Србија срља у економску пропаст

За разлику од просвећенијих, ја сам присталица теорија завере: Србија је ту где је зато што су јој странци здушно помагали да буде ту

Очекивање да ће бруто домаћи производ Србије ове године пасти за само пола процента је превише оптимистично, али то и није најважније. Важније је колико ће бити запослених који плаћају порезе и доприносе, какав ће бити однос између њих и броја пензионера, колико ће порасти јавни и спољни дуг и ненаплатива потраживања, каже за НИН Небојша Катић, финансијски консултант из Лондона.

„Србија је још од 2008. суочена са дубоком, континуираном кризом. Кретање БДП не рефлектује сву дубину драме, поготово када се гледа изоловано од осталих показатеља. Србија срља у пропаст дуже од деценије, а при томе је стопа раста БДП била релативно висока све до 2008. БДП јесте растао, али је запосленост падала, имовина се продавала, увоз је лудовао, а спољна и унутрашња задуженост убрзано расле. Те 2008. звонило је последње звоно на узбуну, али није имао ко да га чује“, упозорава Катић и изражава бојазан да ће стварна економска кретања бити гора од оних које Влада очекује. А то ће, закључује, довести до нових притисака да се смањује јавна потрошња, убрза продаја јавних предузећа и држава додатно задужи.

Шта је кључна грешка креатора економске политике у Србији?
— Не постоји једна кључна грешка. Реч је о погрешном концепту економске политике која се води од 2002. То је концепт без концепта, у коме економија иде куда вода носи. Креатори економске политике нису разумели да се развој планира, да се он не догађа сам од себе.

Финансијски систем је препуштен страним банкама и Србија је изгубила контролу над кредитном и монетарном, а тиме и над развојном политиком. То је омогућило банкама да високим каматама деру грађане и уништавају домаћу привреду. Грађанима и привреди је омогућено и да се задужују у страној валути иако не зарађују девизе. То су сулуде, самоубилачке одлуке.

Укинута је и Служба друштвеног књиговодства – тим потезом се држава одрекла прихода од платног промета и разорила порески систем, стварајући амбијент страшне пореске недисциплине.

Либерализацијом увоза и снижавањем царина постигнут је троструки негативни ефекат. Стимулисан је увоз, смањени су приходи од царина, а изнурена домаћа привреда остављена на милост и немилост моћној страној конкуренцији. Уз све то, и прецењени курс динара жестоко помаже увоз и увознике.

Трговинска мрежа је, такође, у рукама странаца, па они одлучују и шта ће и под којим условима ставити на полице. То је нови тежак притисак на домаће произвођаче.

Упркос озбиљним анализама које упозоравају на надолазећу светску кризу хране, Србија је прихватила да странци могу куповати земљу и пре евентуалног уласка у ЕУ.

Држава је прихватила диктат страних финансијера и омогућила да све важне инфраструктурне инвестиције граде странци. Тиме се маргинализује и уништава домаћа оператива.

Потпуном депрофесионализацијом државе и целог јавног сектора добили смо најнекомпетентнију државу у последњих сто година.

Страшна је лакоћа којом су грешке чињене. Нико ни до данас није запитао креаторе и идеологе овакве политике шта им је било у глави када су предлагали и спроводили овакве мере или када су преговарали са ЕУ.

Премијер Србије Александар Вучић је рекао да би вас радо видео као свог саветника…
— Драго ми је ако премијер Вучић чита мој блог, тим пре што сам и ову, као и све претходне владе, критиковао. Надам се да су и јавност и политичари разумели да у својој критици нисам ни партијски обојен ни злонамеран.

Да ли вас је звао и да ли бисте и под којим условима прихватили такав ангажман?
— Нисам имао контаката ни са овом ни са претходним владама. То је и логично, будући да не живим у Србији. Истовремено, моје виђење узрока кризе и могућих путева изласка из кризе битно се разликује од виђења већине домаћих економиста. Није тајна и да сам непопуларан у најутицајнијим економским круговима. У таквом амбијенту моје ангажовање би било конфликтно, фрустрирајуће и не би имало смисла.

А шта би морали да буду елементи новог економског програма Владе Србије?
— Уз све ризике да будем недоречен и лоше схваћен, направићу кратки и непотпун инвентар предлога.

Држава мора престати да јури странце и да им плаћа да инвестирају. Напор би морао бити усмерен ка идентификовању и подстицању добрих домаћих предузећа, на све начине и свим средствима – повољним кредитима, пореским олакшицама, извозним подстицајима. Потребне су непрекидне кампање, па и груби притисци да се купује домаће или летује у Србији, на пример.

Морале би се укрупнити и ојачати домаће банке. Не само да Комерцијална банка не би смела да буде продата већ би требало спојити преостале домаће банке у једну или две јаке институције које би могле разбити картел страних банака.

Порески систем би морао базирати на прогресивним пореским стопама и морао би спречити све манипулативне технике избегавања плаћања пореза, као што је употреба пореских рајева.

Држава не би смела позајмљивати ни цент у иностранству како би финансирала домаћу потрошњу. И за инвестиције би се морала користити домаћа штедња, као и усмерена примарна емисија по логици коју сам предложио почетком 2012. Укинуо бих кеш кредите грађанима, одмах, без оклевања и та средства ослободио за развој и финансирање инвестиција. ЕПС, Телеком или регионални водоводи могли би емитовати динарске обвезнице и тиме финансирати свој развој.

Поред хитне и убрзане изградње свих сегмената инфраструктуре, требало би започети и са програмом обнове градова који се урушавају. Уместо сталне градње станова, које више нема ко да купи, требало би поправљати оно што је ту, а пропада. Тиме би се упослиле и домаћа оператива и домаћа индустрија.

Државно земљиште не треба продавати странцима, већ би га требало дати свакоме ко нема земљу, а хоће да ради. Тај процес би се морао окончати до 2017. како би се спречило да оранице прећу у стране руке.

Држава може откупљивати куће и имања која се продају у бесцење и тиме покушати да макар делимично решава растуће проблеме градске сиротиње. По сваку цену треба зауставити процесе депопулације, поготово пограничних крајева.

Док Влада велике наде полаже у нови аранжман са ММФ, ви тврдите да ће после тога, крајем 2017. сви кључни макроекономски параметри бити гори него данас.
— Српска привреда ће се у наредне три године суочити са рестриктивном фискалном и рестриктивном монетарном политиком, која за последицу има неподношљиво високе реалне камате. Рестриктивност монетарне политике је изнуђена одбраном курса динара, а високе каматне стопе су кључни инструмент одбране курса. Све то је пре рецепт за катастрофу него за спас. Ако економска политика остаје иста каква се води већ дуже од деценије, онда алтернативе нема.

Концепт економске политике који је креиран под јаким страним утицајем, нужно је водио оваквом исходу. За разлику од просвећенијих српских интелектуалаца, ја сам, признајем, присталица теорија завере. Србија је ту где јесте зато што су јој странци здушно помагали да се баш ту нађе. Наравно, кривица је пре свега на домаћој елити.

Може ли Србија без страних инвестиција, иако тврдите да је модел развоја који се на њима базира у ствари „кључни механизам модерне колонизације”?
— Стране инвестиције могу бити само додатак домаћим, никако база развоја. Када су стране инвестиције база развоја, оне постају инструмент колонизације. Ако се сви кључни ресурси – енергетски, телекомуникациони, прехрамбени, а сутра и водни предају странцима, на чему почива ваша стратешка сигурност? Ако су сва кључна индустријска предузећа у рукама странаца, ако они контролишу банкарски и трговински систем, шта је остало за вас? Да ли је могуће да се ово у Србији не разуме?

Тврдите да ће Србија у догледно време морати да тражи репрограм спољног дуга. Је ли банкрот бољи од даљег раста јавног дуга без привредног раста?
— У контексту политике која се води, репрограм спољног дуга се може избећи или одложити само продајом преостале државне имовине – Телекома, Аеродрома, Комерцијалне банке, плодног земљишта, ЕПС, регионалних водовода. Наговештаји да се о томе интензивно размишља су више него јасни.

Боље је обуставити сервисирање дугова и затражити репрограм него то урадити тек када се прода сва преостала имовина. Нажалост, моћни повериоци имају супротан приступ. У њиховом интересу је да вас цеде до последње капи, да вас натерају да све продате, па да тек онда са вама преговарају. За разлику од грађана или предузећа чији је капацитет за враћање дугова ограничен, државе су другачија врста дужника. Оне не могу нестати, не могу побећи од својих дугова и њих можете цедити неограничено, од сада до вечности.

Је ли онда добро продати Телеком да се врате стари дугови са високим каматама?
— Телекомуникације су један од најважнијих стратешких сегмената инфраструктуре и њено комплетно предавање у стране руке је катастрофална одлука, без обзира чиме се продаја правдала. То је потез презадуженог очајника.

Занимљиво је да се у стручној јавности игнорише лоше искуство Црне Горе, која је телекомуникационо тржиште препустила странцима, па данас размишља о поновном формирању новог државног предузећа како би снизила трошкове интернета за своје грађане.

Какве ефекте очекујете од фискалне консолидације, чији је део смањење пензија и плата у јавном сектору?
— Основни циљ буџетске штедње је да омогући отплату дугова у годинама које долазе. Други циљ је постепено навикавање грађана на све нижи ниво социјалне и здравствене заштите. Овде је рукопис ММФ јасно видљив. У економском смислу ће то значити даљи пад тражње и још јаче рецесионе притиске. Теоријски се такве тенденције могу неутралисати само растом извоза или некаквом великом инвестиционом активношћу. Надајмо се да владин оптимизам није пука пропаганда и да влада данас зна нешто што ми не знамо.

Многи за све економске недаће у Србији криве неолиберални концепт. Зар се сво време овде економска политика не своди на класични државни интервенционизам?
— Кључни елементи неолиберализма су пре свега приватизација свега постојећег, либерализација робних и капиталних токова и немешање државе у привредне процесе. Србија је радила управо тако, али економија није процветала. Напротив, после примене поменутих рецепата, држава се суочила са презадуженом и готово уништеном привредом, празним буџетом и армијом грађана на ивици егзистенције. Како би се сачувао какав-такав социјални мир, политичари су посезали за најлакшим – преко проблема су бацали буџетски новац, док је новца било. То није политика државног интервенционизма како се покушава сугерисати – то је безидејни политички опортунизам.

Државни интервенционизам и дирижизам почивају на радикално другачијем приступу. Код таквог приступа држава идентификује стратешке развојне правце, усмерава и помаже гране и предузећа која имају перспективу. Реч је о активној држави која уме стратешки да мисли. За такву врсту политике је потребан врхунски кадар. Овакав концепт је примењен у Француској после рата, у Финској до уласка у ЕУ. Он је у темељу успеха држава на далеком Истоку, а предности тог концепта данас јасно показује и Кина. Та политика не иде против тржишта. Напротив, она максимално подстиче тржиште и конкурентност, али у оквиру јасне развојне политике и заштите националних интереса.

На чему базирате тезу да кључни проблем српског буџета лежи на приходној, а не на расходној страни?
— Ту тезу базирам на иностраним искуствима и на домаћим буџетским подацима. Све државе које су ушле у радикалне процесе буџетске штедње завршиле су са великим растом незапослености, падом БДП, експлозивним растом јавног дуга и еродирањем јавних служби.

Када се погледа консолидовани биланс Србије, види се да јавни расходи, кориговани за инфлацију, стагнирају већ три године. Упркос стагнацији јавне потрошње, јавни дуг убрзано расте. Он расте зато што привредна активност пада, и зато што је за отплату девизних кредита потребно све више динара, будући да курс динара пада. Буџетски дефицит није узрок економске кризе, већ њена последица. Из буџетске кризе се може изаћи само привредним растом, а буџетска штедња не помаже расту.

Осим САД чини се да већина развијених земаља није успела да се ишчупа из рецесије. Значи ли то да је концепт штедње од почетка био погрешан или је нешто друго у питању?
— На сцени је једна од највећих глобалних економских подвала. Државе, са пар изузетака, нису у рецесији зато што је њихова буџетска потрошња била превелика. Оне су у кризи зато што је глобална финансијска „мафија“ изазвала страшну економску кризу и незапосленост, изнудила државну интервенцију и ојадила буџете. Исти ти центри моћи и њихови политички, медијски и академски трабанти сада уверавају свет да је за све крива висока буџетска потрошња.

Еврозона је већ шест година што у рецесији, што на ивици рецесије. Тврдо инсистирање на буџетској штедњи је један од најважнијих узрока кризе еврозоне. Експанзивна монетарна политика и ниске каматне стопе нису довољне за излазак из кризе. Неко мора почети да троши, а, када приватни сектор то не ради, онда мора држава.
Блог Небојше Катића