног, па и морала уопште. 

Када сам проучио текст и проучио пројекције дате у том „Моделу“ (који се појавио почетком септембра 2010. године) у једном ауторском тексту објављеном у дневном листу Политика написао сам да је већа вероватноћа да Србија 2019. године, а поготову 2022. године постане светски првак у фудбалу него да се остваре пројекције дате у „основном сценарију“. 

Међутим, само неколико месеци након појаве тог „Модела“, једна група пројектаната и аутора су у реферату припремљеном за децембарско саветовање економиста битно смањили свој оптимизам када су биле у питању перспективе привреде Србије, али је он, и поред тога, био изражен. Пошто ће аутори тог рада, врло вероватно детаљније говорити о ономе што су пројектовали и прогнозирали и о реалним, знатно скромнијим резултатима и узроцима тих сурових разлика, ја ћу само навести да је у том реферату речено следеће: „редукован је пројектовани раст БДП у 2011. на 3,1% са првобитних 3,7%, а за 2012. годину са 4,7% на 4,6%“ (стр.18).  

Захваљујући расту физичког обима светске трговине од чак 12,8% (у 2009. г. пад је износио 10,7%), расту увоза развијених земаља од 11,7%, расту цена примарних производа (израженим у доларима) од чак 26,3% (у 2009. г. остварен је пад од 15,7%), (ИМФ, 2011), извоз робе и услуга изражен у еврима из Србије је у 2010. години повећан за чак 21%, а извоз робе за чак 24%. И поред тога, индустријска производња је имала раст од само 2,5%, а БДП од само 1$. Већ и то, само по себи говори да се о изласку из економске кризе (или „рецесије“ како су говорили званичници) није могло говорити. 

За иоле обавештеног економисте, а посебно непристрасне академске економисте било је потпуно јасно да Србија у 2010. години није изашла из економске кризе, већ је та криза у тој години, у многим сегментима ескалирала. Довољно је само навести да се стопа незапослености повећала са 16,9% на 20,0%, да се неликвидност драстично погоршала, да су губици у привреди знатно повећани и да је Србија на ранг листи Светског економског форума пала за три места и да се нашла на тек 96 месту тј. била је за 11 места слабије пласирана него 2008. године. 

Уз све то, платни биланс је био негативан и достигао је 929 милиона евра, док је у 2009. год. Био позитиван и износио је чак две милијарде и 365 милиона евра. Јавни дуг је повећан за 35,8% и достигао је чак 1282 милијарди динара, а његов однос према БДП је званично повећан са 34,8% (у 2009.г.) на чак 42,9%. Инфлација је износила чак 10,3% (у 2009. г. Је износила 6,6%. Увоз капиталних производа, изражен у еврима, смањен је за 8% и итд. 

Да Србија није у 2010. години изашла из економске (и друштвене) кризе и да је по многим показатељима била у још већој кризи показују упоредни подаци о њеним местима на 110 ранг листи разних фактора и елемената привредних и друштвених перформанси које је публиковао Светски економски форум. По подацима тог Форума, који су публиковани почетком септембра текуће године, Србија је у 2010. години била на чак 70 ранг листи слабије пласирана, а на 34 је поправила своју позицију, а на 6 је остала на истим местима на којима се налазила у 2009. години. И што је посебно непријатно сазнање које се стиче из ових ранг листа – јесте чињеница да је Србија у 2010. години била код огромне већине фактора и елемената конкурентности знатно слабије пласирана него што је била 2008. године, што показују подаци у табели број 1. 

Табела број 1 

Места Србије на ранг листама разних области друштвеног живота и фактора конкурентости у периоду 2008-2011. године 

Извор: Тхе Глобал Цомпетитивенесс Репорт (за 2008/2009, за 2009/2010, за 2010/2011. и за 2011/2012) 
Када је Републички завод за статистику објавио да је БДП у првом кварталу 2011.г. у односу на исти квартал 2010. године повећан за 3,7% и да вредност робног извоза бележи врло висок раст, званичници и неки од аутора „Модела“ настављају причу да је Србија изашла из „рецесије“, па чак и из економске кризе. Наведимо само да је премијер др Мирко Цветковић средином маја изјавио да се „Србија налази у посткризном периоду и успеће да ове године оствари раст БДП од 3,0% и да се остварује благ пораст запослених“. Уз то, он је тада нагласио да је позитивно што се привредни раст све више базира на производњи размењивих добара и што извоз у прошлој и у првом тромесечју расте по стопама већим од 25% (Пресс, 18. В 2011., стр.6). 

На општу жалост, уместо позитивног преокрета, Србија се током 2011. године сусреће са све драматичнијом економском и друштвеном кризом. Наведимо, по нашем мишљењу, најважније показатеље све дубље економске кризе у Србији. 

• Раст БДП је из квартала у квартал бивао све мањи, а у трећем је остварен раст од само 0,7%. 

• У првих девет месеци остварен је раст од 2,4%, а у целој 2011. години биће остварен раст од само око 1,5%, а могуће и мања од тога. Уз то, требало би нагласити да је Републички завод за статистику каснијим обрачуном утврдио да је БДП у 2010. г. био мањи од његове величине од које су пошли разни пројектанти, тј. да је статистичка основа тим новим обрачуном смањена, па би евентуални раст од 1,5%, био још нижи да је остала основа коју су они користили, а могуће да раста у текућој години не би ни било. 

• У првих десет месеци раст индустријске производње износи само 2,0%, а врло је непријатна чињеница да она бележи негативне стопе раста од маја, и врло је вероватно да ће тај тренд бити настављен и у преостала два месеца, па ће стопа раста за целу годину бити још нижа. 

• Уместо пројектована стопа раста пољопривреде од 3,4%, вероватно је да је физички обим њене производње у овој години мањи него 2010. године 

• Интензивирањем завршетка моста „Газела“, моста преко ?де, „Бешка“ а делом и Коридора 10, грађевинарство је у првих девет месеци забележило раст од 7,0%, али је то остварено на екстремно ниској основи. 

• Захваљујући оствареном расту спољнотрговинске размене и грађевинарства, БДП у сектору саобраћаја повећан је за 3,1%, а врло је вероватно да ће за целу годину он бити још скромнији. 

• Због знатног повећања броја незапослених лица у последња три месеца прошле и у првих девет месеци текуће године и драстичног пада животног стандарда њихових породица, пада реалног стандарда пензионера, реалног, а у маси случајева и номиналног смањења плата, уз истовремени раст потрошачких цена, дошло је до пада промета у трговини на мало у првих девет месеци у текућим за 6,7%, а у сталним ценама за чак 16,9%. 

• С обзиром на чињеницу да је за период 2011-2020. г. у „Моделу“ пројектовано 428.000 нових радних места, тј. просечно годишње нешто мање од 43.000, било је нормално очекивати да ће и у првој „посткризној“ години бити заустављен раст незапослених лица, и да ће бити остварен осетан раст запослених. Нажалост, број незапослених се систематски повећава и крајем септембра је износио 742,576 хиљада што је за 3% више од броја из септембра 2010. год. и вероватно је да ће у целој 2011. год. тај број даље расти, па ће се на крају ове године укупан број приближити бројки од чак 800.000, а стопа незапослених достићи готово 23%. Додајмо да је крајем октобра број лица који траже посао достигао чак 817.000, а да је само у том месецу око 70.000 лица, по свим основама, прекинуло радни однос, па је стопа регистроване незапослености достигла огромних 27,2%. 

• За 2011. годину пројектована је инфлација од само 5%, а вероватно је да ће бити око 10%. 

• И поред осетног смањења броја запослених лица, у првих 9. месеци текуће године реалне плате су смањене за 0,9%. У истом периоду, пензије су реално смањене за 5,2%. 

• У „Моделу“ се истиче императив смањења количника спољнотрговинског дефицита и дефицита текућих трансакција са иностранством и БДП, а врло је вероватно да ће они, уз коректан обрачун, бити осетно увећани. 

Јачање економске кризе у првој „посткризној“ 2011. години испољава се и код других показатеља, а наведимо само неке од њих: 

• У првих девет месеци број основаних привредних друштава био је за 1.100 мањи, а број новорегистрованих предузетника за чак 3.600 мањи него у истом периоду прошле године. 

• У првих девет месеци из регистра је брисано готово двоструко више привредних субјеката него у истом периоду прошле године. 

• Неликвидност у привреди стално расте и достигла је драматичне размере, па је, поред огромне незапослености, то постао највећи проблем Србије. 

• Из године у годину губици у привреди се динамично повећавају, па су до краја 2010. г. достигли 1.300 милијарди динара, а сигурно је да ће до краја текуће године они бити додатно осетно повећани. 

• Индекс просечне вредности акција најбољих предузећа у Србији „Белекс 15“ и „Белекслине“ бележили су током првих десет месеци тенденцију даљег пада, па су на крају октобра били за 16,27, односно за 17,25% нижи пре годину дана, тј. били су на најнижем нивоу од јула 2009. године. 

• По најновијој ранг листи Светског економског форума, објављеној почетком септембра, Србија се по конкурентности налази тек на 95 месту тј. била је за само једно место боље пласирана него прошле године, али да су на тим листама биле исте земље, она би и прошле године била на истом месту на коме је била у 2011. години. 

На тој ранг листи Србија је сада за 10 места ниже пласирана него пре три године. Садашње место на тој ранг листи је у огромном нескладу са прокламованим, наводно остваривим циљем, који је 2009. г. изнео председник Националног савета за конкурентност (Б. Ђелић), да се Србија са тадашњег 93 места за две године нађе на чак 70 месту. По најновијој ранг листи по конкурентности испред Србије се налазе и Барбадос (42 место), Индонезија (46), Шри Ланка (52), Црна Гора (60), Руанда (70), Јордан (71), па чак и Албанија (78), Македонија (79), Тринидад и Тобаго (81) и Намибија (83). 

• На најновијој ранг листи Светске банке Србија је по условима пословања (објављеној средином октобра) у односу на прошлу годину, пала за четири места и нашла се на 92 месту (од 183 земље), а испред ње су биле и Албанија, Хрватска, Румунија, а посебно Црна Гора (на 56 месту) и Македонија (чак на 22 месту). 

На најновијој Форбсовој ранг листи по условима за пословање, у односу на прошлу годину Србија је пала за чак 12 места и нашла се на 93 месту (од 134 земље), а испред ње је чак и Босна и Херцеговина. 

• Дефицит у размени робе и услуга са иностранством, изражен у еврима, у првих девет месеци је повећан за 3,9%, а дефицит текућих трансакција такође је повећан за 10,6%. 

• Из године у годину буџетски дефицит динамично расте и по последњој ревизији он би у текућој години требало да износи 142 милијарде динара, тј. 4,5% бруто домаћег производа. И што посебно забрињава јесте чињеница да је више од половине буџетских прихода остварено задуживањем по основу, потпуно неадекватно назване, „продаје“ државних записа у динарима или у страној валути. Уз све то, велики део доспелих обавеза државе по основу тих „продаја“ није било могуће сервисирати, што је врло непријатно, поготову ако се зна да су Законом о буџету донетим крајем 2010.г. неизмирене обавезе по истом основу из те године, пренете за крај 2012. године. Додајмо да је, по једном потпуно поузданом обрачуну, Србија само у првих девет месеци текуће године, по основу „проаје“ државних записа остварила динарски приход од чак преко 400 милијарди динара и око милијарду долара, тј. све скупа око 4,8 милијарда евра. 

• Према подацима Министарства за финансије, укупни јавни приходи за период јануар-септембар су реално били за 4,2%, приходи од пореза на додатну вредност за 5,4% мањи него у истом периоду прошле године, док су приходи од осталих облика пореза на добит чак и номинално смањени (за 6,3%), а реално су смањени за чак 13,4%. 

• Због свега претходно наведеног, јавни дуг Србије, по званичним подацима, достигао је крајем септембра 14,7 милијарди евра и био је за 2,5 милијарди већи него крајем 2010. г., а чак за 5,9 милијарди евра већи него крајем 2008. године. 

Квантитативни однос јавног дуга и БДП врло се динамично повећава и званично је до краја септембра готово достигао законски максимум од 45%, а сигурно је да би коректнија рачуница показала да је он знатно изнад те величине. Наиме, у тој рачуници узима се БДП у текућим ценама који је, због високе инфлације, енормно „надуван“. С друге стране, највећи део јавног дуга (преко 80%) је у страним валутама и оне се, у циљу његовог изражавања у динарима, множи са нереално ниским валутним курсом страних валута изражених у динарима, па се његова величина тако знатно смањује. Дакле, величина БДП, која се при овој рачуници, налази испод разломачке црте је вештачки енормно повећана, а величина јавног дуга, који се налази изнад разломачке црте, осетно смањена, па се по оба та основа њихов квантитативни однос драстично смањује и тако систематски злоупотребљава. Уз све то, при обрачуну тог јавног дуга не укључуује се спољни дуг Народне банке Србије према ММФ од милијарду и 586 милиона евра, као и њен унутрашњи дуг, настао по основу „продатих“ хартија од вредности од готово 100 милијарди динара, односно око милијарду евра. 

Са исцрпљивањем средстава у буџету намењених за субвенциониране зајмове, у првих девет месеци кредитне активности банака, је осетно смањена у односу на исти период прошле, а поготову у односу на крај прошле године, што има и имаће директне и индиректне негативне последице по привредни раст. 

• Додајмо да се динамично повећава број предузећа и радњи који западају у доцњу сервисирања својих дугова, па је проценат проблематичних, боље рећи ненаплативих кредита реалног сектора прешао 22%. 

• Као један од важних показатеља све веће кризе реалног сектора привреде, а посебно пољопривреде, јесте чињеница да се већ неколико година остварује негативан рекорд површина засејаних под пшеницом. Наиме, у јесен 2010. године засејано је најмање површина под овим житом – само 480.000 хектара. Ове године, конкретније до 17. 11. засејано је 464.000 хектара, а у оптималном року само нешто више од 300.000 хектара. Међутим, због неповољних временских услова (суше у земљишту), врло великих финансијских проблема са којима се произвођачи сусрећу, поскупљења сетве у неоптималном року, немотивисаности све старије сеоске популације и врло велике кризе села, врло је вероватно да је ове године под пшеницом засејано мање површине него што је било у 2010. год. 

• И поред промене методологије обрачуна спољног дуга која је резултирала у његовом нето смањењу око 319 милиона евра, он је наставио, истина успорен раст, па је крајем октобра достигао готово 25 милијарде евра, тј. био је за готово 4 милијарди већи него крајем 2008. г., а БДП у 2011. години ће реално бити још увек мањи него што је био пре три године. И што посебно забрињава јесте чињеница да се квантитативни однос годишњих ануитета по основу сервисирања спољног дуга, и те „надуване“ величине БДП систематски повећава, па је у 2010. години достигао чак 11,8%, у првом кварталу текуће године чак 14,6%, а у другом је смањен али је још увек био врло висок – 11,2% у трећем је износио чак 12,0% и у периоду јануар-септембар, он је износио 12,45%, па је извесно да ће за целу годину бити већи него 2010. године. Ако се зна да је величина БДП и у овом случају знатно „надувана“, а величина износа годишњих ануитета исплаћених по основу сервисирања спољног дуга, изражена у динарима, осетно потцењена, јасно је да су те застрашујуће величине реално још знатно веће. Уз то, ако се има у виду да је БДП у 2010. години повећан за само 1%, и да ће у текућој години бити повећан за 1,5%, произилази да је у прошлој години апсолутни износ прираста БДП био готово 12 пута мањи од износа исплаћених ануитета по основу спољног дуга. У текућој години апсолутни износ прираста БДП биће врло вероватно бар осам пута мањи од износа исплаћених ануитета по основу тог дуга. И поново морамо нагласити да је и у овим рачуницама величина БДП „надувана“, а величина ануитета, због подцењене, нереалне вредности страних валута изражених у динарима – подцењена. Другим речима, реалне величине квантитативног односа годишњих ануитета исплаћених по основу сервисирања спољног дуга и БДП производа у стварности га још знатно неповољније него што их статистика Народне банке Србије приказује, а државне институције игноришу. 

• Девизни издаци по основу отплате спољног дуга у периоду јануар-септембар су достигли чак 2,95 милијарди евра, а његов однос према извозу робе и услуга достигао је готово 35%, а толерантна граница је 25%. 

Наведене цифре јасно говоре да се Србије де фацто налази у озбиљној дужничкој кризи. Проблем врло озбиљне дужничке кризе постојећа Влада решава тако што се додатно задужи у још већем износу него што су годишњи износи отплата спољног дуга. Средином септембра текуће године званичници, посебно премијер, су са великим одушевљењем и поносом обавестили јавност о успешној „продаји“ државних хартија од вредности у износу од милијарду долара. Преведено на обичан, здраворазумски језик то значи да се Србија задужила у иностранству у том износу који треба исплати након десет година, а у том периоду сваке године треба исплатити износ камате од 72,5 милиона долара. Другим речима, у периоду од наредних десет година по основу ове „успешне продаје“ Србија мора исплатити милијарду и 725 милиона долара. Тој цифри би требало додати и трошкове провизије страним саветницима и посредницима чији је износ за ширу јавност остао „пословна тајна“. Готово у исто време потпредседник Владе Б. Ђелић обавештава јавност да ће Светска банка Србији брзо уплатити 200 милиона долара и да ће половина та сума бити употребљена за покривање буџетског мањка. Уз све то, у истом месецу јавност је обавештена да је ММФ одобрио нови споразум из предострожности са Србијом којим је обезбеђен кредит од милијарду и 100 милиона евра који ће се, у наредних 18 месеци искористити, али само у случају већих девизних проблема земље. Све у свему, званичници, Влада и НБС су чињеницу да су за само један месец обезбедили преко 2,6 милијарди долара нових спољних кредита – прогласили великим успехом. Због тога али и због чињенице да је постојећи спољни дуг врло висок, поставља се питање морала званичника да се са таквом неподношљивом лакоћом додатно задужују земљу и будуће генерације. 

Све јача економска криза има за последицу јачање друштвене кризе у целини, а посебно у неким областима и сегментима друштвеног живота. С друге стране, јачање кризе у низу области друштвеног живота, директно и индиректно појачава економску кризу, што значи да се ове две кризе међусобно поспешују. Друштвена криза у Србији испољава се преко: кризе идентитета земље (посебно због неизвесног статуса Косова и Метохије), парламентарне кризе, кризе Владе, кризе вредносног система, кризе морала (од Парламента до Српске православне цркве), кризе поверења, кризе демократије, демографске и кризе људског капитала, уставне кризе, кризе правног система и извршења одлука Уставног суда и судова уопште, кризе образовања, кризе науке и научно-истраживачког рада, кризе здравства, кризе локалне самоурпаве, кризе села, кризе читавих региона, кризе породице и брака, кризе писаних медија, еколошке криза, кризе Српске православне цркве, кризе уметности а посебно кризе идеје какав друштвени и привредни систем усвојити и у будућности развијати. 

Као један врло важан показатељ друштвене кризе који итекако директно и индиректно утиче на привреду и финансије земље јесте корупција. У извештају о конкурентности за 2010. год. Светски економски форум је корупцију у Србији ставио на прво место међу ограничавајућим факторима за одвијање бизниса (WЕФ 2010, п. 294). У 2010. години Србија је по тзв. перцепцији корупције делила 78-84 место, а по најновијем извештају из новембра текуће године она 86-90 места (од 183 земље), а њен тзв. индекс корупције је погоршан са 3,5 на 3,3. Неповољнији индекс корупције у односу на Србију у нашем окружењу имају само БиХ (91) и Албанија (95), а суседне земље су знатно боље пласиране: Мађарска на 54, Хрватска 66-67, Македонија 69 и Румунија на 75 месту. И, наравно, да та сазнања морају имати непријатне последице по мотивисаност потенцијалних инвеститора да улажу у Србију. 

Званичници Србије, Влада и низ академских економиста истичу да су све економске невоље у Србије испољене током првих десет месеци ове године – последица светске економске кризе и екстерних ограничења. 

Када се говори о екстерним ограничењима и њиховим утицајем на привреду Србије у првих девет месеци они, без икакве сумње, нису имали веће негативно дејство. У широј стручној, а посебно политичкој јавности пренаглашава се негативан утицај ниже стопе раста физичког обима светске трговине робе и услуга – са 12,8% (у 2010.г.) на око 7,5% у 2011. год. [3]. Такође се пренаглашава утицај смањења стопе раста увоза робе и услуга развијених земаља – са 11,7% на 5,9% респективно [4]. И на крају, пренаглашава се утицај споријег раста извоза код низа производа и пад цена на светском тржишту (на пример, пољопривредних производа и производа црне и обојене металургије. Међутим, при тим тврдњама заборавља се да се ти негативни трендови и елементи почели испољавати тек од средине или још прецизније у трећем кварталу текуће године. Уз то, требало би нагласити да ће, по процени стручних служби ММФ цене примарних производа у целој 2011. години у просеку бити за чак 21,2% на вишем нивоу него што су биле у 2010. год, што је свакој земљи у чијој структури извоза доминирају ти производи – као што је случај са Србијом – а приори омогућавао висок раст вредности извоза производа ових сектора, а тиме и вредности укупног робног извоза. И као последица високог раста цена примарних производа на светском тржишту, према обрачуну стручне службе Републичког завода за статистику, јединичне вредности извоза производа ниже фазе обраде, тј. примарних производа, изражених у доларима, у првих девет месеци била је за 14,5% виша него у истом периоду прошле године, што је највећим делом омогућило раст јединичне вредности целокупног робног извоза од 10,6%. 

Ако се све наведено има у виду, јасно је да се светском економском кризом, кризом земаља еврозоне, па ни дужничком кризом се не може објашњавати смањење робног извоза из месеца у месец (сем јуна) од априла па закључно са септембром. 

Нема никаквог спора да је током септембра и октобра врло скромна стопа раста робног извоза (у односу на исте месеце претходне године) последица јачања економске кризе у еврозони. И поред тога, вредност робног извоза у периоду јануар-септембар изражена у еврима, била је за 19,2%, а изражена у доларима за чак 28,1% већа него у истом периоду 2010. године. Додајмо да је у том периоду робни извоз из Србије, изражен у доларима у развијене земље био повећан за чак 26,1%. И на крају наведимо да је робни извоз из Србије, изражен у доларима, у Италију повећан за 28%, а у Грчку за 20%. 

Затварањем једне од високих пећи у УС стелл-Сербиа у Смедереву и успоравањем увоза у еврозони, и у неким другим земљама, уз друге фактора унутрашње природе имали су за последицу да је робни извоз у октобру, изражен у еврима, био за само 6,3%, а обрачунат у доларима за само 4,8% већи него у истом месецу претходне године. То је имало за последицу умањење стопе раста робног извоза у периоду И-X 2011. г. израженог у еврима на 17,5%, а израженог у доларима на 25,3 [5]. То је ипак врло висок раст, па се успоравањем раста и ниво робног извоза не могу објашњавати негативне стопе рата индустријске производње које се из месеца у месец (сем јуна) бележе од маја до октобра. Динамиком и нивоом извоза у првих девет месеци не може се објашњавати драстично успоравање раста БДП у прва три квартала. Наиме, према обрачуну стручне службе РЗС, раст БДП у првом кварталу износио је 3,7%, у другом 2,4%, а у трећем само 0,7%. Уопште се не би изнендио да дефинитиван обрачун покаже да у трећем кварталу није било раста већ пада БДП. Такође сам убеђен да ће дефинитиван обрачун показати да је у четвртом кварталу забележити смањење БДП у односу на ниво из истог квартала прошле, као и у односу на претходни квартал. 

Нема спора да условима економске кризе у великом делу света, а посебно у развијеним земљама и са успоравањем раста светске трговине долази до успоравања раста светске трговине комерцијалних услуга и да се а приори могло очекивати да ће све то морало неповољно одразити на извоз услуга из Србије. Међутим, извоз услуга из Србије, изражен у еврима, у првих девет месеци износио је две милијарде и 167 милиона и био је за 13,5% већи него у истом периоду 2010. године. Или, обрачунато у доларима, извоз услуга из Србије у првих девет месеци износио је три милијарде и 56 милиона и био је за 22,2% већи него у истом периоду прошле године. И на крају, напоменимо да је у првих девет месеци у размени услуга са иностранством остварен чак и мали суфицит док је у истом периоду прошле године остварен, истина мали, дефицит. Све у свему, у суштини солидни резултати у размени услуга у целини са иностранством су, срећом, у великом нескладу са генералним тврдњама да светска криза, а посебно криза у еврозони негативно утиче на привредне и спољнотрговинске перформансе Србије. 

Због свега непријатног што се дешавало у Европи, велике неизвесности, боље рећи великог песимизма становништва у већини европских земаља из којих највише долази страних туриста, могле су се очекивати неповољне последице на туризам у Србији. Међутим, захваљујући чињеници да је раст привредне активности у развијеним земљама у Европи (из којих највише долази туриста) у првој половини године био знатно виши него у трећем кварталу и да је у прогнозама ММФ, Светске банке, Европске банке за обнову и развој и низа националних истраживачких институција, све до почетка септембра било знатно више оптимизма када су били у питању будући раст БДП, запослености, животног стандарда и туризмом у Европи је у прва три квартала забележио врло солидне резултате. То важи и за Србију. Наиме, према подацима Туристичке организације Србије, у првих девет месеци број страних туриста који су посетили Србију био је за 5,2% већи него у истом периоду 2010. године. И због тога је број ноћења страних туриста био је за 6,9% већи него у истом периоду претходне године. И као последица тога, према подацима Народне банке Србије, девизни прилив од туризма, изражен у еврима, у првих девет месеци текуће године износио је 501 милион и био је за 17,6% већи него у истом периоду прошле године. Изражен у доларима, он је износио 737 милиона и био је за чак 27% већи него у првих девет месеци претходне године. 

Нешто спорији раст извоза услуга од извоза робе имао је за последицу нешто нижи, али ипак још увек висок раст извоза робе и услуга него у случају раста извоза робе. Наиме, у првих девет месеци извоз робе и услуга, изражен у еврима, био је за 17,7%, а изражен у доларима за чак 26,7% већи него у истом периоду 2010. године. Када се анализирају узроци знатног успоравања динамике раста извоза, требало би нагласити да је то великим делом последица нове прецењене вредности динара у односу на корпу валута (евра и долара). Наиме, у првих девет месеци, према обрачуну стручне службе НБС, од краја 2010. па до краја септембра текуће године динар је реално апрецирао за чак 9%, што се морало негативно одразити на мотивисаност извозника да више извозе, јер би то, у условима високе инфлације у земљи, за многе извознике, значило извоз уз губитке. 

На крају, када се говори о узроцима успоравања раста извоза, не би требало занемарити и утицај догађања на северу Косова, ефекте суше у другој половини године, па и битно смањење могућности испорука неких производа преко Дунава и Саве. 

Са ескалацијом економске и дужничке кризе у многим развијеним земљама, посебно Европе није, срећом битније погодила девизни прилив Србије по основу врло важне статистичке ставке “текући трансфери” у којима су најважније дознаке наших грађана запослених у иностранству. Наиме, у првих девет месеци 2011. год., ставка „текући трансфери“, изражена у еврима била је за 3,7%, а обрачунате у доларима, за 12,7% већа него у истом периоду 2010. год. Позитивни салдо текућих трансфера, изражен у еврима, износио је чак 2,27 милијарди евра и био је за 1,7% већи него у истом периоду 2010. год. Тај салдо, обрачунат у доларима, достигао је 3,22 милијарде и био за 10,7% већи него у првих девет месеци 2010. године. Додајмо да су дознаке изражене у еврима у истом периоду повећане за око 2%, а обрачунато у доларима за нешто преко 12%. Врло је вероватно да је раст дознака био осетно већи него што статистика приказује, али становници који их остварују или добијају из иностранства, због смањења вредности страних валута изражених у динарима, већи део, него што је био случај у истом периоду 2010.г., не уплаћују на своје рачуне у банкама, а поготову их мање мењају за динаре у банкама. 

Јачање економске и дужничке кризе у врло великом броју земаља није се негативно одразило на тзв. стране директне инвестиције и тзв. портфолио инвестиције. Напротив, оне су, стицајем околности у првих девет месеци знатно повећане. Наиме, у првих девет месеци тзв. стране директне инвестиције у Србији, изражене у еврима, су достигле у нето износу милијарду и 227 милиона и биле су за чак 106% веће него у истом периоду прошле године. Обрачунате у доларима, њихов збирни нето износ је достигао милијарду и 746 милиона и био је за чак 119% већи него у истом периоду прошле године. Чак су и стране директне инвестиције из Италије у првих девет месеци знатно су веће него у целој прошлој години. Наиме, према подацима НБС у целој прошлој години стране директне инвестиције из Италије су износиле само нешто преко 42 милиона евра, а у текућој години оне ће по основу улагања “Фиата”, “Бенетона” и низа других улагања бити вишеструко веће. 

И тзв. портфолио инвестиције у првих девет месеци су биле знатно веће него у истом периоду прошле године. Наиме, њихов нето износ изражен у еврима, достигао је милијарду и 637 милиона док је у истом периоду прошле године износио само 77 милиона. Или, обрачунато у доларима, одговарајуће величине су износиле две милијарде и 248 милиона, односно само 112 милиона респективно. 

На крају, ако се зна да је износ спољног дуга на крају октобра текуће године био нешто већи него крајем 2010, а поготову крајем октобра те године следи закључак да девизни салдо по основу сервисирања спољног дуга и новог задуживања није негативно утицао на укупну девизну ситуацију Србије. 

И оно што је најбитније јесте чињеница да је укупан девизни биланс Србије у првих девет месеци био неупоредиво повољнији него што је био у истом периоду прошле године. Наиме, у првих девет месеци позитиван салдо свих девизних трансакција Србије са иностранством износдио је чак милијарду и 278 милиона евра, а изражено у доларима чак милијарду и 761 милиона. Тај салдо је неупоредиво повољнији него што је био у истом периоду прошле године када је забележен негативан салдо од чак милијарду евра, односно милијарду и 262 милиона долара (НБС, 2011). 

Због свега наведеног био је могућ и раст девизних резерви које су на крају септембра текуће године износиле 11,358 милијарди евра, тј. биле су за 2,358 милијарди веће него што су биле крајем 2010. године. 

Ако бисмо све претходно наведене податке везане за економско-финансијске односе са иностранством Србије са иностранством дали на увид солидном страном макроекономисти (који не би знао о којој се земљи ради) са молбом да одговори на питања у каквом се екстерном окружењу та земља налази и шта се о њеним привредним перформансама може предпоставити, врло је вероватно да би одговори били: а) екстерно окружење није лоше, а вероватно је повољније него што је било претходне године, б) привредне перформансе су солидне и боље него што су биле прошле године, ц) ако су се евентуално екстерни услови погоршали, остварени резултати у сфери економско-финансијских односа са иностранством говоре да су њена макроекономска политика и њена привреда у 2011. години биле врло успешне. 

И, наравно да би био јако изненађен када би му се презентирала маса показатеља који говоре да се та земља, тј. Србија налази у још дубљој економској и друштвеној кризи него што је била у прошлој години. 

Основни узроци све драматичнијег стања у привреди Србије нису, дакле, последица тзв. другог таласа економске кризе у свету, односно дужничке кризе у еврозони. И поред тога што сам безброј пута у последњих десет година истицао, и сада морам поновити да су основни узроци све веће економске кризе у Србији су: 

1. Погрешан концепт реформи који је прихваћен и углавном доследно спровођен, а он се испољава преко прихваћеног потпуно дефектног концепта приватизације, претеране и нагле либерализације увоза. 

2. Веома изражен раст реалне вредности динара у периоду од почетка 2001. па закључно са почетком септембра 2008. г. и, током првих осам месеци 2011. године. То је, уз наглу и претерану либерализацију увоза, имало за последицу ескалацију тзв. холандске болести привреде Србије. 

3. Држава и њене институције су оно што су морале да раде – често радиле лоше и погрешно, а много што шта што су морале да раде – нису радиле. 

4. На многим важним местима од председника владе, министра, гувернера НБС и сл. налазиле су се и још увек се налазе стручно некомпонентне, а по много чему другом проблематичне личности од којих се а приори нису могли очекивати високе перформансе. 

5. Србија је, због све веће економске кризе али и због много чега другог, западала у све већу друштвену кризу која је такође све више доприносила ескалацији економске кризе. 

И, наравно, у условима све веће економске кризе која је последица све израженије „холандске болести“ која је захватила привреду Србије, екстерни шокови, као што су финансијска, економска или дужничка криза, додатно погоршава њено стање. Због свега тога, али и због врло високе вероватноће да ће се економска и дужничка криза у земљама еврозоне и земљама нашег окружења у идућој години знатно погоршати и перспективе за 2012. и 2013. годину су врло тмурне. 

Уз све то, нема спора да ће одлагање добијања статуса кандидата за чланство у ЕУ и неизвесности када ће тај статус Србија добити имати низ негативних финансијских последица. 
(Наставиће се) 

Први део реферата за научно саветовање „Привреда Србије у другом таласу кризе – изгледи за 2012“, које је у суботу 17. новембра организовало Научно друштво економиста Србије, Академија економских наука и Економски факултет у Београду 
Балканмагазин