Кад премијер Александар Вучић прича о пристојности, пристојним људима се диже коса на глави. Када говори о спроведеним реформама и угледу који Србија ужива у свету захваљујући њему, иоле паметни људи падају у очајање. Док помиње повећану запосленост, незапослени се све више примичу контејнерима и то онима где живе припадници владајуће већине.

Кад позива на дијалог који је претходно свуда и на сваком кораку укинуо, мислећи људи постају депресивни. Причајући о томе како не утиче на медије, који су, иначе, сви под његовом контролом, честите новинаре и уреднике хвата паника.

Када патетично констатује да ће изгубити изборе због одлучности да од Србије направи нормалну земљу, обавештени знају да правих избора више неће бити, а да је наша држава банкротирала у сваком смислу. Економском, моралном, историјском, географском, демографском…

Повлачење огромне већине народа пред видљивим насиљем које спроводи премијер и његова странка је просто несхватљиво. Довољно је имати две функционалне вијуге у мозгу и само трунку морала, па сагледати у какав нас понор води ова њихова прича. А такви су, признаћете, и у оваквој Вучићевој Србији, ипак, у већини. И то стварној, а не лажној коју жели да представи тренутно владајућа гарнитура. Зашто онда ћуте?

Зар се може напредовати док је на челу полиције човек са плагираним докторатом и надимком Слина, или док нам војску постројава керамичар и то лош, са искуством шверцера кафом. Да ли је могуће да ико верује да се Србија може реформисати са људима попут Зорана Бабића, шефа посланичке групе напредњака, који говори и делује као да су га баба и деда у Врњачкој Бањи морали до првог средње водити и доводити из школе. Или шта рећи о Ристичевићу, Бечићу, Мартиновићу и бројним другим живописним ликовима из напредњачке серије. Да ли може да напредује једно друштво кад му социјалну и сваку другу политику води доказани јуловац Александар Вулин чија је странка својом политиком Србију већ једном вратила сто година уназад. Где су нам Зорицу Брунцлик наметали као културни модел за 21. век.

Сада нам сервирају премијеровог брата Андреја Вучића, као стручњака за изборну статистику. Ваљда му због те велике и доказане стручности стално краду идентитет, јер би сви волели да буду тако успешни као он. Са све џиповима и одредом батинаша на који је прецењујући своје могућности натрчао кадидат демократа у Мионици. Добро је да овог пута нису помињали кору од банане као главни разлог његових повреда.

У време највеће диктатуре Слободана Милошевића, његов син Марко је био сива еминенција у Пожаревцу, али и поред тога, није могао ни да замисли да ће га тата поставити за градоначелника. То би и за Милошевиће, било срамота. Али, за Николиће зато није. Они су за кратко време постали синоним за многе породице, како се са мало знања и нимало образовања у Србији може постати моћан и богат. И када премијер Вучић каже, да га погађају ти медијски напади на Николићеву породицу, а ниједан није дошао без његовог знања и одборења, онда је јасно у каквој каљузи живимо. Истој оној у којој смо данима морали да слушамо и гледамо како су се власник Пинка и његова трагично преминула швалерка несебично волели и испомагали. Ако су се сарадници ружичасте телевизије жалили на неисплаћене хонораре, а држава невешто скривала колико Митровић заиста дугује за порез, бар је јавност Србије срећна што је сазнала да је неко био намирен. И то у апартману Хајата, са кокаином у ноздрвама.

У таблоидној Србији коју Вучић сваког дана, за само 100 хиљада динара, марљиво радећи дотерује, све се може сазнати, па чак и колико су његови медијски пријатељи из Информера и Курира покрали, кога су све уцењивали и рекетирали, ко их је плаћао да пишу најогавније ствари, али је зато највећи грех питати, а посебно објавити у каквом је брачном статусу премијер.

Излегли испод исте таблоидне квочке, под конролом исте службе, наставиће и у наредној години да својим прљавштинама увесељавају неуку и престрављену српску публику. Моћни премијер је немоћан да то спречи. А и како ће кад и сам у томе учествује, кад су они саставни део његовог бића, вечита инспирација његове неспутане радикалске младости. Важно је само да тајкуни више не воде Србију, а ко је води и где је води, то је у овом тренутку небитно. Последња места су, ионако, већ дуго резервисана само за Србију.

Да ли нека земља може себе називати демократском где један од стубова те демократије – правосуђе није у употреби већ дуже од три месеца. И стиче се утисак да никога није брига. Ни Запад, ни Исток, а ни домаћу јавност.

Европски представници су пуни хвале за политику коју над Србима спроводи Александар Вучић, али не желе да нам отворе ни једно поглавље на путу ка ЕУ. Недвосмислено су показали спремност да премијера одрже на власти по сваку цену, јер само са њим на челу они могу да спроведу оно што су наумили. Да Косово стекне пуну независност, да се Република Српска демонтира и утопи у босанско море, да људи који они одреде испод цене додју до власништва над енергетиком, телекомуникацијама, рудним богатствима… И то ће радити до последњег незапосленог Србина, жмурећи на цензуру и сваку врсту насиља који ће њихов експонент у Србији применити. Јер, и они и Вучић имају исти циљ.

Једино је нејасно како гласачи напредњака то могу да помире у својој глави, не воле Американце, мрзе Немце и ЕУ, а гласају за човека кога су ти исти лако припитомили да спроведе све шта су наумили. Можда они најбоље познају свог лидера, за кога водитељ на јавном сервису каже да је популарнији од Цркве, па ко веле, ако смо већ изгубили посао, веру, наду и немамо шта да једемо, бар смо главе сачували. Мало ли је то у оваквој Вучићевој Србији!

Мртва се глава по сокаку ваља, па се и горему нада. Ову најужаснију реченицу у српском језику, насталу у време најжешћих турских зулума је од заборава отргнуо Вук Караџић. Имамо пред собом читаву 2015. годину да сви размислимо да ли неповратно клизимо ка тим и таквим временима. Процените сами. Срећна Нова!

Пише Срђан Шкоро