Србија против мафије – рат који не водимо

Да би рат државе против мафије стварно почео, морају да се раскину везе са криминалцима и преузме одговорност. Кључно је да у полицији буду смењени они који нису били способни да се са проблемом носе и који имају везе са криминалним групама, а на њихова места доведу неукаљани професионалци.

Од када је држава прогласила рат мафији крајем 2016, обрачуни кланова постали су чешћи, бруталнији, а међу жртвама су и невини. Рат је, иначе, објављен након убиства Александра Станковића званог Сале Мутави, криминалца чија група има, како се испоставило после његове смрти, јаке везе са људима из власти.

Бројке показују да је рат, ако је икад и вођен, био неуспешан. Криминалне групе су јаке као и раније, а обрачуни су ескалирали: извршено је 37 ликвидација у Србији од када је држава прогласила обрачун са мафијом, а број убијених је у порасту. Само прошлог месеца страдало је шест особа (статистику убистава можете погледати на: црнакњига.рс). Полиција ретко кад реши убиство.

Обрачуни мафијаша постали су бруталнији и жртве су они који се не баве директно криминалом. Такво је било убиство адвоката Драгослава Огњановића који је, између осталих, заступао криминалца Луку Бојовића – једну од страна у криминалном рату. Убиство адвоката је нешто што није „бусинесс ас усуал“ у мафијашком свету, то је пробијање граница, а Огњановић није једини адвокат који је страдао. Осим адвоката, криминалци су једни другима убијали и чланове породица, попут Теодоре Каћански, девојке криминалца из Новог Сада.

Догађа се да буду повређени и страдају и случајни пролазници који се задесе на месту обрачуна. Другим речима, више нико није безбедан и може да буде повређен у мафијашком обрачуну у центру Београда или неког другог града у Србији. Не треба заборавити и да међу убијеним криминалцима има младих људи, клинаца који су наивно ушли у ту причу. То нису „неки тамо криминалци“, већ деца из нашег комшилука. Јасно је да је ситуација алармантна и да свако може да буде жртва будућих обрачуна који су до сад однели исувише живота – 87 у Србији од 2012, односно 131 рачунајући и Црну Гору.

Одговор државе на ову ситуацију је – негирање проблема. Док се лешеви нижу у запаљеним аутомобилима, испред ресторана, у гаражама и испред стамбених зграда, председник државе Александар Вучић у јавности манипулише бројевима покушавајући да докаже да нема разлога за велику забринутост. Тако, мафијашке ликвидације сакрива у генералној бројци свих убистава која се годишње догоде (попут убиства међу члановима породице која су честа у Србији) или упоређује данашњу ситуацију са 2001. и 2002. годином говорећи како је тада било горе. Што и није тешко – то су биле године када је земунски клан ликвидирао по Београду покушавајући да преузме домаће подземље, док је Вучићев тадашњи шеф Војислав Шешељ сарађивао са овом озлоглашеном криминалном групом. Држава је земунце сломила у акцији „Сабља“ 2003. године и та година се рачуна као нулта. Свака година након ње, са којом би се последње године упоредиле, показала би да је сада горе. Управо чињеница да се приближавамо периоду какав је био пред „Сабљу“ је веома забрињавајућа.

Постоји неколико проблема који спречавају државу да се стварно обрачуна са мафијом.

Први је општи – да се у Србији на водећа места у институцијама, па и полицији, тужилаштвима, постављају људи који су послушници владајуће партије, уместо да на тим местима раде професионалци. Лојалност се цени више од знања. Јасно је да са таквим људима овако озбиљна битка не може да се добије.

Злослутнији разлог је то што држава, како изгледа, подржава бар једну криминалну групу која је умешана у рат. Многи докази објављени у јавности показују да група поменутог Александра Станковића, има везе са властима. (Поједностављено, кључни сукоб је између два црногорска клана, шкаљарског и кавачког, који имају своје савезнике у Србији. Шкаљарском је блиска група Луке Бојовића, док је Сале Мутави био на другој страни.)

Члан групе Салета Мутавог обезбеђивао је инаугурацију председника Вучића, а недавно је председников син виђен на светском фудбалском првенству у Русији како навија управо са људима из Станковићеве екипе. Ова група има и подршку једног од утицајнијих људи у полицији – жандарма Ненада Вучковића Вучка. Он, пак, свој утицај црпи из блискости са државном секретарком МУП-а Дијаном Хркаловић.

Шефови ових криминалаца, маскираних иза лажне навијачке групе „Јањичари“, увек избегну правду за убиства и друга тешка дела. Случајеви против њих мистериозно падају на судовима, а ако и буду осуђени не проведу ни дан у затвору због „лошег здравља“. Јасно је да су привилеговани – могу да продају дрогу или да убију некога и да за то не одговарају.

У оваквим околностима није могуће победити у рату против мафије, јер се пре свега мафија и држава уско преплићу.

Али је јасно шта треба урадити да би прави обрачун са криминалцима могао бар да почне.

Држава најпре мора да призна да проблем постоји. Уместо да га константо маскира и крије другим статистикама и бесмисленим поређењима, неопходно је да обрачуне криминалаца прогласи једним од кључних претњи за земљу, која угрожава националну безбедност, призна своју досадашњу неспособност да га реши и обећати јавности његово решавање.

Битно је затим сменити људе који су били дужни, али не и способни да се са проблемом носе. За почетак, требало би да се полиција очисти од таквих кадрова, што подразумева да министар полиције Небојша Стефановић поднесе оставку, а буду отпуштени у првом кругу – државна секретарка Дијана Хркаловић, жандарм Вучковић, директор полиције Владимир Ребић и начелник београдске полиције Веселин Милић (Милић је премештен на другу позицију у МУП-у током писања овог текста). На њихова места неопходно је поставити способне професионалце који нису ни у каквим „варијантама“ било са криминалцима или политичарима.

Затим, неопходно је да се раскину сви савези државе са криминалцима, укључујући и оне са групом која штити председника. Држава која сарађује са криминалцима нема интегритета да се у исто време бори против мафије. Пожељно је из владе избацити и министре који су познати по својим везама са организованим криминалним групама из прошлости, попут министра здравља Златибора Лончара и министра спољних послова Ивице Дачића, како не би нарушавали кредибилитет државе у борби против мафије.

Битан корак је и побољшање међународне сарадње, нарочито са суседним земљама. Иако начелно постоји полицијска сарадња у региону, она у стварности не функционише – полиције не размењују информације због међусобног неповерења. То је уско повезано управо са чињеницом да криминалци имају јаке везе у држави – обично једна страна не шаље податке другој плашећи се да ће они из полиције процурити управо у руке криминалаца. Али, без овакве сарадње стварне борбе против мафије нема јер криминал не познаје границе. Криминалне групе, укључујући и ове које се убијају у нашој земљи, функционишу у многим земљама, чак и на континентима: дрога се шверцује из Јужне Америке у Европу, новац се пере у многим државама, убиства могу да се планирају у једној земљи, изврше у другој, а убице доведу из треће.

Због тога, само „чисти“ људи у полицији и тужилаштвима, људи од интегритета, могу да почну обрачун са мафијом. И у томе им је неопходна помоћ колега из других земаља.

И то је само почетак.

Пише: Стеван Дојчиновић, Крик.рс