Ове године мање неликвидних предузећа него 2020. захваљујући државној помоћи кроз гарантну шему, односно кредитима за ликвидност за које је гарантовала држава
Свака девета фирма у Србији данас има проблеме са ликвидношћу. Своје обавезе не може да испуњава 39.602 дужника. Толико је правних лица и предузетника имало блокиране рачуне последњег августовског дана. Повериоци од њих потражују 214 милијарди динара, без обрачунате камате, показују подаци Народне банке Србије. Ипак, број фирми које послују у црвеном, мањи је него прошле године.
Поређења ради, блокиране рачуне 31. августа 2020. имало је 41.700 дужника, од чега је 27.510 правних лица и 14.190 предузетника. Од њих је покушано принудно да се наплати 235,9 милијарди динара, без обрачунате камате.
У регистру Агенције за привредне регистре уписано је тренутно 455.948 привредних друштава, предузетника, удружења и туристичких агенција. Што значи да око 8,6 одсто њих има блокиране рачуне.
Небојша Атанацковић, почасни председник Уније послодаваца Србије, каже да је пријатно изненађен и да је ово добра вест јер мањи број блокираних рачуна показује да је привреда у добром стању. Томе су, према његовом мишљењу, допринели кредити за ликвидност послоних банака, за које је држава гарантовала две милијарде евра, кроз гарантну шему за помоћ привреди.
– Када би се ажурније брисала фирме које дужи временски период имају блокиране рачуне имали бисмо чистију слику неликвидности. Близу половине предузећа, која имају блокиране рачуне, трајно су неликвидна – наводи Атанацковић.
Љубодраг Савић, професор Економског факултета, слаже се да су многе фирме преживеле захваљујући мерама Владе Србије. Добром резултату допринело је и то да многа предузећа раде ове године, за разлику од прошле, када су због пандемије и затварања била спречена.
– Ово би могло да буде објашњење зашто имамо мање фирми у блокади него раније. Али није то радикално мањи број. Можда ће их у наредном периоду бити више. То се стално мења. Привреда је живо ткиво. Има доста предузећа, попут пољопривредних, која зависе од сезоне, на почетку године узимају кредите, средином године им пристижу пшеница или кукуруз и тек када наплате робу они то санирају, а у међувремену могу да буду у блокади. Потом, прошле године за време пандемије имали смо проблем са доласком робе са далеких подручја и многа предузећа су због тога упала у проблем. Није био лош бизнис, али физички су били онемогућени да склапају производе или добију робу којом су трговали. Нису имали обртна средства, а када је то профункционисало, изашли су из блокаде. Са друге стране, поједини власници намерно гурају предузећа у стечај – објашњава Савић.
За сваку фирму чији је рачун непрекидно у блокади 30 дана, постоји разлог за стечај. Према подацима Народне банке Србије 31. августа, до месец дана било је неликвидно 2.127 правних лица и предузетника. Док је у блокади од 180 до 360 дана било 5.478 предузећа. Ови подаци указују да су све те фирме кандидати за неки вид опоравка или продају кроз стечај. Агенција за лиценцирање стечајних управника, од почетка године до сада, отворила је стечај у 204 предузећа.
Занимљиво је да се у блокади дуже од три године налазе 15.565 правна лица и предузетника. То су фирме које три године не обављају платни промет преко својих рачуна. Оне се или баве сивом економијом или су заиста толико мртве да уопште немају промет, а свако предузеће које је до годину дана у блокади зрело је за реструктурирање, односно неку од превентивних мера за излечење неликвидности. Али, док банкротство не закуца на врата, мали број фирми се одлучује на, рецимо, споразумно финансијско реструктурирање (споразум банака и привредног субјекта око одлагања плаћања и репрограма кредита).
Одуговлачењем решавања проблема због којих су у блокади само се повећавају обавезе предузећа према повериоцима, будући да се протеком времена стално подижу камате на обавезе друштва. Треба имати у виду да наведена привредна друштва сигурно имају дуговања и према Пореској управи и јавним предузећима, те да штету од оваквог одуговлачења трпи и сам државни буџет, односно сви грађани.
Љубодраг Савић напомиње да се треба угледати на Европу. На Западу је стечај као добар дан. Тамо релативно брзо предузеће оде у стечај, каже професор Економског факултета. Чак и неко ко води ту фирму заинтересован је да иде у стечај, ако не види могућност да послује нормално, јер рачуна да је боље спасити, што се спасити може. У супротном само ће правити веће губитке. Наводи да у суштини то предузеће не пропада, него само власник, а делови те фирме преживе.
– Код нас има предузећа која су у стечају по 20 година. И није само та фирма у проблему, јер она није изоловано острво. Она повлачи и друга предузећа која са њом послују, а не морају да буду у стечају. Овај проблем у Србији траје дуго и рак рана је наше економије. Због тога је веома важно да државни органи, судови и стечајни управници, функционишу ефикасније, јер то чува и оне који су у стечају, како би смањили потенцијални губитак, а нарочито чува оне који су на поверење дали том предузећу робу не знајући да је оно у проблемима – наглашава Савић.
Маријана Авакумовић, Политика.рс
