Најзад и српски политичари признају оно што економисти, привредници и обични грађани добро знају: српска економија је на ивици амбиса: Александар Вучић, први потпредседник Владе Србије, отворено је поручио да више нема лаких решења – “притерани смо уза зид”.
Наредни дани су кључни за усвајање пакета економских мера, које би требало да спасу оно што се спасити може, уједно и да створе сасвим другачији економски амбијент како би се вишегодишњи пад српске привреде бар зауставио, а потом кренуо и да се поправља.
Члан Националног савета за привредни опоравак Никола Павичић објашњава за наш лист да нити једна мера, која буде предложена, а која се односи само на штедњу и кресање неких примања, неће закрпити рупе у српском буyету, нити ће донети бољитак на дуже стазе.
– Ваљда је сада, а чини се да јесте, и политичарима јасно да се даље овако не може и да су све мере, о којома се ових дана причало, на кратке стазе. Оне само “шминкају” оно што се више ничим не може улепшати. Нама није довољно само да доносимо мере када зашкрипи, нама је потребна промена целокупног економског система. Да се крене од почетка. То је веома болно, није популарно, не доноси одмах резулатате, али свако одлагање промене комплетног економског система и настављање с његовим крпљењем сутра ће још више болети – упозорио је Павичић.
На констатацију да признање лошег стања српске привреде и нужним болним резовима износи први потпредседник Владе, а не министар финансија Млађан Динкић, који још увек објашњава да се са неколико уштеда и додатним притезањем каиша проблем може решити, наш саговник одговара да је и власт схватила да је реч о решењима битним за цело друштво, те да њих грађанима ипак може боље приближити онај коме се у овом тренутку највише верује:
– Можда министар финансија тражи конкретна решења, али нама треба много више од тога. Јер, да би се променио економски систем, треба имати храбрости и јавно признати да постојећи не ваља, да се не може поправити и да мере које ће морати хитно бити усвојене неће бити довољне да већ сутра живимо боље. То, пак, значи додатне реформе, а које по правилу боле. Данас боле више него јуче, а ако се и сада гурне под тепих стање у српској економији, оно ће се као бумеранг вратити већ догодине истој овој власти на наплату. Вучић је свестан тога и отуд потреба да грађанима каже истину да је “цар го” и да ће све снаге, политичке и економске, морати да се ангажују за спас српске привреде од краха.
Наш саговорник за наредну недељу најављује састанак Националног савета за привредни опоравак са Владом Србије и изношење плана за економски опоравак. Павичић при томе очекује да Влада размотри нацрт који је направио Национални савет, и то уз сагледавање правог а не “фризираног” стања српске привреде данас, и да га прихвати као опште добро – план који заиста води у опоравак.
– Прошло је време прича без аргумената. Сада постоје праве и истините анализе. Скенирање економске ситуације, без улепшавања, урадио је и Фискални савет Србије, и тек сада имамо огољену истину коју Влада Србије овога пута признаје. Национални савет за привредни опоравак износи своје виђење садашње ситуације и онога што се мора учинити да би се она променила. Наравно, требаће политичка воља да се предложене мере спроведу, јер у овој држави о главним проблемима српске привреде још није причано. А без тога резултата нема. У сваком случају, постоје два кључна проблема: један је финансијској сфери, јер имамо највише камате у Европи с којима нема страних инвестиција, раста производње, нових радних места; други је курс динара. Имамо прецењен динар који је уништио извознике. Дао је шансу деценије увозницима. Прецењени динар је главни кривац за изгубљених 400.000 радних места од 2009. до данас. Са прецењеним динаром Србија нема извоза ни нових радних места, а без тога свима је јасно да економског опоравка неће бити – каже Павичић.
Уколико Србија жели да изађе из кризе, каже саговорник „Дневника”, мора хитно кренути у реформу финансијског система како би се дошло до нормалних камата по којима би могли да се финансирају инвестиције и индустрија. Истовремено, нужно је проналажење реалног курса динара који стимулише извознике а дестимулише увознике. Дакако, додаје Павичић, уштеде се могу и морају правити и на примањима у јавном сектору да би се стимулисали запослени у приватном сектору који једини нешто производе.
– Плате морају да се смање и ускладе с платама у приватном сектору и то је одавно јасно. Међутим, уштеде које ће се добити смањењем плата у јавном сектору су минималне и то није једина мера која спашава нашу привреду. Пре четири-пет година је такође била најављена велика реформа државне администрације и јавних предузећа, смањење броја запослених, али ништа није урађено. Напротив, администрација је данас већа него онда и плашим се да се ни сада неће урадити оно што се мора, јер код нас се политичари узбуђују што ће, рецимо, државни чиновник, који је гласачко тело, имати мању плату.
Павичић упозорава да су у овом тренутку плате у јавном сектору 35 одсто су веће од плата у реалном сектору. Тога, каже, нема нигде у свету.
– Рецимо, запослени у прерађивачкој индустрији, који стварају нове вредности и добра, не само што су за трећину мање плаћени, него чак ни плату не добијају на време јер је просечно кашњење у исплати у индустрији Србије преко 90 дана, а има предузећа у којима се плате не исплаћују и по пола године. И сви ћуте и никога у држави не “боли глава” због тога. То је ситуација која је досад толерисана и сматрана нормалном у Србији. Али то мора мењати из основа ако се заиста жели од економије направити приоритет у друштву. Прво морају бити намирени они који производе нове вредности а тек потом они који од њиховог рада добијају плате. Јавни сектор је битан за сваку државу али у мери у којој за његов број и примања постоји реална економска оправданост. Свако трошење преко мере и узимање више него што је то реално могуће директно води у пропаст…
Дневник
