Србија: Сиротиња као судбина

Горан и Јасмина Алексић, из планинског села Градња, 20-ак километра удаљеног од Врања, очекују треће дете. Јасмина је у шестом месецу трдуноће, радују се доласку на свет девојчице. Радују се сви, њихов син 10-годишњи Стефан и 8-годишња ћерка Александра посебно. Ништа необично, рекло би се породична идила у Србији. Али, није, баш, тако. Алексиће прати усуд немаштине и сиромаштва од како знају за себе. Не зато што не могу да раде, већ што немају где да раде, што се потуцају по селу и насељавају старе куће које реновирају и одржавају потомцима власника који живе далеко од родног села.

Горан је још као дете сањао комад хлеба.

– Родом сам из Трстене, села које је сада уз административну границу са Косовом и Метохијом. Река нас дели од општине Косовска Каменица. Били смо 12-оро деце, а од друге мајке још четворо. Дакле, укупно 16. У међувремену неки су умрли, за једног брата знам где је, али га никад нисам видео и упознао. Како је завршио као дете у Бујановцу, то не знам. Остало нас је 11. Сви се чујемо повремено, нема свађе између нас, јер нема око чега да се споримо. Имовину немамо, кућа у родном селу је пала док смо били мали – почиње причу Горан.

Сестре су се удавале, неке и више пута, ретко која је имала добар живот, већина њих је патила и трпела све у породицама да би сачувала око себе децу. Неки су отишли да живе у кућама својих жена, школу нису учили и готово сви су шумски и најамни радници по селима.

Дневница за оброк

– Каква школа, то што смо морали, завршили смо без учења. Нисмо имали ни књиге, свеске, ништа ако нам не би дали у школи бесплатно. Ко је могао да учи кад ноћу сања хлеб намазан свињском машћу, зато, чим смо ојачали, са 15 година одлазили смо у надничарење, овде у планинама, у сечу дрва. Чекали су нас најтежи послови, али и зарађена дневница која је омогућавала да се прехранимо – каже Горан.

Јасмина је била дете разведених родитеља из неког планинског села у општини Владичин Хан.

– Упознали смо се, заволели, решили да се венчамо иако нисмо имали где да станујемо. Сељани из села Градња су нам помогли, дошли смо до власника куће где смо се уселили и имали задатак да исту чувамо и одржавамо. Викендица нема помоћне просторије и штале, тако да смо имали где да станујемо и посадимо баштицу. Зато је Горан морао да оде у Долово код Панчева и запосли се као физички радник. Тамо је радио до 2011. године док фирма није пропала, а он морао да се врати кући. Сад ради по шумама, надничи како би зарадио основно за храну. Друго немамо, кад нам неко удели било шта од одеће настаје радост, посебно код деце Александре и Стефана – допуњује причу Јасмина.

Мајстор самоук

Кад је газда куће овог пролећа решио да ту пређе да живи, добили су разуман рок да се иселе. Морали су да иду по селу и питају где има напуштена кућа како би се уселили и одржавали је.

– Наишли смо на добре људе, фамилију Поповића звану Шкопарци из Врања која има стару породичну кућу поред потока у селу. Пристали су да нас пусте у кућу, али да је средимо. Захваљући помоћи људи, хуманитарне организације “Срби за Србе” из Канаде, са којој смо успоставили контакт преко репортера “Вести”, добили смо 500 евра и кренули у сређивање – наводи Горан.

Кућу сређује Горан јер је научио основне грађевинске радове радећи по околини Панчева. Помаже му супруга Јасмина.
– Не дижем тешко, али морам да помогнем, не може Горан све сам. Очврсли смо ми, планинска смо, мучена деца. Важно је да смо у селу, да нам је близу школа где Стефан похађа трећи разред, а Александра, први. Добри су ученици и то нам је драго – с поносом истиче Јасмина.
Кућа се поправља ужурбано, јер Горан мора у шуму, на ради и зараду. А зарада од пет до осам евра за 12 сати рада са дрвима. Залихе брашна понестају, осим баште поред куће, опет, неће другог бити. Све морају да купе, од млека за децу, па остало. А, долази и беба.
– Само да смо живи и здрави, све ће бити. Деца никад нису много. Она су највећа наша радост. Зато и кад радим најтеже послове знам да је то због породице. И, није ми тешко – завршава причу Горан.

Школа затворена

Село Трстена је на тромеђи општине Врање, Лесковац и Косовска Каменица, а налази се на надморској висини од 823 метра. Данас село има само 62 становника, чија је просечна старост 57 година. Живи се од пољопривреде, сече дрва и производње ћумура. До осамдесетих година прошлог века у селу је радила основна, четворогодишња, школа, која је сада затворена, а малобројна деца иду у школу у Власе.

Пусти пашњаци

Село Градња је име добило по некадашњем граду, који је по предању био близу ушћа Грађанске реке у Ветерницу, а његови становници имали њиве у данашњој махали Царинске Луке у Власу. Куће су биле поред реке, у близини школе и цркве а колибе и трле по бреговима где су сада куће, јер су се временом људи селили ближе својим њивама, пашњацима и шуми. Данас овде живи 200 становника, али село полако изумире.

Вести