Кратка хронологија разбијања српског народа од стране Комунистичке партије

Садржај

Дрезденски конгрес и пројекат разарања ( разбијања ) српског народа
Став КПЈ после капитулацијеЈугославије 1941 ( до Стаљиновог гора 3.јула 1941. год. )
Инвазија Совјетске војске на Југославију и устоличење КПЈ на власти 4.Одлуке АВНОЈ-а као основа потоњих устава и разбијања српског народа
Војводина
Терор после рата
Пораз српског народа у Другом светском рату и последице пораза
Доношење разних уства као увод у коначно разбијање српског народа.
Уставни амандмани из 1971. год.
Устав СФРЈ из 1974
Наводни кривци за катастрофу српског народа у XX веку
Михајло Ђурић
Привреда Југославије 14. Период након смрти Ј.Б. Тита
Период непосредно пре и после пада берлинског зида и комунизма у 16. Улога иностраног фактора у разбијању Југославије
Слободан Милошевић
Став С. Милошевића према српсим руководиоцима који су учествовали у доношењу става из 1974. год
Формалани распад Југославије.
Генералски пуч
Први вишестраначки избори 22. Последице комунистичкен владавине по српски народ на садашње генерације.
Неспособност српског народа да се расветли улога КПЈ у разарању српског народа.

Увод

Хипнотизмом који је немогуће објаснити, Комунистичка партија Југославије стекла је и сачувала приврженост и поверење генерација Срба, које су васптаване после Другог светског рата, и зато је било неизбежно, да с дирљивом вером, цак и са одушевљењем, слепо следе Комунистичку партију Југославије преко понора до потпуне пропасти нације.

Иако је Комунистичка партија у више својих докумената, јасно исказала да је њен циљ разарање српског народа, што јој је коначно успело Уставом из 1974. год., оданост овој Партији у српском народу је невероватна. И поред свих патњи, страдања, подела, губитак вековних територија, генерације Срба васпитаних после рата, и данас поштују комунистичке вође, које су им нанеле више зла него разни освајачи који су освајали ове просторе.

Дрезденски конгрес и пројекат разарања српског народа

Пројекат разбијања српског народа од сртане Комунистичке партије Југославије започет је на дрезденском конгресу КПЈ, који је одржан 1928. у Дрездену(1) ( списак коричћењих извора и индекс имена налази се на крају текста ). Запрво, Комунистичка партија Југославије је, по налогу Коминтерне (Комунистичке Интернационле, већ од 1924. год. зазаузела став да у Југославији постоји “великосрпска хегемонија“, и да је задатак КПЈ да се против те хегемоније бори. Тиме су на посредан начин, започет пројекат разбијања српског народа.

Слично је поступио је и Трећи конгрес КПЈ(2) који је одржан у Бечу јуна 1926. године. У Резолуцији овог Конгреса о националном питању, као несрпске области помињу се не само Словенија, Хрватска и Македонија, већ и Црна Гора и Војводина (Српско војводство ).

Најдалекосежније и најрадикалније одлуке о југословенском националном питању донео је Четврти конгрес КПЈ, који је одржан у Дрездену октобра 1928. године. На овом Конгресу је донета одлука о стварању независних држава Хрватске, Словеније, Македоније („независне и уједињене“), „независне и уједињене Албаније“ (мисли се на присаједињење Косова и Метохије Албанији) и о отцепљењу северне Војводине насељене Мађарима и њеном присаједињењу Мађарској.

Српским комунистима је, такође, наложено да другим народима и националним мањинама (Албанцима, Мађарима, Бугарима и др.) признају „право на отцепљење и… оружани устанак“ и да им у спровођењу тог наума „указују систематску помоћ“. У овим одлукама, међутим, ништа није речено о држави српског народа. Коминтерну и ондашње руководство КПЈ то једноставно није занимало.
У документу Дрезденског Конгреса названом “Резолуција о привредном и политичком положају” стоји да ће се КПЈ борити за успоставу независне Хрватске, независне Црне Горе, Македоније и независне Словеније. Посебна пажња посвећена је албанском питању и стварању тзв. “велике Албаније”.

У документу донетом на овом когресу названом “Акциони програм” комунисти отворено позивају све национално-револуционарне организације у Хрватској, Словенији, Црној Гори, Косову, ВМРО у Македониоји на прогон српских окупатора, српских трупа, чиновника и жандарма, као и српских четника из Хрватске, Словеније, Далмације, Војводине, Босне Црне Горе, Македоније и са Косова

На крају овог документа комунисти позивају све потлачене народе, несрбе, да одбију служење војног рока изван свог завичаја. Невероватно је колико све ово подсећа на 1991. год. Туђман, Кучан и Алија деловали су дословно по упутствима из Дрездена. На дрезденском конгресу за политичког секретара изабран је Јован Мартиновић, а Ђуро Ђаковић за организационог секретара Партије. Иначе, између два светска рата значајну улогу у воћству КПЈ имао је Јосип Чежински (Милан Горкић ), пореклом Чех из Сарајева. Треба приметити (као куриозитет ) и да је Медлин Олбрајт, ватрени заговорник бомбардовања СРЈ, била пореклом чехиња. Након што је Јосип Чижински убијен у чисткама у Совјетском савезу на водеће место у КПЈ постављен је Ј.Б. Тито (између 1937. и 1939 год., што још увек није разјашњено и представља предмет спорења међу историчарима)

Дрезденски конгрес је подстицао и охрабрио антисрпско деловање, утемељио стварање будућих независних држава на штету српског народа и дао замајац исказивању патолошке мржње према Србима.

Након Дрезденског конгреса КПЈ започиње са деловањем на разбијању Југославије и српског народа. У овом смислу КПЈ је те исте године позвала “Косовски комитет” да се дигне против српске окупације, како би се спојио угњетенни и раскомадани албански народ. У наредним годинама и деценијама Комунистичка партија Југославије је кроз разне одлуке и резулуције, а након другог светског рата ( када су били на власти ) кроз разне уставе, корак по корак спроводила овај свој пројекат, који је своју финалну верзију добио кроз Устав из 1974. год. када је српски народ коначно разбијен и подељен у неколико држава.

Четири године након Дрезденског конгреса ( 1932. год. ) и апелима свим несрпским народима, њиховим револуционарним и терористичким организацијама, да се дижу на устанак против Срба, “Хрватска револуционарна организација”, позната као усташе, доносе одлуку да се оружано нападну институције Краљевине Југославије. Септембра 1932. год., усташе предвођене Андријом Артуковићем нападају жандармеријску станицу у селу Брушани, код Госпића(3). Напад није имао већег успеха, али КПЈ ( у свом листу Пролетер у броју 28.) објављује текст у коме поздравља лички устанак и ставља се потпуно на усташку страну.

Сарадња између Комунистичке партије и Усташког покрета потврђена је и Споразумом о сарадњи комуниста и усташа, који је потписан 1935. год. У име комуниста споразум је потписао комунистички руководилац Моша Пијаде, док је испред Усташког покрета споразум потписао Миле Будак. У Споразуму се констатује да је заједнички непријатељ једних и других свака Југословенска влада и српски народ. Комунисти и усташе су сагласни да уништавање свега што је српско утире терен за комунизирање Југославије и Балкана. Усташе са своје стране нуде сарадњу у сламању Југославије и ослобођење Хрвата(4).

Став КПЈ после капитулацијеЈугославије 1941 ( до Стаљиновог говора 3.јула 1941. год. )

Напад Немачке и њених сателита на Југославију 6. априла 1941. југословенски комунисти су дочекали као део Стаљинове Комунистичке интернационале, која је била обухваћена Споразумом између Немачке и Совјетског Савеза, који су 1939. год. потписали њихови министри иностраних послова, Рибентроп и Молотов. Након потписивања Пакта комунисти су ширили пропаганду против Енглеске и Француске као “ратних хушкача” (5).

Након априлског слома и окупације, комустима ње падало на памет некаква борба против окупатора. Ово из простог разлога што је Совјетски савез у том тренутку био у изузетно пријатељским односима са Немачком и строго пазио да неким гестом не наљути нацистичку Немачку и Хитлера. Све организације под контролом Совјетског свеза ( као што је то била КП Југославије ) су морале бити у мирољубивим односима са Нацистичком Немачком. О оружаним акцијама против Немаца се није смело ни сањати (6)

Обзиром да је Комунистичка партија била секција Коминтерне, односно обична страна агентура, то је и радила само оно што им се каже из Москве. Познато је да су комунисти и Немци ( пре напада Немачке на Совјетски савез ) играли и фудбалске утакмице. У Крагујевцу су, под немачким покровитељством, чак организовали и прославу 1. маја. Маја месеца 1941. год. друг Тито је у Београду пио кафу у друштву заједно са Дикелманом ( немачки официр у Београду ) и неким совјетским агентима. Ткође је познато да су комунисти потказивали Немцима људе који су у априлском рату били војници Југословенске војске, а који су после априлског слома избегли кући и нису се се предали Немцима ( противно наредби немачке команде – да сви коју су у тренутку избијању рата били мобилисани у Југословенску војску и под оружјем, морају се предати немачкој војсци )(7).

У једној телевизиској емисији познати филмски редитељ и члан СКОЈ-а пре другог светског рата, говорећи о односима Немаца и чланова СКОЈ-а ( и комуниста ) после априлског слома каже – они нису имали ништа против Немаца. Али, наставља редитељ, када су Немци напали Совјетски Савез, онда смо се страшно наљутили. Нема никакве сумње да су се наљутили. Али, ако је друг редитељ овим -“Страшно смо се наљутили” хтео да каже да су кренули против Немаца ( устанак или сл. ) онда то није тачно. Као што је познато Совјетски Савез је нападнут 22. јуна 1941. год. Њихов друг Стаљин је из неког разлога ћутао о нападу и није се оглашавао све до 3.7.1941.г. Обзиром да друг Стаљин ништа ње рекао, то и КПЈ није донела никакву одлуку о дизању устанка. Одлука о дизању устанка донета је тек након што се је друг Стаљин огласио и у свом говору од 3. јула 1941. позвао на оружану борбу против Немаца(8). Након што се је друг Стаљин 3.7.1941. год. огласио и позвао на борбу, КПЈ сутрадан, 4. јула доноси одлуку о дизању устанка.

Како је КПЈ била обична страна агентура, то је и било нормално да раде само оно што што им налаже газда ( Москва ). Мада не треба искључити ни њихово задовољство што је сломљена држава коју су толико мрзели.

3. Инвазија Совјетске војске на Југославију и устоличење КПЈ на власти

Под изговором истеривања Немаца из Југославије, совјетске јединице су почетком септембра 1944. год. из Румуније и Бугарске ушле у Југославију, односно Србију. Циљ је, наравно, био устоличење Комунистичке партије на власти. Совјетске јединице се нису из Србије повукле после протеривања Немаца већ, већ је 68. совјетска стрељачки корпус остао у Срему и северним деловима централне Србије до 15. децембра 1944. год., а Маршал Толбухин је и у пролеће наредне 1945. год. тражио од Тита – да за издржавање совјетске војске, дислоциритиране у Југославији, исплати за март месец1945. год. две милијарде динара“ (9),

Не треба бити нарочито мудар па разумети да је „истеривање Немаца из Југославије“ била само параван за улазак совјетских трупа у Југославију, а да је прави циљу устоличење Комунистичке партије на власти. И летимичан поглед на карту Европе јасно говори да Немци нису могли остати у Југославији док совјетске јединице преко Румуније и Пољске надиру према западу ( према Немачкој ). Уколико се не би повукле из Југославије, избијањем совјетских јединица на аустријску границу, немачке јединице, које би остале у Југославији, биле би у клопци, односно остале би одсечене од Немачке. Запрво, оног тренутка када су совјетске једнице у свом наступању на запад угрозиле Вардарско- моравску долину ( пругу и пут ) немачке јединице стациониране у Грчкој ( армија “Е”) почеле су се чистити из ове земље и то преко Југославије. Отпор који су Немци давали у Србији био је искључиво мотивисан да омогући њиховој армији “Е” да се из Грчке повуче, преко Југославије ка Немачкој. Овде треба приметити да совјетске јединице нису ни крочиле у Грчку, такође није крочио ни један амерички ни енглески војник, али без обзира на то, немачке јединице су напустиле Грчку, из једноставног разлога – да не би, услед совјетског надирања на запад, остале отсечене од осталих својих јединица у средњој и северној Европи.

Такође, Немци су се евакуисали из Бугарске пре него што је иједан совјетски војник прешао Дунав. Наравно то није спасло Бугарску од комунизма, јер и овде су совјетске јединице ушле, не да би истерале Немце, јер, они су већ и онако отишли, већ да би устоличили Комунистичку партију на власти ( РПБ).

Иначе, у Југославију је током септембра месеца 1944. год. ушло око 400.000 совјетских војника (толики број војника партизански покрет није имао). Такође је совјетска војска дала партизанским одредима наоружање и опрему и преко онога што је то Тито тражио од Стаљина. Стаљин је Титу давао и оно што није ни тражио, само да би на мапу његових сателита била уписана и Србија и Југославија ( а можда и Аустрија и неке друге земље ).

4.Одлуке АВНОЈ-а као основа потоњих устава и разбијања српског народа

Одлуке АВНОЈ-а ( новембар 1943. год.) су почетак остваривања пројекта разбијања српског народа, утврђеног одлукама Дрезденског конгреса. Одлукама АВНОЈ-а Југославија је подељена на шест република, а унутар Републике Србије устројене су и две покрајине Војводина и Косово. Српски народ је остатао подељен по разним републикама. Аутономне покрајине, које су устројене у Србији добиле су своје границе, управу, буџете, главне градове, и тд.

Овде је интересантно и поређење са Хрватском. Иако је стотинама година Хрватска је била (отприлике ) од Копривнице до Лике, Комунистичка партија је ( одлуком у Јајцу ) Славонију и Далмацају једноставно припојила Хрватској. Хрватска, Далмација и Славонија су стотинама година пре стварања Југославије биле посебне територијалне јединице ( са својим границама, буџетом, посебном управом, главним градом и тд ). Народни језици Далматинаца, Хрвата ( који говоре кајкавски ) и Славонаца су такви да се они тешко могу споразумети уколико говоре тим језицима ( наречјима ).

Приликом стварање Р. Хрватске у Јајцу и припајањем Далмације и Славоније Хрватској, овим крајевима нису одређене границе, нити су имале посебну управу, буџет, главни град и тд. То је касније учињено и са Истром. Једноставно је све утопљено у Хрватску. Да је тада са Хрватском поступљено као са Србијом – да су Славонија и Далмација устројене као посебне покрајине, данас Далмација највероватније не би била у саставу Хрватска. Ово из разлога врло изражених партикуларитета на Балкану, а друго – што Далмација остварује девизне и друге приходе да може комотно бити самостална држава. О Истри да и не говоримо.

Након отцепљења из Југославије Хрватској на памет није пало да поново успостави Хрватску, Далмацију и Славонију као посебне територијалне јединице, односно да успостави аутономију у овим областима ( са границама, главним градовима, буџетом, овлашћењима у доношењу закона и сл.) као што су оне и биле стотинама година пре стварања Југославије. Данас су то само географски појмови.

Обзиром на прокламовање циљеве ( то се само по себи разуме ) КПЈ између два рата никада није хтела да српско национално питање постави на исти начин на који је поставила словеначко, хрватско или македонско национално питање.

Овде је можда интересантно упоредити ставове КПЈ о томе – колика Србија треба да буде и како распарчати српски народ са картом окупиране Србије из 1941. год. Карту окупиране Србије, разуме се, нацртали су Немци, као окупатопри, и посебно кивни и осветнички расположени према српском народу због државног удара 27. марта. Окупирана Србија, како су је нацртали Немци, обухватала је тзв. ужу Србију ( без Царибродског и Босиљградског среза) са Банатом, који је имао специјални статус, а на југу до реке Ибар, односно северни део Косовске Митровице . Лако се може овде приметити да је Хитлерова Немачка имала скоро идентичне ставове као и КПЈ о томе – да српски народ треба разорити и распарчаи.

Неки мудраци, који су спремни да минимизирају разорно деловање КПЈ на положај српског народа, наводе да одлуке АВНОЈ-а, сигурно, не би биле тако неповољне по српски народ, да су на заседању у Јајцу били присутни сви делегати КПЈ из Србије ( због ратних збивања заседању у Јајцу нису присуствиовали многи делегати КПЈ из Србије). То су, међутим, најобичније глупости. Сви ти делегати, који су недостајали у Јајцу били су присутни у Београду 1946. год. када је усвајан Устав Југославије ( ФНРЈ ). Одлуке које су донете у Јајцу 1943. год. су једноставно унете и у нови Устав. Присуство комуниста Србије, који су недостајали у Јајцу, ту ништа ње променило на ствари.

Суштина одлука АВНОЈ-а у Јајцу била је у томе да Југославију припреми за њено дефинитивно растурање. Тада је Југославија подељена по републикама полазећи од националног елемента. Током наредних деценија те републике, сталним доношењем и мењањем Устава, постале су државе.

У време доношења првог Устава комунистичке Југославије ( 1946. год. ), у врху комунистичке номенклатуре из редова српског народа били су Александар Ранковић, Коча Поповић, Милован Ђилас ( ваљда је онда био Србин? ) Слободан Пенезић, Сретен Жујовић, као и десетине других људи на разним генералским и сличним положајима и тд. Сви они нису имали ништа против Устава који је српски народ поделио по разним републликама.

Додуше, Ј.Б. Тито је тада рекао да границе између република и покрајина и нису границе, већ више као жилице на мермеру. Те жилице су се временом подебљавале и продубљивале, тако да су уставом из 1974. год. постале државне границе. Уколико су ти љиди наивно поверовали да овај Устав нема никакве везе са остварењем конгресних докумената из Дрездена, и да представља само етапу у коначном остварењу разбијања српског народа, онда се свакако ради о јако наивним људима, који свакако нису били дорасли свом задатку.

Уколико су разумели да је овај Устав само етапа у коначном спровођењу конгресних документа из Дрездена, али су ћутали да би доказали своју верност партији и Ј.Б. Титу и сачували своје своје привилегије, онда се ради о људима вредним само презира и осуде.

Наставиће се

Драгољуб Ђорђевић / Погледи