У недостатку економски видљивих аргумената у ери после финансијског и економског краха (2008), ЕУ-атлантски лобисти се труде да Србији објасне разлоге зашто је ЕУропа пут „без алтернативе“. Тако у последње време све чешће слушамо приче о „европском моделу уређене државе“ коју Србија треба да усвоји а опет према стандардима Брисела. Међутим, никако да чујемо који је то модел „европски уређене државе“ поготово у ери када се ЕУ блок поцепао по шавовима наратива какав је демократски дефицит на тлу Старог континента, који (да поједноставимо) значи да ЕУропом управљају „одабрани“ а не „изабрани“ вољом народа.
Пре него отворимо врата демистификацији и овог дела еуро-атлантске пропаганде, ваљало би кроз неколико примера поставити матрицу у коју Србију без задршке и у континуитету увлаче лобисти трговинског и финансијског ЕУ-атлантског картела. Домаћу системску корупцију, овом приликом ћемо оставити по страни, иако је значајни део континуираног процеса урушавања Србије. За нашу тему ваљало би кренути од примене Прелазног трговинског споразума (као саставног, економског, дела Споразума о стабилизацији и придруживању) који је за Србију значио директне финансијске и економске губитке. Ради се, дакле, о укидању царина на увоз робе из ЕУ. Тако су приходи од царина смањени са 64,7 милијарди динара (2008) на 48 милијарди динара 2009. године. „Затим су према подацима из буџета Републике Србије, приходи од царина додатно смањени у првих девет месеци 2010, на 31,8 милијарди динара…када се погледају подаци из ребаланса буџета у децембру 2010, и из буџета за 2011, само у периоду 2009/2010, због примене Прелазног трговинског споразума губици у буџету су били око 100 милиона евра. Ти губици ће се још више повећати и износиће око 130 милиона евра у 2011. години.“[i] Негативни тренд се наставио и у годинама после, па је у буџету за прошлу (2014) годину приход од царина био 29,5 милијарди динара, или (према званичном курсу Народне банке Србије на дан 14. август 2014) 295 милиона евра.
Дакле, Србија је само од 2008 када је планирани приход од царина износио 829 милиона евра, шест година касније дошла на планирани приход од 295 милиона евра од царина. Или, у буџету изгубила 534 милиона евра прихода од царина због примене Прелазног трговинског споразума (ПТС). Паралелно с губицима у буџету насталим по примени ПТС-а, растао је ниво спољног дуга Србије. Напросто, буџетски губитак морао се надокнадити. Како? Већ, уходаним механизмима финансијског картела или кредитима које је Србија узимала код међународних финансијских институција (ММФ, Светска банка) или страних банака (као и њихових „домаћих“ сестринских фирми). Тако у периоду 2007-2013 спољни дуг Србије порастао је са 26,2 на 33,6 милијарди долара. Подједнако, као и стопа незапослености, која је у периоду 2008-2013 порасла са 14 на 24,7 одсто.[ii]
Правила картела: Инвестиција које су неопходне за привредни раст нема (јер је криза инвестиција у самој ЕУропи) и неће их бити у догледно време, иако се званична Србија хвали конкурентношћу када је реч о цени радне снаге (!). Или, да преведемо: јефтином радном снагом. Цена сата рада у Србији износи један ЕВРО. Страни инвеститори који су дошли у Србију, привучени субвенцијама од стране државе више се могу подвести под шпекуланте него озбиљне инвеститоре. Док је домаћа привреда, с друге стране, систематски урушавана. Јер, нико не поставља питање; уколико се страним инвеститорима дају субвенције (од осам до десет хиљада евра по радном месту) од кога се те паре узимају? Кроз порезе и доприносе како од домаће привреде тако и од становништва. Када се томе дода монопол увозничког лобија, поплаву производа из ЕУ ослобођених царина (па тако и јефтинијих) домаћа производња нема никакве шансе за опстанак.
Само последња два примера говоре у прилог написаном: Прво, домаћа млекарска индустрија ускоро може да стави катанац на производњу због увоза по дампиншким ценама млека и млечних производа из ЕУ, која се ослобађа вишкова насталих због украјинске кризе и трговинског рата ЕУ против Русије (као и њених контра мера). За Србију то значи да домаћа производња може да се уруши пред налетом јефтинијих производа са тла ЕУ. Без било каквих заштитних мера (од 1. јануара 2014) Србија и у овој области у перспективи може да зависи само од увоза који (мора се споменути) често може да буде и упитног квалитета: „Приметан је увоз до дампиншким ценама, а то значи да је, на пример, цена сира толико ниска да је нижа од сировине и цене млека која је потребна да се тај производ направи (…)Можете очекивати појефтињења зато што ће у Србију улазити јефитнија роба из Европске заједнице…Врло је тешка ситуација, потребан је један драматичан корак према Европској унији како би им се указало на то да уништавају нашу производњу и да то мора да се промени”[iii], рекао је Слободан Петровић, генерални директор Имлека. Поставља се питање: а ко ће да направи тај „драматичан корак према ЕУ“? Званична Србија?! Друго, увоз меса домаћих животиња које су третиране генетски модификованом храном иницирао је предлог за хитно сазивање седнице Одбора за пољопривреду, шумарство и водопривреду скупштине Србије због (опет) уништавања домаће производње меса и употребе генетски модификоване хране.[iv]
С друге стране ЕУропски картел штити своје чланице како субвенцијама тако и правном регулативом која иде у корист картела. Спрам тих (за периферију ЕУ а посебно државе кандидате за рециклирајућу картелску машину) регулатива, националне економије (уколико још постоје) немају никаквих шанси у тржишној утакмици. Додатног аргумента ради, сетимо се само када ЕУ картел није часа часио већ је Србији, која се није придружила санкцијама Русији, запретио да се уздржи од било каквих владиних мера (субвенције) како би (евентуално) увећала извоз у Русију.[v] Иако би то за осиромашену Србију значило додатни буџетски приход, оживљавање домаће производње, отварање радних места. Коначно, политику привредног раста насупрот мерама штедње какве су смањење прихода и отпуштања из јавног сектора.
Када свему додамо прекоокеански пројекат познатији као Трансатлантско трговинско и инвестиционо партнерство (ТТИП), које се према истој матрици како је ЕУ картел наметнуо Европи, намеће сада Старом континенту из Вашингтона-ствар постаје кристало и до ужаса јасна. Наиме, овај пројекат има за циљ да: 1. здравствени, образовни и систем за водоснабдевање учини „отвореним“ за приватизацију. Коме? Наравно, америчким мултинационалним компанијама; 2. у области безбедности хране и животне средине ЕУ усагласи своја правила са САД. То, између осталог, значи поплаву генетски мофификованих производа; 3. банкарске регулативе учини прихватљивим за финансијски сектор према стандардима САД. Према ТТИП, како се у европској јавности страхује, има за циљ уклањање свих баријера које ће сву власт поново вратити банкарима; 4. приватност учини транспарентном картелу. Спекулише се да ТТИП жели да интернет провајдере потчини себи у смислу праћења активности на глобалној мрежи као и ускраћивања приступа подацима фармацеутских компанија када је реч о клиничким испитивањима; 5. запосленост прилагоди захтевима америчког транснационалног тржишта: – иако лобисти ТТИП говоре да ће ово партнерство отворити нова радна места, зна се да су синдикална и радна права на далеко нижем степену у САД и чак је саветовано ЕУ чланицама да се ангажују и затраже фондове подршке како би компензовали очекивану незапослености, и коначно 6. питање саме демократије добије своју нову „дефиницију“: према овом пројекту државе ће бити у обавези да надоместе губитке мултинационалним компанијама[vi] уколико оне нису у могућности да остваре пројектовани профит.[vii]
Вероватно ћете сада рећи: али какве сада то везе има са Србијом, када је она тек кандидат за чланство? Одговор треба пронаћи баш у тој постављеној матрици у коју би требало само да унесете најављена: јавно-приватна партнерства када је реч о јавним предузећима; инвестиционе или хеџ фондове који ће откупљивати лоше кредите привреде и становништва; урушавање здравственог, образовног, културног и социјалног система радикалним мерама штедње који ће потом бити понуђен на „тржишту“ за јефтине паре и бизарне програме.
Зато, нажалост, можемо да закључимо да је картел успео: прво је уклонио државу с тржишта да би истим владао, уништио национални економски и финансијски сектор (домаће банке) и коначно, увео „банкроткратију“ као меру послушности државе и инсталираних „елита“. Грађани су, наравно, у тој слици виђени као наивни конзументи политичких трикова и као такви заслужују само позицију пост-модерних робова. Управо због тога пробуђене елите дела Старог континента (на првом месту интелектуалне) све гласније данас говоре: „Требало би главе да погнемо од срама“ јер смо им широм отворили врата, а онда се с чуђењем пробудили у потпуном паклу!
————————————————————————————–
[i] Др Мировић Дејан, „Последице ЕУ интеграција“, Catena Mundi, Београд, 2014, стране 116-117[ii] Исто, страна 119[iii] http://www.politika.rs/rubrike/Ekonomija/Pojeftinjenje-mleka-zbog-uvoza-jeftinije-robe-iz-EU.sr.html[iv] http://www.rtv.rs/sr_ci/ekonomija/aktuelno/stojsic-trazi-hitnu-sednicu-odbora-zbog-uvoza-mesa_577174[v] „Ед мемоар“ ЕУ, август 2014,[vi] Investor-State Dispute Settlements (ISDS)[vii] http://www.independent.co.uk/voices/comment/what-is-ttip-and-six-reasons-why-the-answer-should-scare-you-9779688.html
Марина Рагуш, Фонд стратешке културе
