СРБИЈА ПРЕД ПРИВРЕДНИМ И ФИНАНСИЈСКИМ КОЛАПСОМ, ЧЕКАЈУ НАС НЕМИРИ (2)

Са неминовном ескалацијом економске кризе, јачаће и друштвена криза, а она ће додатно појачавати економску кризу

2. СРБИЈА ПРЕД ПРИВРЕДНИМ И ФИНАНСИЈСКИМ КОЛАПСОМ Крајње је непријатна чињеница да Србија у 2012. години улази са низом негативних трендова, што све скупа врло вероватно води ка привредном и финансијском колапсу у 2012. или 2013. години.

У условима све веће економске кризе и друштвена криза ће у 2012. години знатно добити у интензитету поготову пре и после парламентарних избора

Због свега претходно наведеног, изгледа као нестваран сан све оно што се обећава и пројектује у најновијем раду који је урађен под окриљем Светске банке Пут ка напредку. У њему се наводе два могућа сценарија раста и развоја привреде до 2020. године. По првом сценарију привреда Србије имала би просечну годишњу стопу раста БДП од чак више од, веровали или не, 6%, а он „подразумева спровођење значајних структурних промена које би довеле до знатно повећања продуктивности и конкурентности“. По том сценарију „БДП по становнику би се до краја текуће деценије дуплирао и приближио би се просеку карактеристичним за високоразвијене земље“. У том очаравајућем „сценарију“ извоз робе и услуга би растао по просечној годишњој стопи од 16%. Аутори овог Извештаја наводе нека ограничења за тако динамичан раст, као што су незадовољавајући ниво знања и вештина радне снаге, учинак енергетског сектора, недовољно коришћење земљишта, препреке у спољној трговини и сл. У том раду се истиче да у случају да се не обаве нужне структурне реформе, просечна годишња стопа раста би износила само 3,5%.

Консултант Светске банке Петер Миовић  и економиста у тој Банци, Лазар Шестовић, на презентацији извештаја Пут ка напретку, су истакли да су главни извозни потенцијали Србије, који су недовољно искоришћени, индустрија и пољопривреда или још конкретније – примарна пољопривредна производња, прехрамбена индустрија, металопрерађивачка, аутомобилска, хемијска, фармацеутска и текстилна индустрија (Политика, 10. XИИ 2011., стр. 10).

Као што се види, аутори овог рада су још већи оптимисти него што су пре нешто више од годину дана били „еминентни“, „најбољи“, „најугледнији“  економисти Србије када су продуковали Посткризни модел економског раста и развоја Србије 2011-2020. То је врло чудно ако се зна да су аутори тог „Модела“ врло брзо изгубили тадашњи оптимизам, па се он сада уопште не испољава. Напротив, постали су чак и песимисти. Овај екстремни оптимизам аутора „Пута у рај“ је запањујући ако се зна у каквој се кризи налазе развијене земље, земље еврозоне, земље у окружењу, евро, а посебно у каквој се економској, дужничкој и друштвеној кризи налази Србија. Они потпуно игноришу чињеницу да је Србија у нови век ушла са врло ниском статистичком основом када је у питању БДП и да је, уз врло висок ниво страних средстава, у периоду претходних једанаест година остварила просечну стопу раста од око само 4%. И тај врло скроман раст је остварен када су, у првих осам година, светска привреда и светска трговина врло динамично расле, а такав раст до 2020. г. спада у научну фантастику. Аутори тог „пута у рај“ су изгледа преспавали последње три године када раста БДП у Србији није било, па је његов ниво у 2011. и још увек нижи него што је био 2008. г. Они занемарују процене међународних финансијских и домаћих институција да ће у идућој години раст БДП Србије бити врло скроман, а врло је вероватно да га неће ни бити. Иако нисам био у могућности да добијем и проучим овај очаравајући рад, за мене нема дилеме – аутори овог рада су изгубљени у простору и времену.

Када се појавио Посткризни модел економског раста и развоја Србије 2011-2020. г. у ауторском тексту за Политику сам, као што сам напоменуо, написао да је већа вероватноћа да Србија постане светски првак у фудбалу 2018, а поготову 2022. г. него да се оствари све оно што је пројектовано у тзв. основном сценарију.

Тај текст сам завршио (али то уредник рубрике „Погледи“, уз моју сагласност, није објавио) констатацијом да је већа вероватноћа да ће Србија, уз помоћ Руске Федерације, до 2020. године послати у васиону брод са својом посадом – него да се остваре пројекције дате у основном сценарију. И сада, са још већим уверењем, исто то могу рећи за пројекције дате у основном сценарију датом у раду Пут ка напредку. Наравно, као што сам и прошле године истицао, бићу неизмерно срећан ако стварност демантује мој „песимизам“ или „дефетизам“.

Крајње је време да се из стања лепог сна или фатаморгане вратимо у нашу сурову стварност и сурову непосредну будућност која нас чека у 2012. години (што је тема овог саветовања). Кренимо од реалног сектора, или још конкретније од пољопривреде, односно јесење сетве, а пре свега сетве пшенице.

Према подацима, Жито Војводина, (публикованим 17. XИ 2011. г.) под пшеницом је засејано само 464.500 хектара, што је, нажалост, негативан историјски рекорд. С обзиром на чињеницу да су од тада до 15. XИИ услови за сетву били врло повољни, могуће је да је засејемо још двадесетак хиљада хектара, али је и поред тога, врло вероватно да ће укупна површина засејана пшеницом ове јесени бити најмања од када се статистика води. Уз то, у оптималном року је засејано само око 300.000 хектара, што је такође историјски негативан рекорд. Због тешких финансијских проблема произвођача, врло велики део сетве није обављен квалитетним сортним семеном већ пшеницом „са тавана“, а употреба ђубрива била је врло скромна – вероватно никад скромнија. И што је посебно непријатно јесте чињеница да огроман проценат засејане пшенице после оптималног рока није никао и ако после ове кише и никне, могуће брзе сувомразице би имале тешке последице. И на крају, постоје само теоријске шансе да временски услови за пшеницу у првој половини идуће године буду тако повољни као што су били у текућој години, па су они омогућили пораст њене производње од чак 28%. Због свега тога може се десити да Србија буде принуђена да ограничи или потпуно обустави извоз пшенице, па да чак постане и нето увозник, што би имале девизне али и друге негативне последице. [6]

Индустријска производња од маја бележи негативне стопе раста, што је последица низа фактора, као што су осетан пад унутрашње тражње и немогућност веће продаје на домаћем тржишту, повећање увоза робе широке потрошње, а посебно повећања њене ценовне конкурентности као последица нове апрецијације динара, све веће неликвидности, скупих кредита, успоравања раста извоза, повећање штедње потенцијалних купаца, због страха и неизвесне будућности и све већег неповерења у приче о могућем расту БДП у идућој години и сл.

Сада је врло извесно да ће огромна већина наведених фактора још више негативно деловати на тражњу и производњу индустријских производа. Врло је вероватно да ће куповна моћ  становништва и привредних организација у 2012. г. бити осетно смањена, што се мора негативно одразити на тражњу и производњу индустријских производа. Врло је вероватно да ће се број незапослених лица до краја 2011, а посебно током 2012. г. осетно повећати, што ће се, уз реалан пад плата и раст трошкова живота у текућој и врло вероватно и у 2012. г., морати врло неповољно одразити на куповине, па тиме и на индустријску производњу. Уз то, врло је вероватно, готово извесно да ће извоз индустријских производа у 2012. г. бити мањи него што ће бити у текућој години, што се такође мора врло неповољно одразити на индустријску, пре свега извозно оријентисану производњу.

Захваљујући релативно родној 2010. години, и врло повољним климатским условима у првој половини текуће године који су омогућили врло висок раст производње пшенице од чак 28% и још неких пролећних и летњих пољопривредних култура, као што су малине,али и врло високим ценама на светском тржишту, неких од њих, Србија је у првих десет месеци остварила раст извоза пољопривредно-прехрамбених производа од чак 31,3%, па је учешће тих производа достигло 22,3% укупног робног извоза. Према стручним службама Привредне коморе Србије, суфицит у размени ових производа са светом је достигао рекордан ниво од милијарду и 240 милиона долара, а покривеност увоза извозом је такође била рекордна – чак 230,8%. С обзиром да је суша озбиљно погодила кукуруз и друге културе чија се берба обавља у јесен и проблеме и стање у сетви пшенице и малу вероватноћу да ће временски услови у првој половини идуће године бити тако повољни као што су били у текућој – врло је мала вероватноћа да ће се ниво извоза ових производа у идућој години задржати на садашњем нивоу. Уз то, ако се оствари прогноза стручних служби ММФ да ће цене примарних производа (уместо овогодишњег раста од чак 21,2%) у 2012. г. бити смањене за 4,7%, то се мора негативно одразити на вредност, али и на обим извоза пољопривредно-прехрамбених производа. Уз све то, ако се задржи подцењена вредност страних валута и то ће, поред осталог, дестимулисати извоз ових производа.

Све у свему, због свега наведеног али и због вероватног пада тражње на светском тржишту, биће добро ако извоз пољопривредно-прехрамбених производа у 2012. остане на нивоу 2011. године. Због тога али и због врло вероватног пада домаће тражње, могућности повећања пољопривредне производње и прехрамбене индустрије су пре теоријске него практичне природе.

Беспарица, све већа неликвидност, гомилање све већих губитака све скупљи кредити такође ће се врло неповољно одразити на велики део индустријске производње.

Ако мере Владе и НБС буду наставиле да одржавају садашњу врло прецењену вредност динара, боље рећи подцењену вредност страних валута, то ће додатно дестимулисати робни извоз, у коме доминирају индустријски производи, а преко њега и индустријску производњу.

Ако се испуне прогнозе стручне службе ММФ да ће физички обим светске трговине у идућој години бити повећан за само 7,5% (у 2011, 12,8%), да ће цене индустријских производа бити повећане за само 1,1% (у 2011.г. процењени раст износи 7,0%), а цене примарних производа бити чак смањене за 4,7 (у 2011. процењен је њихов раст од чак 21,2%) – то ће додатно осетно смањити мотивисаност извозника како индустријских тако и пољопривредних производа, јер би евентуално повећање извоза, уз задржану подцењену вредност страних валута (изражених у динарима) доносило губитке, па ће и то негативно утицати на индустријску производњу.

Због високе задужености и све већег износа годишњих ануитета, у све неповољних услова за продају на домаћем и страном тржишту, врло високих камата при коришћењу евентуалних нових кредита – инвестирање уопште, а посебно у сектору индустрије у 2012. год. биће, врло вероватно, осетно смањено, што се мора неповољно одразити за производњу у тој, али и у наредним годинама.

Погоршање финансијске ситуације у врло великом броју индустријских предузећа и врло вероватног смањења извоза, многа од њих ће се сусретати са проблемима финансирања куповине увозних сировина и репродукционих материјала, а посебно опреме, што се мора негативно одразити на производњу.

Немогућност повећања плата запослених и њихова смањења, као и по том основу смањење мотивисаности за рад, такође се мора негативно одразити на индустрију, али и привреду у целини.

Када се говори о могућностима и перспективама извоза индустријских и пољопривредних производа у 2012. Години, требало би посебно истаћи могућност упадања Италије у озбиљну рецесију, што је, нажалост, врло вероватно, и то би директно и индиректно знатно погодило робни извоз, али и извоз услуга из Србије. Уз то, ако се не среди садашње врло неповољно стање на граници са Косовом, и то би имало за последицу смањење испорука производа на његово подручје.

Србија, односно садашња и будућа влада биће, због очекиваних огромних проблема везаних за обезбеђење нужног нивоа буџетских прихода и одржавање буџетског дефицита 4,5% БДП, принуђена да емитује врло висок ниво државних записа са врло високим каматним стопама, банке ће своје расположиве динаре пласирати у њих, што би се морало неповољно одразити на масу кредита у привреду, пре свега, у индустрију и пољопривреду па ће и то неповољно деловати на обим њихове производње у 2012. години.

Имајући у виду неоспорну извесност да ће проблеми буџета и буџетских прихода бити знатно појачани, врло је вероватно да ће сума субвенција пољопривреди и индустрији бити знатно смањена, што ће негативно утицати на индустријску и пољопривредну производњу у 2012. години.

Без обзира што је износ уговорених радова крајем септембра био на око 15% већи, него у истом месецу прошле године, и перспективе за раст грађевинарства у 2012. години су врло скромне. Ако и крене реконструкција железничке инфраструктуре, пруге Ваљево–Лозница, пруге Београд-Панчево и ако крене градња моста Земун-Борча, питање је колико ће домаћи грађевинари добити ту посла, јер су кредитори тих радова (Руска Федерација и Кина) наметнули услов да фирме из њихових земаља обаве највећи део послова. Имајући то у виду и чињеницу да су ове године завршени радови на два велика моста (Бешка, Газела) и да је у завршној фази мост на Ади, и да је мала вероватноћа да ће стамбена изградња у идућој години бити већа него у текућој години – може се десити да активност грађевинарства у 2012. г. буде чак и мања него у текућој години.

И сектор услуга, због свега онога што ће се дешавати у свету, у Европи, у еврозони, земљама у транзицији и земљама нашег окружења, пре може смањити него повећати своје активности у 2012. г. Због јачања интензитета дужничке кризе и вероватне рецесије и повећања броја назапослених у бројним земљама и све веће забринутости, па и панике код све већег броја становника, како у страним земљама тако и у Србији – могућности раста туристичког промета су пре теоријске него практичне природе.

Због свега претходно наведеног, али и због могућег и вероватног смањења спољнотрговинске активности и даљег пада животног стандарда становника Србије, обим активности и бруто домаћи производ у сектору саобраћаја вероватно ће у 2012. години бити смањен.

Већ и сама чињеница да се у 2012. годину улази са већим бројем незапослених, већим бројем пензионера, са нижим реалним платама и пензијама и са нижим стандардом већег дела становништва него што се ушло у 2011. г. говори у прилог да ће се наставити пад трговинског промета. Уз то, ако се оствари висока вероватноћа да ће се током 2012. г. повећати број незапослених и број пензионера (за око 30.000) и да ће плате и пензије реално бити додатно смањене – обим промета у трговини на мало ће се врло вероватно смањити. Уз то, ако се оствари пад пољопривреде, индустрије, грађевинарства и спољне трговине – биће смањен и промет на велико и спољнотрговински промет.

Имајући у виду све претходно наведено, ни активност банкарског сектора тешко да може остварити раст у 2012. години. Све то важи и када је у питању промет некретнина и низа осталих сектора услуга.

Све у свему, врло је висока вероватноћа да ће БДП у 2012. години бити осетно смањен. Србија се по великом низу показатеља и трендова на крају 2011. године налази у тежем положају него што је била крајем 2008, па ако је у 2009. год. забележила смањење БДП од 3,5% (а можда и 6%), поставља се питање како се може очекивати било какав раст у 2012. г. Или, ако је Србија у 2011. години, у знатно повољнијим екстерним и интерним условима, у условима када ју је светска економска криза и дужничка криза у низу земаља еврозоне само окрзнула, и то тек у последњем кварталу, а остварила је раст БДП од само 1,5% (а можда и мање од тога), крајња је, најблаже речено, храброст планирати било какав раст ако је јасно да ће екстерни и интерни услови за обављање привредне активности бити знатно неповољнији. Верујем да је Португал у мањој кризи од Србије и да неће имати такво погоршање интерних и екстерних услова за привредну активност као што ће бити случај са Србијом и да ће њему ЕУ више помагати него Србији. И поред свега тога најновије прогнозе говоре да ће БДП у тој земљи идуће године бити смањен за 3%. Због свега наведеног, план Владе, усаглашен са ММФ, да БДП у Србији у 2012. г. буде повећан за 1,5% пре је теоријска него практична могућност. По мом дубоком убеђењу Србија ће у 2012. години забележити смањење БДП и прети реална опасност да то смањење буде и значајно и да се конкурентност привреде додатно знатно смањи. У тим условима неликвидност привреде и степен њене унутрашње и спољне задужености ће достићи огромне размере и све ће већи број предузећа нестати са сцене, а многа преостала неће моћи да уредно сервисирају своје финансијске обавезе. Све у свему, привреда Србије се налази пред колапсом.

Колапс привреде било које земље је по правилу праћен и колапсом финансија. И та два колапса се међусобно поспешују. Ако се стање у привреди битно погорша, као што ће врло вероватно бити случај у идућој години, то се мора врло неповољно одразити на буџетске приходе и однос буџетског дефицита и БДП.

Ако се има у виду да се Србија, у условима када је њу светска економска криза и дужничка криза низа земаља еврозоне тек нешто више погодила од септембра текуће године, сусреће са врло озбиљним, врло тешким проблемима алиментирања буџета и одржавања буџетског дефицита на око 4,5% БДП, поставља се логично питање да ли ће ти проблеми ескалирати у години када ће континуирано негативни ефекти тих криза бити знатно већи. Логичан одговор је да ће проблеми буџета бити знатно појачани и могу достићи драматичне размере. Наведимо неколико важнијих аргумената у прилог ове констатације.

Ако је држава, у условима када се веровало да је Србија изашла из економске кризе и, када је Влада по основу емитованих државних записа у 2010. г. остварила 326 милијарди динара, а у нето износу око 240 милијарди динара, није могла да потпуно сервисира своје обавезе по том основу, па је једним чланом Закона о буџету те неисплаћене обавезе пренела на 2012. г., поставља се питање колико ће доспелих обавеза по том основу наћи моћи да сервисира у текућој години, поготову ако се зна да је по основу „продаје“ државних записа већ до почетка октобра остварила приход, боље рећи стекле краткорочне или релативно краткорочне кредитне обавезе, од преко 400 милијарди динара. Држава ће, врло вероватно, поново морати да део доспелих динарских, али и девизних обавеза насталих по основу емитованих државних записа пренесе на 2012. или 2013. годину. И поред тога, по основу пренетих обавеза доспелих у 2010. и 2011. години, које треба отплатити у 2012. години, биће нужно обезбедити висок ниво динарских средстава. Уз то, ако се зна да је у условима истина скромног раста БДП у 2011. год. држава чак преко 70% буџетских прихода покривала преко задуживања по основу емитовања („продаје“) државних записа, поставља се питање колико ће морати да по том основу обезбеди прихода у 2012. г. Одговор је – још више него у 2011. години. Јер, ако је у условима када је БДП повећан за око 2,5% у првих девет месеци текуће године, укупан јавни приход реално смањен за око 4,2%, приход од пореза на додату вредност за 5,4%, а приход од осталих облика пореза на добит чак за 13,4%, у односу на исти период прошле године, реално је претпоставити да ће они, у условима вероватног смањења БДП – још додатно бити и то осетно смањени. Уз то, врло је вероватно да ће вредност увоза, због много чега, а посебно због осетно наше цене нафте него што је она била у 2011. г. бити смањена, па ће и буџетски приходи од царина, акциза и других дажбина на увозну робу бити осетно мањи него што су били у 2011. години.

Огроман проблем обезбеђења буџетских прихода у 2012. години делом ће бити појачан ако се усвоји оправдан захтев привредника да се порез плаћа не по основу закљученог посла, већ након наплате.

Крајње је неизвесно колики ће износ тзв. страних директних инвестиција доћи на територију Србије у 2012. г. и у буџет, али је висока вероватноћа да ће оне бити знатно мање. Чињеница да је прилив ових инвестиција у првих једанаест месеци у чланицу ЕУ – Бугарску износио само 534 милиона евра, тј. био је за 48% мањи него у 2010. години, што је по изјави бугарских економиста последица економске кризе у земљама ЕУ (Привредни преглед, 13. XИИ 2011, стр.6) сама по себи злосутно говори да су перспективе њиховог већег прилива у Србију у 2012. години врло тмурне. То поготову ако Србија ни у фебруару не добије статус кандидата за чланство у ЕУ. У том случају Србија ће у 2012. години добити и знатно мање средстава из присутних фондова па ће проблем пуњења „буџетских рупа“ бити екстремно тежак. Питање је да ли ће домаће банке и страни купци, због велике неизвесности када је у питању економска криза, како у Европи тако и у Србији, желети да, бар у истом обиму „купују“ државне записе Србије као што су чинили у 2011. години, чак и ако камата која ће их пратити буде врло висока. Врло је вероватно да ће многе домаће и стране банке које се налазе на територији Србије располагати са мање средстава које би евентуалне усмериле у „куповине“ државне записе Србије. На крају, када се зна да је спољни дуг Србије прешао 24 милијарде евра и када се зна да је у првих девет месеци по основу сервисирања тог дуга исплаћено готово 3 милијарде евра, или 12,4% „надуваног“ БДП, поставља се питање, како са економске тако и са моралне тачке гледишта, могућности и оправданости новог задуживања у иностранству на бази емитовања државних обвезница. С друге стране, обавезе државе, НБС, предузећа, банака и локалних самоуправа по основу сервисирања спољног дуга су већ и сада врло високе, а идуће године ће бити још веће, па се поставља питање како то сервисирати, поготову ако се има у виду све претходно наведено што ће знатно отежати економску и финансијску ситуацију Србије у 2012. години.

Имајући у виду све претходно изнето (а могло се навести и много чега другог такође врло непријатног), намеће се закључак да се Србија налази и пред финансијским колапсом.

Колапс уопште, па и колапс привреде не значи смрт, што значи да његов степен може бити различит и да се може временски одложити па чак и предупредити. И, наравно, обавеза државе, њених институција, њене науке и интелектуалне елите је да предузму све што је у њиховој моћи да до колапса не дође, а ако већ дође, да оптималним, адекватним стратегијама и мерама учине све што је могуће да се стање колапса што пре превазиђе.

Током Другог светског рата Немачка и Јапан су доживели не колапс већ економску и социјалну катаклизму али су након тога оствариле импресиван раст и развој. У току братоубилачког рата и Република Кореја је доживела економску и социјалну катаклизму, али је од средине педесетих година до данас остварила фантастичан раст БДП. Република Кореја је 1997/98. г. доживела привредни и финансијски колапс. Руска Федерација је доживела привредни и финансијски колапс 1998. г. Аргентина 2001. год., али су све три те земље нашле начина да га превазиђу и последњих година, чак и у условима светске економске кризе, постижу врло солидне привредне перформансе које се синтетски исказују кроз висок раст БДП.

Како ублажити и како временом превазићи врло вероватни привредни и финансијски колапс Србије јесте суштинско питање којим се под хитно морају почети бавити све релевантне највише државне институције. Међутим, врло озбиљан проблем је што је садашња Влада потпуно неспособна, што је потпуно изгубила поверење и привреде и становништва и што се она налази у озбиљној кризи и што се у њој не налазе врхунски економисти. Уз све то, у првој половини идуће године биће одржани парламентарни избори и до тада од ове Владе се не може очекивати да ће моћи, знати и хтети да предузима праве мере. У време доласка Анте Марковића за председника тадашњег СИВ, а такође и 2001. Године, истицао сам да врло тешка економска и друштвена криза подсећа на врло тешку, поготово изгубљену позицију у некој шаховској партији и да у таквим условима излаз из готово безнадежног стања могу наћи само врхунски „велемајстори“. И оба пута сам морао истаћи своје разочарење када сам видео да су се у тадашњим владама (СФРЈ у 1989. и Србије 2001) уместо „велемајстора“ нашли у најбољем случају „мајсторски кандидати“, па чак „првокатегоринци и другокатегоринци“ (Ковачевић, 1989, стр. 82-83 и 2002а, стр. 187-194). На саветовању економиста у Опатији крајем 1989. године сам доказивао да, и због тога, тада лансиран Програм економске реформе и мере за њихову реализацију доживети слом, што се, нажалост, и догодило. Када су самозвани „визионари“ економских реформи крајем 2001. г. на саветовању економиста на Економском факултету у Београду изнели концепт реформи и мера економске политике доказивао сам да он има озбиљну конструкциону грешку и да ће његова примена имати за последицу ескалацију тзв. „холандске болести“ која је већ 2001. а поготову 2002. г. већ озбиљно захватила привреду Србије (Ковачевић, 2002б). Моју аргументацију је у основи подржао проф. др Љ. Маџар (Маџар 2002. стр. 195-202). Тадашњи гувернер Народне банке СРЈ је врло неубедљиво, али са ниподаштавањем покушавао да „докаже“ неоснованост наших аргумената (Динкић, 2002, с.246-248). На општу жалост, показало се да је модел реформи који је великим делом био наметнут од стране ММФ преко тзв. „Аранжмана о продуженом финансирању“ био потпуно дефектан или како пре неколико година рече нобеловац Ј. Стиглиц имао је озбиљну системску грешку, чије тешке последице итекако осећа и привреда и становништво Србије.

И сада, трећи пут у својој професионалној каријери, поново истичем да излазак из привредног и финансијског колапса, у коме ће се Србија врло вероватно брзо наћи, подразумева нову владу у којој ће се заиста наћи прави „велемајстори“ а не „мајсторски кандидати“, „првокатегорници“, па чак и „другокатегорници“. Пре формирања нове владе, председник Б. Тадић, који по изјавама које даје схвата да је економска криза у земљи врло тешка и да се она не може превазићи у 2012. па и у 2013. години, али, по свему судећи, не схвата њене праве узроке, уз максималну сарадњу научних установа, би морао да формира тим врхунских стручњака, пре свега, ванстраначких личности, који би имали задатак да формулишу визију будућег друштвеног и привредног система која би се, након свестране расправе у будућем парламенту усвојила и касније доследно спроводила. Ако до тога не дође, Србија ће годинама остати врло неразвијена, презадужена земља са све старијим и очајнијим становништвом и прети реална опасност да због тога остане „црна тачка“ у Европи. Морална обавеза садашње према будућим генерацијама је да тако нешто не дозволи.

Идеју о окупљању тима врхунских стручњака из више научних дисциплина који би имао задатак да дâ визију будућег друштвеног и привредног система заговаран већ десетак година, али то није имало одјека ни у политичким, а, чини се, ни у стручним круговима и велико је питање да ли је она и сада, у условима све теже економске и друштвене кризе, изводљива и ако јесте питање је када ће се она усвојити, па се поставља питање шта дотле чинити да колапс привреде и финансија Србије буде што блажи.

Премијер др Мирко Цветковић често је пребацивао критичарима „да само критикују, а ништа не предлажу“. Поводом те констатације требало би нагласити да он изгледа не схвата да свака озбиљна, аргументована критика де фацто значи предлагање да се практикована политика замени адекватнијом или она значи препоруке и захтеве влади да предузме мере које су неопходне, а оне се не предузимају. Уз то, нису све критике рада Владе без конкретнијих предлога шта би она требало да ради.

Пошто спадам у најжешће критичаре свих, па и садашње Владе, могуће је да се та примедба премијера односи и на мене. Због тога осећам потребу да истакнем да сам у бројним радовима од почетка 2001. године, па до данас, давао низ предлога шта би требало чинити, али то није имало никакве ефекте, па сам се питао и сада се питам има ли смисла давања било каквих предлога овој Влади која је, по мом мишљењу, изгубљена у простору и времену. Бићу нескроман, па ћу подсетити да сам од краја 2001. године до данас предлагао да се напусти пракса прецењене вредности динара, односно подцењене вредности страних валута, али то није имало ефекта. Један од „визионара“ економских реформи, гувернер НБЈ је желео да остане уписан у економску историју Србије као први и једини гувернер за чијег мандата је динар остао стабилан и једном је изјавио да ће због „доказа“ да национална валута може бити јака, стабилна и прецењена и у слабој привреди – чак добити и Нобелову награду за економију. Пошто је он остао на врло важним функцијама све до средине текуће године, није чудно што је динар бивао све јачи а привреда све слабија.

Током првих неколико година овог века написао сам неколико радова посвећених нужности напуштања концепта реформи и мера економске политике (Ковачевић 2002б, 2003, 2004), али и то није имало ефекта, а морам напоменути да је било врло мало економиста који су ме подржавали или су, само неколико њих, независно од мојих ставова такође то предлагали.

По ескалацији светске финансијске и економске кризе, у уводном реферату за саветовање економиста у Новом Саду које одржано средином октобра 2008. године (Ковачевић, 2008), а посебно у уводном реферату за саветовање економиста у Крагујевцу, одржаном средином октобра 2009. године (Ковачевић 2009) дао сам двадесетак предлога мера економске, фискалне, спољнотрговинске и монетарне политике којим би се, по мом мишљењу, ублажили ефекти те кризе, али и то није имало никаквог ефекта. У политичким круговима је лансирана оцена да сам „дефетиста“, „катастрофичар“ и да без потребе ширим „негативну енергију“.

И поред свега тога, и поред свог уверења да је садашња Влада потпуно неспсобна и да се налазимо пред парламентарним изборима када ће она само како зна и уме и како буде морала отаљавати послове који је у врло тешким временима чекају – ипак ћу, због савести, па и професионалне, па и патриотске обавезе навести, по мом мишљењу, неколико најважнијих мера које би се за мандата ове владе морале предузети како би колапс привреде и финансија био мањег интензитета.

И поред очекиваних огромних проблема везаних за приходе у буџету, Влада мора обезбедити што више субвенција за пољопривреду, како за сетву пролећних култура тако и за вештачка ђубрива како би са што више расположивог земљишта засејало и како би се обезбедило њихово потребно ђубрење. Она, субвенцијама мора поспешивати и развој прераде и извоз прерађених пољопривредно-прехрамбених производа. У циљу задовољења домаћих потреба, смањења увоза, повећања извоза и поспешивања руралног развоја, држава мора на све могуће начине, како то чине и земље ЕУ, поспешивати развој сточарства и воћарства.

Већ почетком јануара, када буде јасније стање са сетвом пшенице, држава би морала да размотри вероватну потребу врло непријатног ограничавања извоза пшенице у наредној години, поготову ако се оцени да би, након слободног извоза, у другој половини године буде потребан увоз који ће по тони однети више девиза него што ће се остварити по основу тоне извоза.

У циљу поспешивања извоза и дестимулисања увоза и смањења бројних негативних последица подцењене вредности страних валута, Народна банка Србије и Влада би морале да предузму све што је у њиховој моћи како би валутни курс динара временом довео до реалног нивоа. Знам да је због могућег увозничког лобија који је заинтересован за одржавање подцењене вредности страних валута, јер им то обезбеђује увоз уз велики профит, и који финансира разне странке, овај предлог, као и безброј пута у прошлости остати пуста жеља. Уз то, НБС је Законом обавезна да пре свега сузбија инфлацију, а подцењена вредност страних валута по низу основа позитивно утиче на висину инфлације, па је и због тога она у прошлости неупоредиво више продавала него куповала девиза (у циљу „сузбијања претераних дневних осцилација“). Без обзира што НБС законски није обавезна да одржава реалан валутни курс, она би, по мом мишљењу, то морала да чини, јер ако Централна банка најконкурентније земље у свету – Швајцарске предузима врло агресивне мере, чак и девалвацију франка, не видим разлог зашто то не би чинила и НБС, поготову ако се зна да је динар веома прецењен а да је Србија по конкурентности тек на 95 месту, да је високозадужена земља и да је њена девизна ситуација врло тешка и да ће бити још тежа.

Имајући у виду да ће Влада, у циљу пуњења буџета, и даље емитовати динарске и девизне обвезнице, прети реална опасност да се и по том основу могу деформисати и понуда и тражња девиза и да динар настави да апрецира. Када се говори о могућности вођења политике реалног курса у 2012. години, врло озбиљан проблем је што се велики број грађана дугорочно задужио уз девизну клаузулу и они би се депрецијацијом курса динара довели у тешке проблеме, па власт, пред изборе, сем ако је сурова стварност не присили, неће смети ни хтети да напусти досадашњу политику прецењеног курса динара, а она има тешке дугорочне економске и социјалне последице о чему сам безброј пута писао (Ковачевић 2005. и 2011), али то није имало ефекта. Проблем је што се та политика, због свега раније наведеног, не може дуже одржати и као што су показали новији случајеви Руске Федерације и Аргентине када дође до колапса привреде и финансија – национална валута девалвацијом знатно изгуби вредност и тај шок је врло нерпијатан па се, због свега наведеног, залажем да садашња и будућа Влада и НБС учине све што је у њиховој моћи да се постепено вредност динара доведе до реалног нивоа, иако сам свестан да је то у периоду до избора и док је основни задатак НБС сузбијање инфлације – вероватно утопија.

Због насушне потребе за девизама која ће у наредним годинама врло вероватно добити драматичне размере, поспешивање извоза како преко реалног валутног курса тако и преко низа других мера – мора бити приоритет првог реда.

Стране директне инвестиције треба максимално поспешивати али и прекинути праксу плаћања страним фирмама за свако новоотворено радно место. То се може остварити пре свега унапређењем услова привређивања и знатним поправљањем позиције Србије на ранг листи земаља по том показатељу.

С обзиром да се мала и средња предузећа налазе у врло тешкој финансијској кризи и да ће се она идуће године знатно појачати, држава субвенцијама, наплатом пореза након исплате, а не након продаје њихових производа и услуга и другим мерама, њих мора максимално помагати.

Верујем да није велика вероватноћа – али она ипак постоји, поготову ако Италија и Грчка западну у још  већу дужничку кризу, односно њихове банке које имају афилијације у Србији, дођу у стање несолвентности – да стране банке у Србији буду принуђене да износе капитал. Ако би се то ипак десило, то би, уз остале огромне проблеме, још знатно појачало финансијски и привредни колапс. Због тога је ургентна потреба да Србија и друге земље Средње и Источне Европе, уз максималну помоћ Међународног монетарног фонда, покушају и остваре доношење „Бечке иницијативе бр. 2“.

И поред нужне максималне штедње расположивих девизних резерви, Народна банка Србије би требало да повуче одобрени износ средстава од ММФ, јер би то повећало поверење и сигурност девизних штедиша и потенцијалних инвеститора. Уз то, врло је вероватно да ће Србија у другој половини идуће или у првој половини 2013. године бити принуђена да са ММФ закључи нови станд бy аранжман. Никада нисам био присталица тих аранжмана, али у могућој драматичној финансијској ситуацији то би било корисно, поготову што је Фонд, након слома неолиберализма и огромних финансијских проблема у низу и најразвијенијих земаља, битно променио своју филозофију, па је он сада знатно пожељнији него што је био почетком овог века.

Све у свему ако би се све наведено, и уз много што шта друго, предузело привредни и финансијски колапс Србије би био мањег интензитета и краће би трајао. На општу жалост, у условима све теже друштвене кризе и условима какву Владу имамо и да се налазимо пред изборима, шанси да се то реализује су пре теоријске него практичне природе.

Са неминовном ескалацијом економске кризе, неоспорно је да ће јачати и друштвена криза а она ће додатно појачавати економску кризу. Не искључујем могућност социјалних немира пре и после парламентарних избора што би имало додатне непријатне последице по привредне перформансе. У условима све веће економске и друштвене кризе додатно ће се губити по верење у систем, мере економске политике, институције и сл, што, по низу основа, мора имати негативне економске последице.

ЗАКЉУЧЦИ Знам да се у Србији од Јосипа Броза до Слободана Милошевића и после њега није ценило ширење „песимизма“, „дефетизма“ и „негативне енергије“. С друге стране, они који су ширили оптимизам и „позитивну енергију“ и разним пројекцијама обећавали „мед и млеко“, у целом том периоду су добијали, за наше услове, велика материјална и друштвена признања. Србија и њено становништво од тога нису имали никакве користи већ само штете.

Увек сам био жесток критичар привредног система, разних концепата економских реформи и мера економске политике. То посебно важи када је у питању концепт привредних реформи који је прихваћен почетком овог века. И сада, када се Србија налази у врло тешкој економској и друштвеној, кризи сматрао сам да је моја морална, професионална, па и патриотска обавеза да истакнем и упозорим да се земља налази пред привредним и финансијским колапсом и да предложим, по мом мишљењу, најважније мере које би умањиле интензитет тог колапса и да још једном апелујем на председника државе да предузме све што је у његовој моћи и да се, уз максималну сарадњу са свим релевантним научним установама, формира тим врхунских стручњака из више научних области који би креирао нацрт визије будућег друштвеног и привредног система која би се, након свестраног разматрања, консензусом у новом парламенту усвојила и доследно реализовала.

__________

Напомене:

[1] Неки од њих су наведени у списку литературе.

[2] То је написао „координатор“ Јуриј Бајец у предговору тог рада (стр.3).

[3] ИМФ, Wорлд Ецономиц Оутлоок, септембар 2011, п.

[4] Ибидем.

[5] Републички завод за статистику Скупштине бр. 329 до 330 од 30.11.2011.

[6] На пример, губљење неког сегмента страног тржишта или пад прихода произвођача.

_________

Литература:

1. Динкић, Млађан (2002), „Реплике на излагања М. Ковачевића и Љ. Маџара“, Економски анали, Тематски број, јануар 2002.

2. ИМФ (2011), Wорлд Економиц Оутлоок, септембер, 2011.

3. Ковачевић Млађен (1990), „Извоз ће бити потпуно дестимулисан“, Економист 1-2, 1990.

4. Ковачевић, Млађен (2002а), „Ефекти постојеће политике валутног курса и либерализација увоза“, Зборник реферата Економски анали, тематски број, јануар, 2002.

5. Ковачевић, Млађен (2002б), „Нужност напуштања досадашњег концепта економске политике“, Зборник реферата Економски анали, тематски број, децембар, 2002.

6. Ковачевић, Млађен (2003), „Изгледи и подстицајне мере за страна улагања у Србији и Црној Гори“, вудони реферат на округлом столу, Економски анали, тематски број, април, 2003.

7. Ковачевић, Млађен (2004), „Нужност напуштања постојеће спољнотрговинске политике и валутног курса“, Зборник реферата, Економски анали, тематски број, децембар, 2004.

8. Ковачевић, Млађен (2005а), „Неподношљива лакоћа задуживања“ ауторски текст, Политика, 11. март, 2005.

9. Ковачевић, Млађен (2005б), „Ризици даљег олаког задуживања Србије у иностранству“, уводни реферат на округлом столу, Економски анали, тематски број, мај, 2005.

10. Ковачевић, Млађен (2005ц), „Узроци и последице апрецијације динара“, уводни реферат на округлом столу, Економска мисао 3-4, 2005.

11. Ковачевић, Млађен (2006), „Стање и перспективе привреде Србије“, уводни реферат у Зборнику, Стање и перспективе привреде Србије, издање Институт економских наука и Банкарска академија, 2006.

12. Ковачевић, Млађен (2007), „Спољни дуг и степен спољне задужености“, Нова српска политичка мисао, бр. 3-4, 2007.

13. Ковачевић, Млађен (2008), „Реалне и виртуелне перформансе привреде Србије у периоду 2000-2007. године“, Зборник реферата, Текућа привредна кретања, економска политика и структурне промене у Србији 2007/2008. године, издање Научно друштво економиста са Академијом економских наука и Економски факултет, Београд, 2008.

14. Ковачевић, Млађен (2009а), „Узроци драматичног стања у реалном сектору привреде Србије“, Зборник радова, „Економска криза и реални сектор привреде Србије“, објављено у Економски видици, бр. 2/2009.

15. Ковачевић, Млађен (2009б), „Економска политика у тешким интерним и екстерним ограничењима“, Зборник радова, „Економска политика и криза“, објављено у Економски видици, бр. 4/2009.

16. Ковачевић, Млађен (2010а), „Приватизација у зачараним круговима“, Зборник реферата, Крај приватизације –  последице по економски развој и незапосленост у Србији, издање Институт економских наука, Банкарска академија и Савез самосталних синдиката, Београд, 2010.

17. Ковачевић, Млађен (2010б), „Димензије и узроци драматичног стања реалног сектора привреде Србије“, Економски видици бр. 2/2010.

18. Ковачевић, Млађен (2010ц), „Узроци ниског нивоа и мере за повећање конкурентности привреде Србије“, уводна студија, Зборник реферата, Како повећати конкурентност привреде и извоза Србије, издање Научно друштво економиста Србије са Академијом економских наука и Економски факултет у Београду, Београд, 2010.

19. Ковачевић, Млађен (2011а), „Србији је потребна визија друштвеног и економског система“, Зборник реферата, „Стратегија економског развоја Србије и Европске уније 2011-2020“, Економски видици, бр. 2/2011.

20. Ковачевић, Млађен (2011б), „Генеза и узроци тешких проблема у сфери економско-финансијских односа Србије са иностранством“, уводни реферат, Зборник реферата, Положај и перспективе Србије у европској и светској привреди, издање Научно друштво са академијом економских наука и Економски факултет у Београду,2011.

21. Маџар, Љубомир (2002), „Политика девизног курса: алтернативе и дилеме“, Економски анали, Тематски број, јануар, 2002.

22. Народна банка Србије (2011), Извештај о инфлацији, септембар.

23. Народна банка Србије, Годишњи извештај (за више година)

24. Народна банка Србије (2011), Статистички билтен, септембар

25. Народна банка Србије (2011), „Спољни дуг Србије на крају 2011“

26. Народна банка Србије (2011),Извештај о инфлацији, новембар

27. Републички завод за статистику (разна саопштења).

28. УСАИД, ФРЕН и Економски институт (2010), Посткризни модел економског раста и развоја 2011-2020, Београд, август 2010.

29. Wорлд Ецономиц Форум (2008),Тхе Глобал Цомпетитивенесс Репорт 2008-2009, Генева.

30. Wорлд Ецономиц Форум, Тхе Глобал Цомпетитивенесс Репорт Генева (2009-2010).

31. Wорлд Ецономиц Форум, Тхе Глобал Цомпетитивенесс Репорт Генева (2010-2011).

32. Wорлд Ецономиц Форум, Тхе Глобал Цомпетитивенесс Репорт Генева (2011-2012).
Други део реферата за научно саветовање „Привреда Србије у другом таласу кризе – изгледи за 2012“, које је у суботу 17. новембра организовало Научно друштво економиста Србије, Академија економских наука и Економски факултет у Београду
Балканмагазин