рема подацима Агенције за борбу против корупције, на које се позивају бројни медији последњих дана, наводно је регистровано озбиљно повећање броја државних функционера у Србији – са око 12.000 из 2011. на готово 34.000 на крају 2017. ВОИЦЕ је покушао да провери колико заправо има јавних функционера, али до тачне бројке није успео да дође. По свему судећи, у држави нико и не зна о којој цифри се говори, што је како последица нефункционалности државног и институционалног система тако и намере да се ове бројке држе у магли и тајности.
Ни саговорници ВОИЦЕ-а не могу са сигурношћу да утврде шта је прави разлог пораста јавних функционера у Србији – станачко запошљавање или већа ревност приликом спровођења закона. Они упозоравају да је појам јавног функционера код нас дефинисан веома широко, а да још већи проблем представљају нејасни критеријуми за одређивање њиховог броја, те њихов обухват, због чега појединци на значајним функцијама измичу Агенцији за борбу против корупције.
ВОИЦЕ од Агенције није добио одговоре на питања колико је тачно функционера у Србији било на крају 2017. године, а колико на крају сваке године од 2011. Тачан број функционера не наводи се ни у Извештају о раду за 2017. годину, који је пре месец дана усвојен у Народној скупштини, већ само да је од оснивања до краја извештајног периода (2017) обрађено и објављено 44.383 извештаја.
Зоран Стојиљковић, бивши председник Одбора Агенције до новембра 2016. године за ВОИЦЕ прецизира да се та бројка односи на укупан број извештаја које је Агенција објавила од почетка њеног рада, што укључује и оне који више нису на функцији. Законска обавеза функционера је, додаје, да извештаје предају и две године након престанка функције.
„Обично се то после избора повећа, јер су још увек активни извештаји оних који су обављали функције и оних који су тек изабрани. И то варира – између 25 и 30 хиљада функционера на свим нивоима власти“ – каже Стојиљковић (на слици испод).
Лицитирање бројкама
Медији дуго већ лицитирају бројем функционера и те бројке значајно осцилирају. Тако је у августу 2011. године, тадашњи председник Одбора Агенције професор Чедомир Чупић, за Новости рекао да су процене да у Србији има од 25.000 до 30.000 функционера, од чега оних с плаћеним функцијама – 15.700. У истом тексту стоји и да оних који имају обавезу да пријаве имовину и приходе, у том моменту има 11.000. Већ у новембру исте године, портпаролка Агенције Александра Костић за агенцију Бета потврдила је да је у регистар функционера укупно уписано више од 19.000 људи, пошто су унети подаци о још 3.000 функционера.
У марту 2014. године тадашњи помоћник директора Агенције за борбу против корупције Драгомир Трнинић на једном округлом столу упозорио да од скоро 35.000 државних функционера у Србији чак 9.000 није пријавило имовину. Агенција за борбу против корупције прецизира његову изјаву, наводећи да је укупан број обрађених и објављених обавештења у регистру функционера 34.710, од чега 25.587 има обавезу достављања извештаја о имовини.
„Одборници, односно чланови управних и наџорних одбора јавних предузећа, установа и других организација чији је оснивач општина или град, односно који су чланови управних и наџорних одбора јавних предузећа установа и других организација чији је оснивач Репулика, аутономна покрајина или град Београд не подлежу овој обавези уколико функционер не прима накнаду по основу чланства“ – саопштила је тада Агенција. А у Извештају о раду за 2015. годину, који је у септембру 2016. године разматрао Одбор за правосуђе, наведено је да има више од 28.000 функционера.
Стојиљковић напомиње да постоји известан број људи који су носиоци функција које су по природи ствари значајне, иако истовремено нису носиоци извршних овлашћења.
„По томе, рецимо, обавезу да подноси извештај има декан факултета, а продекани немају. Или чланови борда немају, а има директор. Такозвани саветници немају обавезу да подносе извештаје, а често се ради о функцијама које су уносније и утицајније него формалне функције, рецимо, директора основне школе. То је питање обухвата“– каже Стојиљковић.
То потврђује и Немања Ненадић, програмски директор организације Транспарентност Србија, који за ВОИЦЕ каже да се мора бити опрезан приликом поређења броја јавних функционера у Сртбији и другим земљама.
„Обухват тог појма може бити веома различит. На пример, да ли су ту чланови општинских изборних комисија, да ли су ту чланови школских одбора и тако даље. Тај круг јавних функција у Србији је јако широк, а не мора да значи да је у свакој земљи исти“ – казао је Ненадић. Проблем је, додаје, што се у Србији број јавних функционера не одређује по рационалним принципима, што се најбоље видело приликом измене Закона о локалној самоуправи којим је сада ограничен број чланова градских и општинских већа, као и број помоћника градоначелника и председника општина.
„Реформски лудак“ против Левијатана
Новинар Миша Бркић за ВОИЦЕ каже да је суштина државне управе да она буде ефикасна, мала, јефтина, да опслужује грађане и предузетнике, односно пореске обвезнике по пристојним ценама.
„То, за сада, немамо у Србији и нисам сигуран да ћемо то добити“ – каже Бркић, додајући да су странке владајуће коалиције, а поготово највећа странка, изложене великом притиску новопридошлих чланова за што квалитетнијим ухлебљењем.
Шта је јавна функција
Закон о Агенцији за борбу против корупције у члану 2, као јавну функцију, подразумева функцију у органима Републике Србије, аутономне покрајине, јединице локалне самоуправе, органима јавних предузећа и привредних друштава, установа и других организација, чији је оснивач, односно члан Република Србија, аутономна покрајина, јединица локалне самоуправе, као и функција других лица које бира Народна скупштина, а подразумева овлашћења руковођења, одлучивања, односно доношења општих или појединачних аката.
„Друга ствар је да та прича коју смо слушали на почетку мандата ове коалиције, још од 2012. године, да функционери неће умножавати своје функције, која се показала нетачном. Видели смо да посланици умеју да утрже ту своју посланичку функцију на најгори могући начин по пореске обвезнике, дакле да седе у управним одборима разних агенција и државних предузећа, и да узимају огромне новце. Незаслужено, наравно. Дакле, ради се о класичном партијском запошљавању, које је добило неслућене размере и то само показује да држава не да не одумире, него напротив постаје све бројнија“ – каже Бркић.
Он подсећа да у Србији већ петнаестак година важи прећутни уговор између странака, према којем поражене на изборима не одговарају за непочинства из свог мандата, што укључује и партијско запошљавање. Јавни сектор је због тога, оцењује, постао Левијатан који је заробио државу.
„Они који буду дошли, имаће огроман проблем да државне институције испразне од тих страначких пуноглаваца. Ти људи запослени у државној служби, то ће бити највећи бедем било каквим треформама и уређењу државе. То би морао да буде неки велики „реформски лудак“ који ће растурити такву државну структуру, али ја га не видим и мислим да ови који данас претендују да буду власт немају неке велике амбиције у том смислу“ – каже Бркић (на слици испод).
Подсећа да странке материјално профитирају од такве врсте запошљавања, јер највероватније они које тако запошљавају имају обавезу да део своје зараде убаце у партијску касицу.
ЕУ (не)смањује број функционера
Процес придруживања Србије Европској унији могао да доведе до смањења броја јавних функционера, а Ненадић очекује да се ЕУ у ово питање умеша из угла поштовања усвојених законских норми у погледу процедуре избора.
„Ту Србија већ добија опомене од европских институција. На пример, због непоштовања процедуре за постављање службеника на положаје. Али, у погледу укупног броја, мислим да ће то питање пре свега бити третирано у склопу реформе јавне управе или тога колико је она рационална и оспособљена да одговара потребама друштва“ – наводи Ненадић (на слици испод).
Бркић, указујући на огроман број запослених и у европским институцијама, каже да државе кандидати морају много тога да учине на реформи јавне управе и државних предузећа, те да на том трагу може да се говори о смањењу броја запослених који раде за државу.
„Дотле ћемо се нагледати разних пребукираних државних институција, толико да ћемо се крстити и чудити шта нас је то снашло и колико то кошта“ – истиче Бркић.
Далибор Ступар/Воице.орг.рс
