Више од 2,5 милиона људи у Србији има месечне приходе испод 15.000 динара (120 евра), подаци су тима Владе Србије за социјално укључивање и смањење сиромаштва.
У апсолутном сиромаштву са просечним приходом од 11.340 динара (90 евра) живи 630.000 особа, рекла је представница тима Биљана Младеновић на представљању публикације Светске банке “Мапа сиромаштва у Србији”.
У административном сиромаштву са 7.900 динара (64 евра) животари 268.000 становника Србије.
По подацима овог тима, у нашој држави постоји чак пет видова сиромаштва. Ни у беди нисмо сви исти.
У односу на Европску унију, Србија је прва на ранг-листи када је реч о проценту становништва које се изјашњава да тешко или никако не успева да “састави крај с крајем”.
Највећа стопа сиромаштва је у Тутину, где у беди живи чак две трећине житеља, док је ситуација најбоља у Новом Београду, где је сиромашно свега пет одсто грађана.
Све је више људи који сламку траже у контејнерима, на депонијама, на степеништима у подземним пролазима. Иако држава затвара очи, они су ту, а њихов број се повећава из дана у дан.
О животу у коме о трошку за храну, режије и основне потребе не би морало да се мисли, сања већински део становништва. Они запослени, због изузетно ниских плата, по чему се такође налазимо у врху европске листе, не могу се похвалити да излазе из сиротињског миљеа. Месо је сан великог броја људи. Летовање и зимовање су давно заборављени луксуз.
Сваки Београђанин који се бар једном нашао у центру града у касним вечерњим сатима, видео је старца или старицу како продају мале букете пољског цвећа не би ли сакупили за хлеб. То је слика Србије данас.
Професор ФДУ, покојни Владимир Јевтовић својевремено је говорио како су кесе бајатог хлеба крај контејнера јасан показатељ беде.
– Кесе више не виђам. Јер вишка хлеба, па и бајатог, више нема – говорио је Јевтовић.
Богаташи не питају за цену
Док већина грађана Србије грца у тешком сиромаштву, онај најимућнији слој који се богати на најугроженијима, ужива у луксузу. Ове године је одмах по отварању Сајма аутомобила продат најскупљи мерцедес од 145.000 евра.
Аутомобили од неколико десетина хиљада евра пронашли су своје купце у Београду већ првог дана. Елитни ресторани у српској престоници су пуни оних којима није проблем да ручак плате и више од 100 евра. По проценама стручњака, убрзано раслојавање српског друштва се наставља…
Према подацима Завода за културни развитак, свега 17 одсто становништва посећује позориште, биоскопе, музеје, и сличне културне установе. Високе цене улазница не доприносе повећању тог процента. Просечна цена карте за позоришну представу је десетак евра, што је за просечног грађанина Србије превелико одвајање од месечног примања, па о томе и не размишља. С обзиром на то да свака представа кошта, јасно је да цене улазница не могу бити мање, али су и позоришни уметници, и грађани сигурни да се нешто мора мењати.
Српски академик Љубомир Симовић истиче да је културно сиромаштво погубно за сваку државу.
– Уметност оплемењује, отвара, надахњује. Свако одсуство исте чини душу сиромашном, а сиромашна душа ствара сиромашно друштво, које из сиромаштва и беде не уме да изађе – рекао је Симовић.
Објашњава да новац није изговор, али је велики фактор који ускраћује многе:
– Неправда је према сваком човеку ускратити му узвишење душе само због немања тричарије попут новца. А дошли смо до тога, да тричарија која нам је ипак потребна за живот, управља и доводи до беде на свим нивоима…
СУТРА – Србија у раљама беде (2): Куће на добошу
А. Вучићевић – Вести
