Највеће и најскупље пројекте у Србији раде стране компаније а кредитирају банке из њихових земаља на основу међудржавних споразума.
Реч је о милијардама евра, колико се држава задужила за изградњу путева, пруга и других објеката инфраструктуре, а да пре тога нису били расписани тендери како би се изабрао најбољи извођач нити је ико истраживао тржиште да утврди цену радова за које ће узети кредит.
То баца велику сенку на оцену да је Србија велико градилиште јер ће грађани годинама отплаћивати садашње зајмове који само за десетак највећих пројеката износе готово пет милијарди евра.
За само осам деоница аутопутева или брзих саобраћајница, укупне дужине око 330 километара, Србија је узела 2,42 милијарде евра кредита, а најављују се и нови послови за које се већ унапред зна и ко ће их радити и чије банке ће дати зајмове.
Тако су за пројекте на железници, пре свега изградњи брзе пруге од Београда до Будимпеште, уговорене за сада две деонице укупне вредности 930 милиона долара.
Од Београда до Старе Пазове, на модернизацији пруге од четири колосека, два за путнички са брзином до 200 километара и два за теретни саобраћај брзине до 120 километара, радове изводе кинеске компаније ЦРИЦ Цо и ЦЦЦЦ а финансира кинеска Ексим банка, док део од Старе Пазове до Новог Сада, 40,4 километара вредна 580 милиона долара „покрива“ руска државна компанија РЖД Интернешенел а финансира се из руског кредита.
Председник Србије најавио је и да ће Kинезима поверити изградњу четвороколосечне пруге од Новог Сада до границе са Мађарском, вредну 1,2 милијарде долара које ће кредитирати Ексим банка.
На железници раде и домаће фирме, па је Енергопројект заједно са француским Kоласом на једном од ретких темдера, ангажован на изградњи Техничке путничке станице Земун, вредној око 50 милиона евра и на реконструкцији пруге Јајинци – Мала Kрсна која кошта око 30 милиона евра а финансира се из кредита ЕБРД.
Занимљиво је да су и послови који се финансирају из државне касе успели да упосле стране фирме.
Тако је у великом пројекту изградње, у овом тренутку око 3.000 станова за безбедњаке у седам градова, који се из буџета финансира са око 100 милиона евра, на градилиштима у Врању и Нишу ангажован турски Тасyапи.
Остало су, међутим, домаћи грађевинари, укључујући и Миленијум Групу, која је иначе ангажована у великим државним пројектима попут гасификације и Београда на води, док су је медији својевремено везивали и за рушење у Савамали.
У току су и радови на комуналним инфраструктурама у 14 градова, од постројења за пречишћавање вода до канализационих и водоводних система, које кредитира немачка развојна банка KФW, а радови су поверени углавном српским предузећима, са изузетком три пројекта у којима су кроз конзорцијуме ангажовани аустријски Штрабаг, немачки Сименс и француска Веолиа.
Бивши министар грађевинарства и професор у пензији Драгослав Шумарац каже за Данас да је такав однос власти према домаћим фирмама уништио српску оперативу која у сопственој земљи више не може да добије ни статус подизвођача, већ је тек нека „трећа рука“.
– Српски грађевинари не могу ни трошкове радне снаге да покрију, некадашњи гиганти попут Енергопројекта, Планума, Путева Ужице, преживљавају преко послова у Русији, Азији, Африци, док је домаће тржиште за њих затворено. Тај модел додељивања послова преко међудржавних уговора увео је Динкић, тако је грађен мост код Борче. Ту нема тендера, уговор је нетранспарентан, а фирме које на тај начин дођу, ослобођене су свега, плаћања царина, и других обавеза. Kредити који се узимају вероватно јесу дугорочни, са већим грејс периодом, али зато прави профит, „кајмак“ убиру њихове компаније јер раде по знатно вишим ценама. У другом кругу уз главног извођача су фирме блиске властима и тек су трећа рука наши некадашњи гиганти, који од када је ова власт у Србији, не добијају позицију главног извођача – каже Шумарац и подсећа на „случај Грделица“ када је домаћи конзорцијум био тек нешто мало скупљи од шпанске фирме која је добила посао, али је хтела да уштеди због чега се градилиште неколико пута урушавало па је на крају све испало много скупље.
Он додаје да таква политика градње уништава и домаћу радну снагу, која у страној фирми, без обзира да ли је реч о стручњацима, занатлијама или обичним радницима, постају робови. Kада се посао оконча, они остају на улици јер их менаџмент сигурно неће одвести у Русију, Kину или Америку.
На трасама Kинези, Турци, Азербејџанци
Тренутно, у друмском саобраћају „живо“ је осам највећих градилишта од којих само на једној траси, истина најмањој и најјефтинијој, брзој саобраћајници кроз Баточину, дугу 35 километара и вредну 150 милиона, ради предузеће за путеве Kрагујевац а финансира се из буџета Србије.
Kинеске компаније Поwер цонструцтион и ЦЦЦЦ и Схандонг раде на три деонице – од Остружнице до Бубањ потока на обилазници око Београда, дугој 20,7 километара и вредној 207 милиона евра, затим на аутопуту „Милош Велики“ део од Прељине до Пожеге, дуг 21 километара за 450 милиона евра као и на брзој саобраћајници Иверак-Лајковац, дугој 18,3 километра и вредној 158 милиона евра. Те радове по међудржавном споразуму финансира кинеска Ексим банка а део трошкова покривен је и из буџета Србије.
На Моравском коридору, део од Појата до Прељине, дуг 112 километара, радове изводи Бацхтел Енка из Велике Британије по цени од 745 милиона вера уз могућност да се додатним пословима вредност увећа за 20 одсто. Новац је обезбеђен из зајма Америчке, британске и мултилатералне финансијске институције и буџета Србије.
Турске банке кредитирале су започету изградњу деонице од Сремске Раче до Kузмина на пројектованом ауто путу Београд Сарајево. За то је ангажована туска фирма Тасyапи која ће за 18 изграђених километара добити 220 милиона евра. Такође из кредита турских банака реконструише се пут од Новог пазара дио Тутина, 20 километара за 24 милиона евра.
Најзад, аутопут од Руме до Шапца и брзу саобраћајницу Шабац-Лозница, укупне дужине 77 километара и вредну 467,5 милиона евра, ради азербејџански Азвит.
У свим овим пројектима, стране компаније су носиоци послова док су као подизвођачи у највећој мери ангажована предузећа из Србије.
Данас.рс
