Београд – Осим што је Вучићев режим за седам година претворио Србију у најбеднију колонију по којој дрско харају разни домаћи и страни „инвеститори“, мада ниједан долар или евро свог новца нису уложили у послове којима се хвале, десило се у међувремену и једно друго, својеврсно колонијално понижење. Наиме, Србија је постала скоро потпуно енергетски зависна, а то значи да ова држава више није суверена и да њоме владају друге силе и добра (или лоша) воља тих сила.
Тако је, на пример, Нафтна индустрија Србије (НИС), одавно у власништву руског капитала, а Електропривреда Србије (ЕПС), већ је „виђена“ за продају Немачкој електроиндустрији. Српске термоелектране су застареле и припадају технологији прошлог века, а хидроенергијом хара Вучићева „предузетничка“ мафија на челу са кумовима и пријатељима. Такозвани „енергент будућности“, течни гас, стиже у Србију само из једног правца и преко једног улаза и продаје га проблематично Јавно предузеће Србијагас. Укратко речено, Србија данас нема ниједан стабилан извор енергије на дужи временски период.
Сирова нафта је први артикал на листи од десет оних које Србија највише увози. Просечне годишње потребе за сировом нафтом коштају око 100 милиона долара. Истовремено, Србија је у највећој мери енергетски зависна земља и скоро 85 одсто свих утрошених нафтних деривата је из увоза, што је и потврђено са надлежних места више пута (подсетимо, ту је чињеницу још 2016., поновио на скупу „Енергетска зависност и цене енергената у Србији“ чак и генерални секретаријат Удружења нафтних компанија Србије). Још прецизније, око три четвртине нафте и њених деривата и четири петине природног гаса обезбеђује се из иностранства. Србија данас увози и све нафтне деривате (примарни бензин, течни нафтни гас, евродизел, базна уља…)
Истина је и то да српско тржиште годишње потроши три милиона тона нафте, од чега је тек једна трећина из домаће производње. Због свега тога, следе и питање: одакле долази нафта у Србију, из којих држава, ко су увозници, ко највише зарађује у том послу…
Како је овде реч о стратешки важном енергенту, око кога се воде ратови, руше владе и мењају границе држава, није тешко претпоставити да је већи део увозних канала криминализован, јер је Србија, која је енергетски зависна и нема јасно уређену енергетску политику, нити правно сређени систем, идеално тржиште за сирову нафту „непознатог порекла“ или са „географским пореклом“ али без валидне документације (дакле, из међународног шверца).
Да је то тако, потврђује и бивши саветник председника Нигерије, Дел Кол (Делле Цол), који је у ранијим изјавама датим агенцији Ројтерс, више пута је поновио да сваког дана око 180 хиљада барела нафте из ове земље буде опљачкано и продато криминалним мрежама на Балкану, нарочито у Србији и Бугарској, али, такође и ван Балкана, у Украјини. Кол је посебно нагласио да „…међународни крадљивци врте огромне количине нафте, а најбитнији је уиграни начин на који то чине – од упада у нафтоводе и поседовања шлепера, па до информација где се бродови налазе и у којим лукама се може платити“…
У истраживањима Ројтерса који се иронично осврће на Србију и Бугарску као земље које су „познатије по шверцу цигарета“, види се да српско – бугарски криминални савез у пословима продаје опљачкане нигеријске нафте, одлично функционише, те да толике количине није могуће транспортовати са једног на други континент без повезаности са званичним владама тих земаља.
Поменути бивши саветник нигеријског председника нагласио је и да садашње владе поменутих земаља имају своје криминалне тимове за отимачину и транспорт овако импресивних количина нафте, те да су ове „…балканске (српске и бугарске) мафијашке организације врло заступљене у Нигерији и да им није лако ући у траг…“
Енергетска зависност Србије, када је у питању нафта, кретала се у последњим годинама од 35 % до 75% (раније је достизала је чак 92,67%). Данашње стање је незнатно боље или исто. Очекује се до 2040. године увећање тражње за примарном енергијом за 37 процената, с тим да ће потрошња природног гаса порасти за 50, а нафте за десет одсто. Све ове чињенице имаће најгоре могуће последице по енергетску сигурност Србије. То се види и на основу званичних процена такозване Енергетске стратегије Србије из 2014. године, где се да ће увозна зависност, кад је реч о природном гасу, 2030. бити чак 97,6 одсто, док ће увоз нафте порасти на више од 90 одсто укупне потрошње.
Нафтна индустрија Србије (НИС), некадашњи главни државни енергетски ослонац (који је сада у руском власништву), са нафтних поља у Војводини годишње исцрпи око пет милиона барела сирове нафте, али, истовремено, често крши и Закон о рударству, који изричито тражи да се свако концесионо искоришћавање мора датумски орочити и да се мора одредити цена тог коришћења за конкретно раздобље. То власници НИС-а углавном не поштују.
Што се угља тиче, ту је најважније истаћи да Србија око 65 одсто струје производила у термо-електранама на угаљ. Треба такође знати и то да су резерве угља око 3,3 милијарде тона, а да су термоенергетска постројења грађена у време када нису важили стандарди Европске уније у области заштите животне средине, па је ниво загађености ваздуха изнад максимално дозвољених количина.
Електропривреда Србије (ЕПС) сада, према његовим речима, улаже максималне напоре да би достигла стандарде ЕУ у заштити животне средине и због тога планира инвестиције од једну милијарду евра.
Колико је угаљ доминантан у производњи електричне енергије потврђује податак да су европске земље, како је рекао, одложиле гашење застарелих термоенергетских постројења до 2025. године иако је требало да то буде учињено 2015. а сада се говори и о додатном померању тог рока на 2033. годину.
Угаљ је главни ослонац у производњи струје у Србији, али га и Европска унија (упркос другим фосилним горивима) користи у значајној мери јер годишње увезе око 180 милиона тона тог енергента. Треба такође истаћи и чињеницу да Србија дели четврто и пето место у Европи по производњи угља, после Немачке, Пољске, Турске и Чешке. Укупно инсталисана снага производних капацитета ЕПС-а је 7.326 мегавата, од чега 4.390 отпада на 22 термоблока. То довољно говори шта би се десило са Србијом да неким несрећним случајем или „утицајима виших сила“, производња у Колубари стане.
На жалост, Србији је на Косову и Метохији отета имовина и на земљи и под земљом, где се налази 76 одсто свих домаћих резерви угља (раније, са Косовом и Метохијом, Србија је имала такозване „билансне резерве“ угља око 16 милијарди тона). Данас има три пута мање. Поређења ради, док је Србија на целој својој територији експлоатисала угаљ, Колубара је учествовала у томе са 14 одсто, а Костолац са 3,3 одсто.
Али, без обзира на све, угаљ је и даље главна „сламска спаса“ за примитивног напредњачког властодршца и његове нове „филозофе“ енергетске политике у Србији. То је толико далеко отишло да је, као један од најважнијих пројеката ЕПС-а у будућности, истакнуто увођење система управљања квалитетом угља у који ће бити инвестирано 152 милиона евра. Чак је и председник Комитета за површинску експлоатацију угља Савеза инжењера рударства и геологије Србије, Владимир Павловић, на једном скупу рекао да угаљ остаје доминантан у производњи струје јер, наводно, производња из обновљивих извора има своја ограничења…Павловић је ову изјаву још „појачао“ тврдњом да је „…улагање у обновљиве изворе излобирао светски бизнис да би направио огромне профите, а та производња, осим мале економичности, има и разна друга ограничења, а једно је да тражи огромне просторе за постројења, па се инвестиције успоравају…“. Тврдио је Павловић и то да Немачка производи мање струје из обновљивих извора од Србије, тачније, тек око 13 одсто, те да термоелектране загађују животну средину око један одсто и да нису узрочници климатских промена…
Било ово истина или не, постоји и друга „школа мишљења“, са својим аргументима. Тако, на пример, Удружења за здравље и животну средину (енгл. Хеалтх анд Енвиронмент Аллианце, скраћено: ХЕАЛ) са седиштем у Бриселу, објавило је недавно велико истраживање под насловом „Неплаћени здравствени рачун – Како нас термоелектране на Западном Балкану чине болеснима“ и дало процену утицаја на здравље и трошкове повезане са загађењем ваздуха које се ствара сагоревањем угља и лигнита у постојећим термоелектранама у Србији. У њему је такође дата процена трошкова за планирана постројења где се наводе следеће чињенице…
Наиме, постојеће термоелектране на угаљ годишње стварају до четири милијарде евра здравствених трошкова од чега 1,7 милијарди отпада на популацију у региону. Термоелектране у Србији на угаљ сваке године емитују хиљаде тона штетних загађујућих материја и тако знатно доприносе загађењу ваздуха у овом региону Балкана, али и шире. Постојеће термоелектране на угаљ у Србији стварају здравствене трошкове у укупној вредности између 600 и 1.756 милиона евра становницима и владама у региону.
Због тога што загађујуће материје у ваздуху путују на великим удаљеностима, постројења у Србији стварају укупне трошкове по здравље између 1.4 и 4 милијарде евра годишње у Европи. Постројења у Србији генерално раде по ниским еколошким стандардима стварајући високе нивое емисија загађујућих материја који имају многобројне утицаје на здравље. Србија, у којој се тренутно налази шест постојећих термоелектрана на угаљ са инсталираним капацитетом од 4,3 гигавата (ГW), могла би да добије шест нових пројеката са капацитетом од 2,2 ГW.
Са преласком на нова постројења на угаљ, нека стара постројења која стварају загађење биће угашена иако је нејасно о којим се постројењима ради и колико њих ће наставити да ради. Ова изградња нових постројења на угаљ би значила да би Србија наставила да се ослања на вид енергије који производи највеће загађење током низа наредних деценија. Нове термоелектране могле би повећати здравствене трошкове до максимално 185 милион евра годишње. Нове термоелектране на угаљ би радиле по много строжијим стандардима везаним за емитовање у ваздух од данашњих. Међутим, нова постројења би и даље могла стварати додатне трошкове грађанима Србије који би износили између 26 и 76 милиона евра годишње. Поређења ради, треба рећи да су укупни здравствени трошкови за Европу (због болести изазваних смогом из термо-електрана) су у износу између 65 и 185 милиона евра годишње. ХЕАЛ такође препоручује: треба извршити ревизију националних планова за производњу енергије како би се смањило ослањање на угаљ да би се он на крају елиминисао и како би се повећало улагање у обновљиву енергију. Ово представља важан елемент у превенцији здравствених проблема у Србији.
У великом сукобу који влада између присталица енергије добијене из фосилних горива и присталица нових, такозваних обновљивих извора енергије, Вучићева политичка и предузетничка мафија дошла је на идеју да, наводно, „…повећа удео електричне енергије добијене из обновљивих извора“ па су кренули у изградњу малих хидроелектрана. Опака дружина на челу са Вучићевим кумом Николом Петровићем, кренула је да хара речним токовима Србије, уништавајући и природни амбијент и еколошку равнотежу, доносећи клизишта, одроне, и несрећу за локално становништво. Доказано је, чак и према упоредној анализи података Републичког завода за статистику и предузећа ЕПС Снабдевање, да је од малих хидроелектрана је у 2016. години откупљено свега око пола процента укупно произведене струје у Србији!
Ипак, и поред свега тога, разни режимски „инвеститори“ који су изградили мале хидроелектране и за њих од Министарства енергетике добили статус повлашћеног произвођача електричне енергије, профитирају тако што им држава откупљује струју коју произведу, по унапред одређеним ценама, вишим од реалне тржишне. Новац којим држава врши откуп долази од грађана Србије, којима су због тога посебном накнадом увећани рачуни за струју.
Да би било јасније о каквој се пљачки ради, треба нагласити да је инвеститорима малих хидроелектрана у периоду од 2013. до 2017. године за произведену струју исплаћено скоро шест милијарди динара, дакле, близу 50 милиона евра! Од тога, нешто мање од 14 милиона евра је отишло у буџет државе, односно на рачун Дринско-Лимских електрана, које се налазе у власништву Електропривреде Србије (ЕПС). Више од 7, 2 милиона евра је исплаћено фирмама куму Александра Вучића, Николи Петровићу и његовим пословним партнерима. Упоредо са градњом електрана на рекама широм Србије и растом профита инвеститора, често повезаних са влашћу и политиком, јачали су и протести грађана против њих.
Када се говори о гасу као „енергенту будућности“, ту је важно истаћи да Србија има само једног великог снабдевача (ЈП Србијагас), те да постоји само један улаз гаса у земљу, па се са правом може рећи да је енергетска безбедност државе и на овај начин угрожена.
Велики проблем чине и спорни послови Србијагаса који су премашили 370 милиона евра, рокови су пробијени четири, а негде и по пет година, а извођачима радова плаћени су милионски аванси и до половина уговорене вредности инвестиције. Чак и интерни (за јавност непостојећи!) извештај Јавног предузећа Србијагас потврђује да је Србијагас плаћао и незавршене послове на изградњи мреже дистрибутивних гасовода у градовима и општинама широм Србије. Рокови су померани за чак три до четири године, сви послови су плаћани авансно и по пет година унапред, али, ни до данас, половином 2018. године, нису завршени, а многи неће бити завршени ни до краја 2019. године!
Извештај о реализацији уговорених послова на изградњи гасовода који су генералном директору Србијагаса Душану Бајатовићу доставили директори за инвестиције у овом јавном предузећу (Мирослав Лекић и Горан Зирић), у коме дају пресек стања изведених и плаћених радова на изградњи дистрибутивних гасовода закључно са 31. мартом 2017. године, говоре да је Србијагас плаћао чак и незавршене послове, као и да су највећа кашњења забележена у местима у којима је посао добила фирма „Миленијум тим“.
Може се рећи да је гасификација Смедерева један од најбољих примера како је Србијагас плаћао и шта треба и шта не треба (али, увек ономе „коме треба“!). Наиме, вредност радова у овом граду уговорена је на 28,99 милиона евра, а плаћено је већ 28,18 милиона. Србијагас по овом уговору исплатио „Миленијум тиму“ чак 23,5 милиона евра аванса. Први рок за завршетак градње био је 12. децембар 2013., али је продужен анексом на јун 2017. године. У извештају се наводи да је део радова 94 одсто готов, други део је завршен 72 одсто, али се за изградњу дистрибутивне мреже средњег притиска наводи само да „радови не теку у складу са планираном динамиком“. Та „динамика“ се продужила и на 2018. годину са изгледом да „загази“ и у 2019.
У београдској општини Гроцка, уговорена вредност радова износила је 29,36 милиона евра, а рок изградње продужен је за чак четири године, све до јуна 2018. године који је прошао (наравно, радови још нису готови!). Тачније, радови су неизвесни јер, наводно, још нису усвојени неопходни регулациони планови. Србијагас је приватној фирми за овај посао исплатио 10 милиона евра аванса, наводи се у извештају који су директори за инвестиције доставили генералном директору Србијагаса. Предузећу Миленијум тим, по уговору је за Гроцку исплаћено око половине суме већ до 2015. године. У уговорима које најшира јавност никада није видела, нису предвиђене никакве санкције („пенали“), за прекорачење рокова или злоупотребу (противправно, ненаменско трошење државног новца).
Слична је ситуација и у општини Раковица, где је уговорена вредност радова износила 6,55 милиона евра. Рок да се радови заврше био је март 2014., али је рок пробијен, па затим продужен анексом до септембра 2017. године. У извештају се наводи да радови „не теку у складу са планираном динамиком“. Према извештају директора за инвестиције Србијагаса, који даје пресек стања до краја марта 2017. године, Србијагас је Миленијум тиму по овом уговору исплатио чак 4,2 милиона евра аванса. Стигла је и 2018. година, рокови продужени, новац и даље стиже…
У градској општини Земун вредност уговорених послова је 18,95 милиона евра, рок за завршетак градње био је март 2014., али је продужен анексом на април 2018. године. Међутим, већ у том извештају наводи се да „радови на изградње гасоводне мреже средњег притиска не теку у складу са планираном динамиком“. Србијагас је за овај посао Миленијум тиму исплатио 8,6 милиона евра аванса, мада посао није ни близу крају. Уместо тога, настављено је „проширење радова“, продужење рока, увећање цена…
Један од најпрофитабилнијих уговора потписан је 2013. за гасификацију града Крушевца. Посао вредан 32,5 милиона евра додељен је у јулу 2013. године, фирми Расина Енергогас. Анексима је увећан обим радова у Крушевцу, вредност основног уговора увећана је за око четири милиона евра, а продужен је и рок за завршетак радова на септембар 2018. године. Првобитни рок се у извештају не наводи.
Овде је важан податак да је Србијагас за овај посао фирми Расина Енергогас уплатио аванс од 18,5 милиона евра, односно чак половину уговорене цене! У овом случају се радови изводе „у складу са новим динамичким планом“ утврђеним Анексом 2. Град Крушевац власник је пет одсто предузећа, фирма Ецо Глобал власник је 33 одсто. Највећи удео од 62 одсто има међутим фирма Соутх Фронтиер Енергy Лимитед регистрована на Кипру где је база података о власницима затворена за јавност. Овај уговор потписао је тадашњи градоначелник Крушевца и истовремено члан Управног одбора Србијагаса и функционер СНС-а Братислав Гашић.
У готово сваком од случајева где има кашњења, као разлози се наводе недостатак урбанистичких планова, проблеми са добијањем дозвола и решавање имовинско- правних односа. Интерни извештај заснива се на информацијама које су овом јавном предузећу доставиле фирме извођачи. У сваком од ових случајева није постојало озбиљно истраживање ни планирање које би претходило реализацији једне овако велике инвестиције коју финансира, иначе презадужено, јавно предузеће Србијагас. Такође, у сваком од ових случајева, приватним фирмама су послови додељивани без тендера, а цене радова увећаване у односу на планове локалних самоуправа. Тужилаштво за организовани криминал покренуло је предистражни поступак у вези са овим пословима Србијагаса и то на основу три кривичне пријаве, али на томе је све и стало.
Никола Влаховић / Таблоид
