У српској економији је ових дана све на максимуму. Тренутно бележимо историјски дефицит буџета од 2,2 милијарде евра, вредност евра је на највишем нивоу, а новца за исплату плата и пензија има само за август. Нова српска власт јесте формирана, али велико је питање да ли она може и има ли чиме да угаси пожар који букти. Стижу обећања да се ради на проналаску новца за ублажавање последица економског суноврата, али се он и даље тражи заправо само да би се гасио расходновни колапс, док нема ни назнака како ће се, ако се изузму нови кредити, повећати приходовна страна. А од ње, заправо, све зависи.

Ако се претходној Влади Србије замера да је сталним зајмљењем чувала социјални мир у Србији, а самим тим и саму себе, онда је већ на старту јасно да ни нови кабинет нема другог избора осим да позајмљеним новцем преживљава месец по месец. Међутим, такво преживљавање има унапред познат крај, а велико је питање да ли ће – мада то нови министар финансија Млађен Динкић навелико обећава – Влада Србије за кратко време успети да спроведе јасан план како да се суноврат заустави.
Економски аналитичар Милан Ћулибрк тврди за наш лист да је српска економија изгубила трку с временом и да се сада мора признати да је Србија у рецесији. Као најбољи доказ за то он наводи: највећи дефицит у буџету, највећу стопу незапослености, огроман пад промета у трговини, рекорно ниску индустријску производњу, спољнотрговински дефицит од скоро четири милијарде долара…
– На самом старту нове Владе Србије саопштен је још једна забрињавајући податак, а то је да смо и у другом кварталу ове године имали пад БДП-а, чиме је Србија и званично ушла у рецесију и придружила се мањој групи земаља које се суочавају са истим проблемом. Дакле, то је кључни проблем Србије. Пад привредне активности и аутоматски пад запослености. Зато ни данас нико не прича о приходовној страни, јер је због пада БДП-а тешко и помислити да се могу повећати приходи који се сливају у државну касу – објашњава Ћулибрк.
Наравно, нешто ће ипак морати да се уради. По речима нашег саговорника, колико год се данас истицало да је повећање ПДВ-а последња мера којој ће ова Влада прибећи, изгледа да ће то ипак морати да се брзо догоди.
– На крају крајева, много је поштеније и отвореније према пореским обвезницима да они приликом куповине сваког производа или услуге знају колико нешто плаћају. Овако се њима рачун испоставља накнадно, јер се држава задужује и онда грађани плаћају камату на тај дуг, а та камата није мала на годишњем нивоу. Нико грађане није ни питао да ли би они више волели да плате два процентна поена ПДВ-а или да плаћају годишње камате од 15 посто на задуживање којим држава финансира мањак у државној каси…
Када већ не може да рачуна на приходовну страну, каже Ћулибрк, држава ће морати под хитно да анализира где се све и на који начин избегава плаћање пореза у овој држави, јер је то један од начина да се у државну касу слије више новца а самим тим и смањи потреба за већим задуживањем.
– Сада ће, силом, доћи на ред да се свако плаћање пореза стави на проверу. Ако је Ал Капоне на крају био ухапшен само зато што није плаћао порез, онда би можда требали да буду ухапшени и неки који овде не плаћају порез. Уколико би та казнена политика била адекватна и примењива за све, вероватно не би ни било толико избегавања плаћања пореза.
А јасно је да у Србији сви не плаћају порез. То је, уосталом, додаје Ћулибрк, и јавна тајна.
– Процена је да се у сивој зони ствара између четвртине па и трећине БДП-а. Уколико би све те привредне активности биле обухваћене пореским системом и ако би сви плаћали порез, аутоматски би се смањио дефицит у буџету а самим тим и потреба да се повећава порез онима који га иначе плаћају. Дакле, пре свега треба обухватити порезима оне којима су до сада све време они опраштани, уз благослов власти или прећутно жмурење.
На питање да ли би једна од мера могла бити и “француски рецепт” по којем ће се, на основу одлуке француског председника Франсоа Оланда, мањак у буџету Француске пунити већим порезима за богате а не смањењем издатака за сиромашне, Ћулибрк одговара да је један од проблема што су код нас богати људи махом финансијери политичких странака. Ипак, каже, неспорно је да они који имају више – морају више да поднесу и терет кризе.
– До сада су терет кризе поднели најсиромашнији. Просечна пензија је смањена за педесетак евра, просечна плата између 60 и 70 евра, без посла је остало 400.000 људи у приватном сектору, јер у јавном отпуштања практично није било. Само најсиромашнији су, дакле, сносили терет кризе, а тада приче о некаквој социјалној правди нема. Било би праведније да они који имају више плаћају веће порезе и да се на тај начин делом пуни каса.
При томе, напомиње Ћулибрк, не треба порезе третирати као неку одмазду и казну, већ је једноставно нужно направити такав порески систем који неће отерати из ове државе оне који имају новац и који можда планирају да овде инвестирају, јер би то, упозорава, био мач са две оштрице.
– Већ нам се дешава то да појединци имају пребивалиште у неким другим државама, као што је рецимо Новак Ђоковић, само зато што им не одговара порески третман у Србији. То нема везе са патриотизмом, јер свако настоји да порез плати онолико колико је то по закону најмање могуће и то се не може замерити. Када се донесу прописи према којем они који имају више плаћају веће порезе, а да то не истовремено угрожава њихов посао, е онда ту замерке нема и не може бити. Но, држава мора да донесе такву одлуку, а она ће код нас тешко бити усвојена, јер се зна шта овде значе богати људи и колико се њима на овај или онај начин дугује…
Сада када је српска економија дотакла дно и када је опоравак на дугом штапу, јер чак да се одмах усвоје и најбоље економске мере њихов ефекат се може очекивати тек наредне године, крајње је неодговорно и неозбиљно да било ко из власти, указује наш саговорник, јавно обећавања да док траје криза неће бити отпуштања. Јер она су, једноставно, неминовна.
– Давати таква обећања је чиста демагогија и нема тог што би држава морала дати приватним предузетницима да би се они обаезали да неће никог отпустити чак ни по цену да пропадају. Не може ни један министар то рећи, јер сваки приватни послодавац, уколико му посао пропадне, мораће не само да да отказ свим запосленима, већ ће и сам морати да гледа шта ће. Оно што би сваки одговорни министар морао да каже јесте управо супротно! А то је да ће бити отказа, пре свега у јавном сектору, јер њих до сада није било. Јавни сектор је прегломазан за овако слабу привреду. Они који не раде свој посао ни добро ни ефикасно, а при том су до сада били заштићени као бели медведи, морају сада да се запитају и за своја радна места…

Љубинка Малешевић

Маневарска 13. пензија

За разлику од ванредног повећања пензија 2008. године, за које је сматрао да ће на дужи период “угробарити” српски буџет, садашњу најаву да ће најсиромашнији пензионери добити 13. пензију у износу од 15.000 динара Ћулибрк оцењује као добар потез. Јер, објашњава, то не кошта превише, а за њим постоји реална потреба.

– Верујем да је 13. пензија маневарски потез нове Владе, којим ће се желе постоћи два циља: по формирању власти чуло се да неће бити замрзавања плата и пензија. Међутим, убеђен сам да плате и пензије неће бити усклађене са шестомесечним растом цена, како је то сада предвиђено Законом о буџетском систему, јер би нам за то требало неколико десетина милијарди динара а тог новца у буџету нема. Соломонско решење је нађено на тај начин да се исплати 13. пензија најсиромашнијим пензионерима, онима који месечно примају мање од 15.000 динара. А тај трошак за 13. пензију биће вишеструко мање него да су повећане све пензије и све плате у јавном сектору за пет-шест процената, колико ће бити инфлација од марта до краја септембра. На овај начин се заправо држава да уштеди добар део новца, а при томе да ће се испуни предизборна обећања и изађе у сусрет најсиромашнијим пензионерима. Због тога се за овај потез може рећи да има социјално оправдање и тешко да ће било ко моћи да се буни, поготово што ће та 13. пензија бити исплаћивана у четири рате – истиче Ћулибрк.