Чачак – Држава Србија тужила је 9. маја Основном суду у Чачку Љубомира (80) и Синђу (76) Петковић из оближњег села Лознице, захтевајући да врате новац добијен због душевног бола за изгубљеним сином Чедомиром, који је погинуо бранећи Космет од ОВК. Дакле, да врате оно што су пре три године добили од ове, исте државе: Љубомир и Синђа по 750.000, њихова деца Соња (53), Звездана (46) и Александар (45) по 650.000, да врате и оно што им је дато на име материјалне штете (236.810) и парничних трошкова (211.000). Укупно, 3.897.810 динара.
Тужба је заснована на пресуди Врховног касационог суда Србије која се не пориче, јер је тај суд као трећестепени, јуна прошле године, усвојио ревизију захтевану од стране државе и одштету коју су Петковићи добили прогласио незаконитом због застарелости.
– Ми немамо одакле да вратимо тај новац. Ја се, ипак, надам да у овој држави има правде и да нам нашу муку неће чинити још већом – каже за „Политику” Соња Петковић, старија сестра покојног Чедомира.
Чедомир Петковић (1961) као полицајац СУП-а у Призрену је смртно рањен на задатку, током НАТО бомбардовања 17. априла 1999. године. На путу од Призрена ка Врбници, са двојицом колега је наишао на барикаду ОВК и препречен трактор, и том приликом џипом налетели на противтенковску мину која је експлодирала. Један полицајац је погинуо на месту а Петковић је са тешким повредама збринут најпре у Призрену, затим у Војној болници у Нишу, па на ВМА у Београду. Не долазећи свести, преминуо је у Специјалној болници „Др Боривоје Гњатић” у Старом Сланкамену, 2. октобра 1999. године. Сахрањен је у Лапову, где му и данас живе супруга и два сина.
Бежећи пред зулумом ОВК, јуна 1999. године, породица ових косметских староседелаца из Мале Круше се раздвојила, па су се Чедомирови родитељи, једна сестра и брат обрели у Лозници код Чачка, где одраније живи друга сестра. Састављају крај с почетком, с Љубомировом пензијом од 20.000 динара и Александровом надницом са грађевина.
Накнаду за претрпљени душевни бол због губитка члана породице добили су тужбом која је поднета децембра 2008. године Општинском суду у Чачку. Ту пресуду је, у свему, новембра 2009. године потврдио овдашњи Окружни суд, истичући да је Чедомир настрадао у терористичком акту и да, по закону који је важио у време његовог рањавања, то кривично дело застарева 15 година од извршења.
Међутим, Републичко јавно правобранилаштво затражило је ревизију и Врховни касациони суд уважио је тај захтев. У образложењу пресуде, веће ВКС којем је председавала Весна Поповић наводи да за штету, насталу у оваквом случају, Закон о облигационим односима (члан 376. став 1) прописује трогодишњи објективни рок застарелости за потраживање накнаде, и он почиње да тече од момента сазнања оштећеног. У другом ставу истог члана прописан је објективни (апсолутни) рок за застарелост потраживања накнаде од пет година, рачунајући од момента настанка штете.
„Пошто за застарелост накнаде штете од државе није предвиђен неки посебан рок, она застарева у оквиру редовних рокова… Што се тиче застарелости права на накнаду штете у односу на државу, која потиче из терористичких аката, рокови застарелости рачунају се према општем пропису из члана 376. ЗОО”, наведено је у пресуди ВКС.
Правни заступник породице Петковић, чачански адвокат Даница Милошевић, наставиће рад на овом случају.
– Са овим случајем упознаћу Независни синдикат полиције Србије и министра унутрашњих послова, јер породица човека који је дао живот за отаџбину свакако има право на пажњу друштва – рекла је Даница Милошевић за наш лист.
Недостаје податак да ли је током поступка, у коме је породица добила одштету, заступник Србије истицао приговор застарелости. Ако јесте, онда је могуће да је ревизиона одлука законита. Међутим, уколико приговор застарелости није истицан, Врховни касациони суд није имао право да уопште разматра застарелост, јер на застарелост суд не пази по службеној дужности. То значи да валидност најновије одлуке ВКС зависи само од тога да ли је заступник Србије током првостепеног поступка истицао такав приговор. Најжалостије у свему је то што ми немамо ВКС, то доавно није суд, већ нека група људи који своју моћ користе само интересно, не хајући за законе, па је лако могуће да се то десило и у овом случају.